Većini ljudi je poznata ona stara izreka da onaj koji kupuje ono što mu ne treba će na kraju najverovatnije morati da prodaje i ono što mu je najpotrebnije…
Manji procenat ljudi je svestan da vremena i energije takođe nema neograničeno…
I da i za njih važi potpuno isto pravilo…
Ko ih razdeli na nebitne ljude i manje prioritetne aktivnosti…taj ga jednostavno neće imati dovoljno za najvažnije osobe u svom životu…i za najveće vrednosti…
Na medicini postoji jedna okrutna interna šala koja glasi otprilike ovako…tata vrhunski hirurg…mama posvećeni anesteziolog…deca narkomani…
I ja bih svakako voleo da me takav neko prvoklasan i požrtvovan leči…
Ali ne bih voleo da živim kao on…
Niti da sam mu dete…
Zato su prioriteti veoma važni…
I postavljanje jasnih granica…
I saznanje da se ne može sve…
Ali da je moguće da ono što je najvažnije…bude najčešće…i da ga bude najviše…
Pa onda redom…
Svakom po zasluzi…
I u skladu sa tim koliko je važno po našem sistemu vrednosti…
Ko tu sebe najpre ispoštuje…
Retko će pogrešiti…
I možda ga neće baš svi voleti…
Ali oni do kojih mu je najviše stalo hoće…
A možda će i on sam uspeti da bude među njima…

Briljantni Irvin Jalom kaže da je za oporavak u procesu tugovanja nakon gubitka nekoga koga smo jako voleli najbitnije da kako tako prođe ta prva godina…od kada taj neko više nije sa nama…
Sva četiri godišnja doba…
I svi oni važni datumi koje smo provodili sa tom osobom…
Rođendan…
Godišnjica…
Božić…
Uskrs…
Nova godina…
Da se obiđe jedan krug…
Ovaj put bez tog nekoga koga smo jako voleli…
I to je definitivno tačno…
I posle obično bude lakše…kako tako…
Razmišljam…
Koliko smo samo blagosloveni mi koji imamo tu godinu pred sobom…
I sve te datume…
I trenutke…
Sa nekim koga jako volimo…
Još uvek…
Bože…
Kakva je to samo privilegija…
I koliki je to potencijal…za uživanciju…radost i slavlje…
I ima li uopšte većih srećnika na svetu od nas?

U principu…
Svaka Budala može biti srećna kad joj dobro ide…
Terati sebe da skačeš od sreće kad ti loše ide…i kada život krene da te lomi…onako kako samo on zna…mi tako vuče na onaj intelektualno naivni optimistički fundamentalizam…koji retko pomaže…a često jako puno šteti…a ponekad može biti i poguban…i ostaviti ljude kojima je i ovako teško…sa idejom da su još i krivi što nisu uspeli i da budu srećni i nasmejani…dok im ništa ne ide…
Sasvim je dovoljno…kada je jako teško… kada uopšte nije fer…i kada jako puno boli…ne postati zao…ogorčen…zavidan i zauvek nesrećan…
Ne slomiti se skroz…
Ne predati se…
I nastaviti da se boriš za ono što ti je najvažnije…makar i delić toga…ili neku kreativnu esenciju tvojih pređašnjih želja…koja će u novonastalim okolnostima postati dovoljna…
Kakvi crni super heroji…filmske…sportske i muzičke zvezde…
Ko to uspe…taj je u stvari pravi Heroj…
I svi ti „Mali Obični Ljudi“ su u stvari za naslovnice…jer većih Pobednika ni nema…
Uostalom…
Ni ne postoji teži sport ili karijera od života…
I najlepša star u ovom pozivu je što stalno nalećete na ljude po kojima se ona izreka „ko te kleo vidim nije dangubio“…može sasvim primeniti…a koji nisu dali da se slome…
I koji su smogli snage da ustanu i da nastave da koračaju u smeru koji su apriori zacrtali…nakon rolerkostera životnih događaja koji su ih jednostavno zadesili…dok su planirali nešto sasvim drugačije…ubeđeni da su baš oni ti kojima se nikada ništa ružno neće desiti…
Kakvi su to samo Junaci…
I koliko je samo zarazno sedeti preko puta njih…
Pariti oči…
I zaražavati se tim nepresušnim Optimizmom spram Muke…
I diviti se Ljudima Oprugama koje kada nategnete…oni odskoče jos dalje…
Baš tamo gde su se zaputili…
Bez obzira na sve…
Kakva je to samo privilegija…
I koliko sam samo zahavalan…
Mislim…
Piše to u knjigama…
Ali toliko nadahnjujuće vala ne…

Jedna od najvažnijih lekcija koju bi svako trebalo da nauči tokom svog sazrevanja je da ne možemo biti Glavni Lik u svačijoj priči…
To jednostavno nije moguće…
Koliko god to „kraljice drame“ u nama želele…
Neka svako režira kako je njemu dobro…
I svako ima pravo na svoj film…i viziju…
Nama to uopšte neće biti smrtonosno ukoliko shvatimo jednu sasvim običnu i logičnu činjenicu…mi smo Glavni Lik u našoj priči…
Što je sasvim dovoljno…
Od tog trenutka sve postaje neuporedivo lakše…
I ne moramo sarađivati ni sa kim ko ne odgovara našem senzibilitetu ma koliko bio talentovan…niti u projektima u kojima sa ne možemo razviti ma koliko bili grandiozni…niti u produkcijama koje nas ponižavaju svojom neozbiljnošću ma koliko spolja delovale sjajno…
Kada počnemo da biramo svoje uloge i žanr našeg života se obično promeni…
Ja volim one feel good filmove kad je simpatičnom glavnom junaku jako teško na početku…pa se živ namuči jureći za nečim što mu je važno pola filma…i na kraju uspe da se uzdigne i pobedi…a nas motiviše da i mi to isto možemo…ukoliko se jako potrudimo…u našim životnim trkama…
Dosta je mrakača i dubioza svuda oko nas…
Što ne bismo mi lično snimili jednu Lepu Priču?

Ubedljivo najgora stvar u psihoterapiji je što ne postoji apsoultno ništa što vi možete reći…pokazati…posavetovati ili uraditi da biste nekoga spasili…
Ukoliko on to ne želi…
A oštetiti i povrediti nekoga…i otežati mu iovako tešku poziciju je toliko lako…
Slično je i u životu…
Da uspeš…ponekad su potrebne decenije…
A da propadneš možeš i večeras…
Zato je život toliko i komplikovan…
I zato i treba biti nesebičan u podršci…saosećanju…razumevanju i ljubavi…
I na psihoterapiji…
A pogotovo u životu…
Makar za inat…
Što ih je toliko malo na svetu…
Pa ko zna…
Ponekad perce na vagi prevali na drugu stranu…
Što ne bismo dodavali na Pravu?

Ako sam nešto naučio od mojih pacijenata…klijenata i čitatelja to je da hvalim…i da se zahvaljujem…
Iz nekog nepoznatog razloga…meni je to uvek bilo glupo…
I potpuno bezveze me je bilo sramota da to radim…
I to od najbabalnijih stvari…od konobara koji je raspoložen i koji dobro radi svoj posao…preko talentovanog slobodnog umetnika koji će nam obojiti neki trenutak na ulici…do najvažnijih…mojih učitelja…prijatelja i porodice koji su definitivno najzaslužniji za ono što sam postao…
Nekako sam uvek propuštao da uradim te dve najobičnije stvari…
Da pohvalim…
I da se zahvalim…
Da nekome kažem najjednostavnije rečenice na svetu…
Da dobro radi svoj posao…
Da ima dobru energiju…
I da je na primer divan prijatelj…ili učitelj…
I da je lepo provoditi vreme sa njim…
A onda su me moji pacijenti i klijenti i čitatelji to naučili…
I objasnili mi koliko je to važno…
I koliko malo košta…a koliko puno znači..
Jer…
Prosto…
Niko od nas nije sasvim siguran koliko vredi…
Koliko je dobar u nečemu što radi…
I kakav je čovek…
A mračnih ljudi prepunih zlobe…zavisti…jeda i mržnje…koji uvlače sve lepo i dobro u sebe kao neki začarani živi pesak…je ionako previše na ovom svetu…
A sumnja je vrlo zarazna bolest…
Stoga…
Praznično je doba…
Pravo je vreme da uvežbamo novi Manir…
Evo…
Ja ću pokušati…
Hvala svim mojim pacijentima koji su svojom ogromnom voljom…trudom i upornošću da se izleče i da im bude bolje učinili da zavolim ovaj posao…i da sa radošću krećem svakog ponedeljka na njega…
Bez vas to svakako ne bi bilo moguće…
Divni ste…
I zasita vam se divim na hrabrosti i snazi…
I samo nastavite da se trudite…koliko god možete…
Korak po korak…
I malo po malo…
Pa slavimo na Proleće…
Kad sve prođe…

Ponekad smo neuspešni u nekim poduhvatima samo zato što nam motivacija nije ispravna i jednostavno nas lično uopšte ne radi…i ne dotiče…
Na primer…
Ja sam prethodnih dvadeset pokušaja držanja dijete prekinuo između ostalog zato što je motivacija za mršavljenje bila to što želim da budem lep i zgodan…
A kad malo bolje razmislim šta će meni uopšte to?
U ovim godinama…muškarci koji se klade samo na lepotu i zgodnoću ili imaju samo to…ili nemaju ništa drugo što je vrednije…i što će im više raditi…
A ja svakako nisam ni jedno ni drugo…
Niti ću takav biti…
Nažalost…
Ili na sreću…
Radikalna promena se desila onog trenutka kada sam počeo da se zdravo hranim i da ne preskačem obroke i da ne jedem junk food iz jednog mnogo iskonskijeg razloga…
Ja jednostavno želim DUGO I LEPO živeti…
I to baš jako…
Što duže i što lepše i što bolje…
I do toga mi je stvarno neviđeno stalo…
Kada sam to osvestio…i kada sam se setio divnih i traumatičnih predavanja koje sam imao na fakultetu na kojima se pričalo o tome kako vas gojaznost potera na metabolički autoput smrti…sa samo jednom krajnjom destinacijom…pre ili kasnije…a češće pre…
Onda se mržnja prema sebi i odricanje zamenilo u ljubav prema Vladimiru Đuriću i ulaganje u njega…i u njegovo dugotrajno blagostanje i uživanje…
I sve je postalo mnogo lakše…
I sad me svaka pomisao da se ožderem podseti na to kako će mi taj raskošni prežder …ma koliko neviđeno prijao…krajcovati jedan sunčani prolećni dan na nekom Moru…gde bih mogao sedeti i uživati kao neki vitalni dekica…čitati nešto…pijuckati…i pričati sa nekim ko je duhovit…šarmantan i prepametan…smejati se na sav glas…i kontemplirati o životu…
A nažalost…
Ili na sreću…svakodnevno razgovaram sa ljudima koji se bore za svaki dan…
I znam koliko je jedan jedini dragocen…
I važan…
Čim prestane da ih bude…
Čim se neminovni Kraj približi…
I kako bi ljudi tada sve drugačije…da mogu ispočetka…
Pa što ne bih tu izvesnost odložio…
Što ne bih zaista ugodio sebi…
Što se ne bih stvarno čuvao…
Na duge staze…
Što ne bih razdelio uživanje na više rata…
Razumem i ono što će vam svaki pošten kriminalac reći…“bolje jedan dan kao Lav nego sto godina kao Miš“…
I to je sasvim legitimno…
I svako ima pravo na svoj vrednosni sistem…
Ali osamdesetak…kao neki zategnutiji Meda…je sasvim po mom ukusu… 🙂

Ne postoji veći trud koji neko može da uloži…niti veći uspeh koji se može postići na psihoterapiji…od toga da se neko naviknut na kratkotrajne destrukcije pokrene na put dugotrajnog truda…koji će kad tad rezultovati dugoročnim hedonizmom…
Da se taj prvi zalogaj porodične pice sa dodatim kačkavaljem promeni u salatu sa piletinom…i redovan trening…
Da se taj prvi gutljaj iz tek otvorene flaše rakije promeni u zrelo suočavanje sa problemima i njihovo postepeno rešavanje mic po mic…ma koliko strašni bilo dok je neko trezan…
Da se heroin zameni antidepresivom…i psihoterapijom…i stoičkim prihvatanjem neprijatnosti…i krivice…i na javi…
Da se odlazak u kazino zameni dobro plaćenim poslom…
Da se poruka onom zgodnom momku koji vas je zlostavljao promeni u šetnju sa momkom koji vas voli i za koga znate da vam želi dobro…
Da prestane trud i pažnja oko devojke kojoj niste uopšte ni bitni i koja vas redovno ponižava samo zato što je lepa i preusmeri se ka nekoj koja se prema vama ponaša kao čovek…i drug…i koja vas može voleti…
Naravno…
Lako je pametovati…
Kad ste potpuno prazni i bezvredni i najgori i osećate da ne zaslužujete ništa dobro i lepo da vam se desi ne postoji ništa „lepše i delotvornije“ na ovom svetu od destrukcije…
Em prija…
Em ubija…
Taman…
Baš kako ste i zaslužili…
Takvi nikakvi…
Zato je oporavak najbolje započeti upravo i tamo gde treba…
Unutra…
Na pitanju zašto smo bezvredni?
Zašto smo najgori?
Zašto ne zaslužujemo ništa dobro i lepo?
Zašto smo prazni?
Preko deceniju se bavim ovim poslom i još nisam čuo adekvatno objašnjenje na ova četiri pitanja…koje bi opravdalo destrukciju…
A bilo je zaista svakakvih priča…
Loših genetika…
Još gorih detinjstava…
Grešaka…promašaja…i loših odluka…
I potpuno urušenih života…sa suludo lošim navikama…i okolnostima u koje su ljudi zapali…
Ali dobro…
Prava je sreća da svaki svetac ima prošlost…a da svaki grešnik ima budućnost…što bi rekao mudri Oskar Vajld…
Naravno…
Ukoliko se ka toj budućnosti krene…
Ukoliko se prestane sa menjanjem prošlosti…
I ukoliko se odbaci ideja da će isti postupci rezultovati čudotvorno drugačijim ishodima…
Naučiti da negujemo sebe i da se čuvamo i kada se ne volimo…i kada nismo zaslužili…i kada nismo ponosni na sebe je možda i najveća brana ozbiljnim destrukcijama…i psihopatologiji…
Kao što biste svakako dali večeru svom sinu ili mlađem bratu čak iako je kažnjen što je bio nevaljao…nevaspitan…bezobrazan ili popustio u školi…
Ok…neće baš biti palačinki…
Ali jesti se mora…
Ipak je on naš…
I popraviće se…
Kad tad…
Dobar je on u suštini…nego ponekad tako zabrazdi…
Pa znate šta…
I mi smo naši…
I mi smo nečije dete…
I mi se možemo popraviti…
Možda je za početak sasvim dovoljno da ne kvarimo…
Ma ponekad samo i da prođe noć…bez destrukcije…pa ćemo od jutra ponovo u borbu…korak po korak…
I da se uporno trudimo da bude bolje…
I da postanemo bolji…
I da gradimo svoj život i svoje okolnosti…
Mic po mic…
I dan po dan…
Pa će doći na red i te Palačinke…

Potpuno me je fascinirala činjenica koju sam maločas pročitao…
Majkl Džordan…jedan od mojih detinjih idola…rol modela i svakako jedan od najboljih…ako ne i najbolji košarkaš svih vremena…je tokom svoje karijere promašio 12345 šuteva…
Dvanaest hiljada trista četrdeset i pet puta je pretrčao u polje napada…trudio se da izgradi što je moguće bolju poziciju…uzeo loptu u svoje ruke i šutnuo ka košu za željom da pogodi…i jednostavno nije uspeo…
Bože…
Kakva paradigma za život…
I najveći promašuju…
I to relativno često…
Veliki Džordan je promašio 50.3 % svih šuteva koje je ikada uputio ka košu…
Ono što ih čini velikim je što se ne predaju…
Što nastavljaju da se trude…
I da nenormalno treniraju…
I nastavljaju da šutiraju…
Verujući da će dati koš onda kada je to najvažnije…
Izgradili smo kulturu koja slavi samo uspehe…
A neuspesi…promašaji i padovi su mozda i podjednako važni…
Jer…
Da ih nema…
Kako bismo znali ko ima dovoljno snage…volje i karaktera da se iz njih ponovo uzdigne…
I da nastavi tamo gde je zacrtao…bez obzira na sve…
Promašaji nas ne čine promašajima…
Padovi nas ne čine propalitetima…
I ne postoji ništa ljudskije od neuspeha…
Prava je sreća da Čarolija počinje tek nakon njih…
Tek tu možete prepoznati ko je pravi Majstor…
Oni uvek ustaju…
Oni nikad ne odustaju…
Oni se ne predaju…
I pokušaće uvek makar još jedanput…
Zato i postaju Šampioni…