Posmatram u Merkatoru mladu porodicu na brzoj kasi…on visok, krupan, procelav, ruzan…ona majka, dobre oci, izmuceno lice, od preparata za negu i lepotu koristi sapun (bebisapun od sina)…decak, pet godina, igra se sa bombonama i zvakama na kasi, kenjkav…obuceni po snizenjima i odavno…kupili lap top…od trideset tri hiljade…otac nadrndan pridikuje malom da nista ne dira a pogotovo ne novi kompjuter…odise nervozom…cale drzi jednu crvenu u ruci…pita radnicu dajuci zelenu piku koliko ce morati da doplati ako ga uzmu na 24 rate…strepnja i muk u porodici…majka uzima malog u narucje….radnicu proba jedanput, proba drugi, treci put….uspeva…kaze caletu da ne treba nista da se doplati…jer je redovan platisa i ima neki dodatak od par hiljada na limit…cale se nasmesi neprocenjivo…vrati crvenu u dzep…uzme lap top u jednu…sina u drugu ruku…i taman da me rasturi kaze egzaltirano „e idemo sad i na sladoled“…majka ga ponosno poljubi…i odose srecni….

Sedim, kao svaki posteni provincijalac, u kaficu pored strafte u Knezu…i posmatram ljude…moj omiljeni hobi…
Paznju mi privuce…klovn…koji od sarenih balona pravi razne oblike…posmatram coveka koji „radi kao klovn“…otprilike 46 godina…dva metra…dinaroid…grubih crta lica…sed…oci koje su videle stosta…tetovaze na ruci…njegov rad odise postenjem i cestitoscu…posmatram… kako ga zlostavlja porodica klasicnih beogradskih skorejevica…dete namereno busi balone…roditelji se podsmesljivo smeju…rugaju mu se…
S druge strane…posmatram glavu te porodice…nizak, zalizana crna kosa…muska torbica u levoj ruci…skupe cipele…zadovoljan sobom…nedodirljiv…ne zna za strah i skromnost….onaj „jer mi se moze stav“…maltretira klovna…
Posmatrajuci svoje pacijente, klijente, kolege, prijatelje, poznanike i nepoznate ljude…odavno sam zakljucio da je ovde danas nepristojno biti bogat…razmisljam o ovom „malom privredniku“ koji ismeva covestvo klovna….razmisljam koga je prevario, kakvim se nepostenim poslom bavi, koju „semu“ ili „politicku vezu“ ima…kome je sve morao da **** da bi subotom setao kao oslobodilac grada…i ponizavao siromasne…
I bi mi drag klovn…pozeleo sam ga za druga…i mislim da cu kupiti jednog jednoroga…
Jer ruke zaprljane radom mirisu na dostojanstvo i karakter….

Dok sam se nocas u dezurstvu, u pola noci, prevrtao na neudobnom krevetu, sa 60tak pacijentkinja na istom spratu, gde sam i sam boravio…iznad intenzivnih nega i prijemne sluzbe koja besomucno i pregorno radi, 24 casa spremnih da prime svakoga kome je tesko, kome se zivot rusi i kome je neophodan urgentni psihijatrijski tretman…i ispod 60tak pacijenata na muskim odeljenjima, nestvarno tihih…
Razmisljam…koliko li ljudi u tom trenutku na Klinici nije moglo da spava…koliko je bilo uplaseno…koliko je razmisljalo o buducnosti…koliko je prebiralo po proslosti…kome nedostaje porodica…ko spava spokojno nakon ko zna koliko vremena…i shvatam koliko smo, u stvari, slicni…jer smo svi…ipak …samo ljudi…neko srecniji…neko manje srecan…ali sa potpuno istim pravima, zeljama i nadanjima…

Sinoć posmatram apokalipsu u Usću…
Haos na parkingu, sudaranje u prolazima, sveopšta nervoza, tenzija ispred bioskopa… Radnici pred onesvešćivanjem…Uzivanja bez…
I setih se jednog citata …“Danas je došlo doba da celog živiota radiš posao koji ne voliš…da bi kupio stvari koje ti ne trebaju…da bi impresionirao osobe koje ne podnosiš“…
Ne znam ko je ovo rekao…ali znam da me Usće više neće videti…
Jer…kao jedna bistra ovčica…mogu da odaberem ko će me šišati…i gde će moja vuna (čitajte vreme i novac) završiti…a, s obzirom, da će zima… možda mi ipak treba i prslučić…

I u povratku kući…zatekoh…ispred „mog kontejnera“…cigu…skupljača…dok sam se parkirao…čujem… pevuši… slušalice u ušima… mp3 player visi oko vrata…subota veče… vredno radi… deluje nekako zadovoljno…
I opet se setih Ušća…i onih prebogatih… prelepih… ubrzanih… frustriranih… iscrpljenih… nezadovoljnih… iskompleksiranih…
I ponovo shvatih… da smo mi zaista krojači svoje sreće… I da nas ne uznemiravaju životne nedaće same po sebi…već način kako gledamo na njih… što je vrlo kul…jer je taj način…na sreću…promenjiv…čak i kada nedaće…nažalost…nisu…

Scena maločas …na maloj pumpi u Cvijićevoj…
Čekam u redu sto godina…žurim…nervozan sam…ljut…petak je…radio sam kao konj cele nedelje…premoren sam… a hocu zadovoljstvo…sad i odmah…
Konačno sipao benzin…Pritom pokisao baš…Ulazim da platim…shvatam da je neko na kasi napravio zastoj…besan sam…
Taj neko je…baš nizak…u prastaroj mont jakni…prevelikoj…tako da mu glava deluje nekako još manja… frizura jednostavna… na jedinicu…ne znam kako da opišem…a da ne bude uvredljivo…i stigmatizujuće… evidentno mentalno oštećen…broji svežanj žutih i zelenih novčanica… konačno uspeva da izbroji dvesta dinara…i…uzima nešto kao svetlo plavi disk od prodavca…
I zadovoljno izgovara…tihim…poniznim…više nego ljubaznim glasom…uz osmeh…hvala lepo…prijatno…i laku noć…
Maltene se sudaramo…u uskom prolazu…vidim te zadovoljne…male…iskrivljene oči…na…nekako milom licu…i on odlazi u noć…peške…po kiši
Dok čekam da platim…primećujem na polici…i shvatam šta je kupio…naime…postoji u telenoru neka…nemam pojma kakva opcija…da pošalješ dopunu…kojom se sa jednog pripejd broja…kreditira drugi…
Kome li je on to poslao?
Ima li on nekog „svog“?
Čija sreća njega čini tako srećnim?
Koliko li je on ljubavi i dobrote dobio…kada je tako srećan da je poklanja?
Ili…možda večeras… konačno… nekome može pustiti poruku…da mu nešto važno kaže…ipak je petak veče…
Postiđen…dirnut…odlazim sa pumpe…
Ko sam bre ja da budem ljut i nezadovoljan?

Belos

Na slikama ispod je Belos (kako ga ja zovem)…ili Bimba ( kako ga zove ostatak komsiluka)…legenda naselja… „lutalica iz naseg kraja“…
Majka mu je bila border koli(najinteligentnija rasa)…otac grupa autora (gradski smeker)…
Volim ga…uvek je tu…na svom mestu…nadgleda desavanja u kraju…imam utisam da sve zna…i prati…
Ko gde radi…sta vozi…ko se s kim voli… ko se posvadjao…koje je dete iz srecne porodice…itd…
Najvise volim…sto kad zvone zvona Hrama…on zavija…bukvalano peva po melodiji koja se cuje…
Skoro je imao saobracajnu nesrecu…dok je jurcao …po hiljaditi put za nekim nepoznatim tablicama…da bi nas valjda zastitio…udarila su ga kola…zadnja desna noga mu je bila potpuno smrskana…
Divni ljudi iz komsikuka…su ga kratkotrajno prisvojili…otvorili sve papire na sebe…platili sve troskove lecenja…cak je i jedno vreme bio na bolovanju…kod nas u podrumu…mazen i pazen…hranjen od svih nas…
Borac je on…oporavio se u potpunosti…
Zato se i radujem kada ga vidim na njegovom mestu…“pao je“…ali se brzo uspravio…i vratio svojoj strasti…i ljubavi…nisu ga bol i nedace…mogli slomiti…i odovojiti od njegovog „voljenog poziva“
„Cuva nas“ i dalje…stoicki…i uzdignute glave…
I imam utisak…da nam svima…donosi srecu…