Na putu ka bankomatu…i podizanju „dvodnevne radosti“…mali shop and go Maxi u Visegradskoj…
Iz njega izlazi covek srednjih godina…deluje zadovoljno…iako je u u bolesnickoj pidzami…ogrnut nekom tankom jaknicom…vidi se da je samo skoknuo…iz obliznjeg Klinickog centra…odeljenje tj. bolest tj. muka nepoznata…
Otvara kesu…prepunu neceg crnog…sa sporadicnim zutim tackama…
Bese mi neprijatno da zagledam…sta ga to tako raduje…cemu se to obradovao kao dete…
Tek…kad je prosao…okrenuh se…i shvatih da je ta radost…u stvari… ono voce tzv. „druge kategorije“…sto je jeftinije…kakav benigan naziv za one „crne banane“ okruzene jatom musica…sto trule po supermarketima…dok nekog…sirotog…ne usrece…
Prizor me rasturi…
Poseta bankomatu je bila kratka…sa nekim dubokim pomesanim osecanjima…zahvalnosti…besa…radosti…i ponizenja…
Sreca da ce taj osecaj …koji plata nudi…“kratko“ trajati…
Ali ce zato podsecanje da treba teziti skromnosti i zahvalnosti na onome sto imamo…trajati neuporedivo duze…