Često me ljudi pitaju kako da pomognem i šta da kažem mom koga je snašlo …
S obzirom da je život jako kreativan po pitanju nedaća prava je sreća da postoje tri univerzalne rečenice koje se mogu upotrebiti u maltene svakoj situaciji…
I za teške telesne bolesti…i za teške psihičke bolesti…i za smrtne slučajeve…i za razvode…i za otkaze…i za padnute godine…i za nezaposlenosti…i za usamljenosti…i za siromaštva…i za elementarne nepogode…i za velike društvene promene…i za komplikovane porodične odnose…i za neostvarene velike želje…i za velike strahove…i za čitav splet najrazličitijih životnih problema…
Rečenice su vrlo jednostavne…i lako pamtljive…
„Glavu gore…sve ćemo mi to zajedno…pa nisi ti sam na ovom svetu“
Ukoliko ih iskreno nekome kažete…i to stvarno i mislite…smanjićete mu bol odmah za trećinu…umiriti dušu…i uliti nadu…koja je u nekim životnim tačkama zaista presudna…
A ukoliko ste ih nekada čuli kada je vama bilo teško i niste znali kud ćete od muke…
Nemam šta da vam dalje objašnjavam…
Znate i sami da lepše muzike za uši na ovom svetu nema…
Razmišljam kako je negde u suštini…kada zanemarimo sve sofisticirane tehnike…komplikovane terapijske algoritme…i ozbiljno proverenu nauku…i samo psihoterapija upravo to…
Sedeti sa nekim ko je u muci…
Zajedno…
Bodriti…
I upregnuti sve moguće zajedničke resurse da se ta muka smanji…
Sigurno da je život i dalje favorit…
Ali nismo vala ni mi za bacanje…
Pogotovo kad smo zajedno…
Ne bih se ja opuštao na njegovom mestu…

Potpuno mi je fascinantna ova slika…
Ona prikazuje kako bi izgledala mapa sveta kada bi je nacrtale ribe…iz njihove perspektive…iskustva i nivoa znanja…
Kao što mi ne možemo ni pojmiti šta sve živi po dubinama Marijanske brazde…čarobno lepo…ili beskrajno strašno…tako ni one ne mogu spoznati sve lepote i užase koji se dešavaju na kopnu…
I to me podseti na citat koji je neprestano išao u danima nakom što je Robin Vilijams tragično završio svoj zivot…
I koji mi nekako savršeno ide uz onaj njegov široki osmeh i tužne oči…
„Svako koga sretneš vodi neku bitku o kojoj ti nemaš pojma.
Stoga budi fin i ljubazan.
Uvek.“
Eto…
Toliko je lako…
Zapamtiš kao pravilo…ponoviš sto puta…i jednom postane automatizam…
Uostalom…
Nema boljeg kursa za empatiju od sopstvene muke…
Tek kad nas nesto baš jako zaboli možemo razumeti kako je to…kad boli nekog drugog…
Zato su površno suđenje i donošenje brzopletih i ostrih zakljucaka o nekome sasvim amaterska i prizemna stvar…
A pogotovo grubost…podsmešljivost…nadmenost i ubeđenost „da se nama tako nešto nikad ne bi moglo dogoditi…jer smo mi ipak nešto posebno“…
O kako bi samo moglo…
Još večeras…
I moglo je u bukvalno svakom trenutku našeg dosadašnjeg života…
I sve izokrenuti naopačke…
Pa da mi idemo uzbrdo čitav život…sa čizmama od betona na nogama…bez ikoga svog…da nam pomogne…
Zato nije ni zgoreg da uvežbamo gore pomenuto pravilo…
Možda danas zbog drugih…
A ko zna…
Jednog dana će nam možda baš to malo nežnosti pomoći da i mi preteknemo dan…
Bolje misliti o tome na vreme…
Čvrsto verujem da su i grubost…drskost…strah i odbacivanje u stvari samo posledice neznanja…
Ali dobro…
Nismo ribe…
Naše mogućnosti saznanja su nestvarne…
Možda je pravi trenutak da malo batalimo osuđivanje…
A da postanemo majstori u upoznavanju…razumevanju…ljubaznosti i podršci…
Kakav bi to samo svet bio…
Prava je sreća da je i Dobrota zarazna…
Samo se lavina mora odnekle pokrenuti…
Što to ne bismo bili baš mi?

Jako mi se dopao fazon koji mi je ispričao kolega koji je emigrirao za Bergen na moje pitanje kako se adaptirao na vreme u Norveškoj…
Vic ide otprilike ovako : “Pitali momka iz Bergena da li je ikada video dan bez kiše…a on na to odgovori – Nisam…ali dobro ja imam tek šesnaest godina“… 🙂
Drugi podatak koji me je fascinirao je činjenica da Bergen ima najveći broj servisa kišobrana po glavi stanovnika na svetu…
Sve u svemu Bergen nije grad za nekoga kome smeta kiša…
S obzirom da smo potom diskutovali o strahu od bolesti i o smrti pade mi na pamet jedna analogija…
Kao što Bergen nije dobro mesto za život ako je nekome lepo samo kada je sunčano…i kada ne pada kiša…tako ni ovaj svet nije baš zgodno mesto za život za nekoga ko je jako plaši bolesti i smrti…
Jednostavno su pravila na ovoj planeti takva kakva su…
Nema potrebe preterano se jediti i fokusirati se na pitanje „a šta ako se razbolim ili šta ako umrem“…s obzirom da će jednostavno sve nas koji smo imali tu vrašku privilegiju da se rodimo bolest kad tad zakačiti…srećnije kasnije…a manje srećnije ranije…i da ćemo apsolutno svi umreti…sasvim sigurno…
Možda je stoga mnogo pametnije fokusirati se na zahvalnost i na neslućene mogućnosti kako sve možemo živeti…ukoliko imamo tu neviđenu privilegiju i toliki smo srećnici da smo danas…samo igrom slučaja…živi i zdravi…
Prava je sreća da Norvežani imaju još jednu izreku…“da nema lošeg vremena već samo loše garderobe“…i svuda ćete ih prepoznati po onim nepromočivim jaknama i suvim čizmama…i začuđeno će vas pogledati ukoliko vam padanje kiše nešto remeti u planovima…(sećam se jednog kongresa u Pragu kad sam pokušavao kolegi Norvežaninu da objasnim da će umreti od zapaljenja mozga…jer mu je mokra kosa…a promaja je u tramvaju…i njegovog bledog pogleda…na mene kome su samo oči virile ispod kape i kapuljače i šala…ps živ je i dalje…mada ga i dalje proveram s vremena na vreme na fejsu…zna promaja da presudi kasnije…kad se čovek opusti)… 🙂
I to je otprilike to…
Ukoliko pada kiša…
Naše je da se dobro obučemo…da smanjimo verovatnoću da se skvasimo…i da ne dozvolimo da nam kiša pokvari planove…i da jednostavno krenemo tamo gde smo se zaputili…da se zabavimo i doživimo nešto lepo sa ljudima koje volimo…pa nek pljušti koliko hoće…
Slično je i sa bolestima…i sa smrću…
Ne pitamo se mi tu previše…
One su datost ovog univerzuma…za svakoga ko diše na ovoj planeti…
Naše je da smanjimo verovatnoću da se razbolimo…tako što ćemo živeti kao emancipovani prosvećeni ljudi…čuvati se i koristiti privilegije medicine 21 veka…i tako što ćemo živeti u skladu sa našim vrednostima…
Ukoliko neko pronađe planetu na kojoj se ne razboljeva i ne umire…eto mene i svih mojih Đurića u redu za tamo…ne pitamo koliko je karta…i kakvo je vreme tamo…
Do tada…
Pravila su ovakva…kakva su…džabe se ljutimo na sudije…
Suština racionalnosti je u prilagođavanju na realnost…
A ne u traženju posebnih prava…jer bi nam bilo tako lakše i lepše…kako smo mi zamislili…
Uostalom…
Kažu smi moji poznanici koji žive na Moru da u jednom trenutku prestaneš da ga primećuješ i da mu se raduješ…
Ničemu se nisam kao dečak više radovao nego Soniju iznajmljenom na 24 sata…kakvo crno spavanje…
Pitanje je da li bi bez crne bela uopšte i vredela…što bi rekao dobri Đole…kome verujem da je i Gore dobro…kao i svim dobrim ljudima…
Suština je u tome šta možemo naslikati dok još imamo Kičicu u rukama…i sve moguće Boje…
Uzgred…
U Bergenu postoji i ronilački klub…
Pod vodom vam kiša ionako uopšte ne smeta…
A Ugođaj je potpuno nestvaran…

Maločas pročitah da su opsežna naučna istraživanja pokazala da postoji direktna statistička povezanost između nesanice i siromaštva…
U smislu što manje para to manje i sna…
A s druge strane…
Svaka mudra starina će vam reći da ne postoji bolji hipnotik na svetu od mirne savesti…
Što bi značilo da ako želimo da lepo spavamo treba da budemo bogati i da imamo mirnu savest…
Kakva nezgodna kombinacija…
Pogotovo spram geografije na kojoj smo se zatekli…
Izgleda da nam je jedina preostala opcija Učenje…
Bilo čega što nas interesuje…u čemu možemo postati dobri…i nečega što je ljudima potrebno…pa će želeti i da plate za to naše znanje…
I vredan i pošten Rad…koji sluti na dostojanstvo…koji će nam obezbediti mogućnost da imamo privilegije…manje sekiracije i zaslužene ugođaje…
A što je najvažnije…alternative…da ništa ne moramo…što je već pola puta do toga da se ne moramo ni stideti…
Jer…
Ništa ne uspavljuje tako dobro kao ideja da smo vala i zaslužili da se odmorimo nakon svog tog truda…
I da je svo to odricanje imalo smisla…
Jer nas sutra kad se probudimo čeka neki Bolji Život…pošteno zarađen…