To sto ste vi utuceni, razocarani, uplaseni, bez samopuzdanja i samo bi se sakrili pod pokrivac kao malo dete…zivotu ne znaci nista…on nece stati…nece se olaksati i uružičastiti da bi vama pomogao da ustanete iz nokdauna…niste u skoli pa da imate postedu…kao „nece vas danas pitati“…problemi i nedace ce nailaziti svojim uobicajnim ritmom…
Zivot uvek ide dalje… spremni vi bili za to ili ne…kao neki prastari transibirski voz…u svom ritmu…kroz tundru vecnosti…
Znam…toplo je tu u stanici…pored nekog kamina(lekova, alkohola, narkotika, serija, shopinga…bilo cega sto vam pruza zadovoljstvo zaboravljanja na pitanja koja vas muce i bezanja od mogucih odgovora…tj…svega sto pruza kratkotrajni mir)…
Ali…
Znate li… koliko cete trebati da trcite za lokomotivom vase sudbine…za samo jedan seknd sakrivanja na toplom…za sekund neresavanja svojih anksioznosti, depresivnosti, fobija, panika ili besa…
Tako da….
Hajmo odmah…oci iznad pokrivaca…i borba…(mislim da ne postoji bolji sinonim za zivot od te reci)…
I krenite sa: citanjem literature(knjige samopomoci)…pretrazivanjem interneta i nalazenjem korisnih saveta prevladavanja psiholoskih problema…zakazivanjem prve psihoterapijske seanse ili savetovanja… uzimanjem uputa za psihijatra…
Napadnite svim silama svoje demone…
I s obzirom da je tezina zivota konstantna…evo vec milenijumima…ojacajte sebe…
To je jedini moguci nacin da taj veciti kolicnik VAS I ZIVOTA… predje u plus…