Divim se dečjim psihijatrima i zaista mislim da je to ubedljivo najteži deo psihijatrije…
Volim onu njihovu staru da „iza svakog deteta koje veruje u sebe, stoji roditelj koji je verovao prvi“…
I zaista nema puno većih istina…
Znam neke kolege koji su čitav svoj zivot posvetili upravo tome…verovanju u tu divnu dečicu…njihovom sveopštem podržavanju…i štićenju…
Smanjivanju faktora rizika…
I potenciranju protektivnih faktora…
Možda nismo svi stručnjaci za dečju psihijatriju…
Ali možemo možda ovako laički da pokušamo…
Da nađemo neko svoje Dete…
I da pomognemo…koliko god možemo…
Jer veliko je pitanje da li uopšte i postoji neki
važniji poduhvat od toga…
I delotvorniji za ulepšavanje ove planete…

Sećam se koliko mi je fascinantno bilo kada sam na faksu pročitao da je povišena temperatura koju imamo kada smo bolesni u stvari samo način kako naše telo pokušava da se izbori sa time što ga napada…
Jednostavno podizanje celokupnog metabolizma na viši nivo da bi se zaštitilo ono što je najvažnije…od čega god…
Podjedanko sam bio fasciniran kada sam shvatio sedeći pored mog Profe na specijalizaciji da je barem 50 % anksioznosti i depresivnosti koje smo to jutro videli kod ljudi koji su došli na psihijatrijski pregled kod njega u ambulantu isto to…
Krik duše spram muke ili lošeg života…
Površni sipmtom suštinskog problema….
Pogotovo kod apriori psihijatrijski zdravih ljudi…
Koji su se nekako zaglibili…
Što je podjednako ljudski kao i dobiti temperaturu…
Procenti učestalosti su maltene i isti…
I nije niko manje čovek što je prehlađen…
Potpuno je isto i sa anksioznošću i depresijom…
To je samo varijetet nas i našeg postojanja…
Potpuno je isto i sa lečenjem…
Ukoliko je ozbiljno lekovi…
Ukoliko je manje ozbiljno nega sebe i strpljenje…pa će proći…
Za anksioznost i depresiju imamo i psihoterapiju kao dugoročni i delotvorni način da se suštinski i filozofski promeni način razmišljanja…a posledično i življenja…što će vremenom dovesti do prestanka razloga da uopšte i budemo anksiozni i depresivni…
Mnogo veća razlika je u nečemu sledećem…
Sećam se nekog blagog osećaja „radosti“ kada bih kao dete dobio temepraturu…
Šta je tu je…
Proći će za nedelju dana…
Ali zato sledi period izležavanja…crtaća…plazme…banana i šta god „mali bolesnik“ poželi…
Period Posebnih Prava i Tetošenja…
Jer moramo ga podržati dok se ne oporavi…
Naš je…
A šta je važnije od zdravlja…
Toga još nemamo kod anksioznosti i depresivnosti…
A trebalo bi da bude sasvim isto…
Podrška…
Saosećanje…
Lečenje…
Posebna pažnja…
I mali ugođaji…
Ne na ružan način…i kao neku zloupotrebu…
Nego ljudski…i prijateljski…
Savezništvo spram muke…da bi se sačuvalo ono što je najvažnije…
Možda je pravi način da počnemo od nas samih…
I od naših najbližih…
Pa da nekako zarazimo i celokupno društvo tip lepim trendom…
Onaj divni čovek se prehladio bi trebalo da postane isto što i onaj divni čovek je trenutno anksiozan i depresivan…
Proći će…
I to ga svakako ne definiše kao ljudsko biće…
Sve je to deo života…
I svakome se moze desiti da zakači…
Pa ko zna…
Možda će nas baš to malo i spasiti…
Baš kad nam i bude najviše trebalo…
A svakako je sasvim logično…zar ne…
I svakako neće škoditi…
Pa malo li je to?

Suština onoga što bi psihoterapija trebalo da pruži u jednom klipu…
Susret dve duše…
Otkrivanje istina…
Emocije…
Saosećanje…Podrška…Ljubav…
Savezništvo spram muke…
Prijateljstvo…
I Nada…
Zato je toliko i važna…
Zato je toliko i volim…

Jako volim one Đoletove stihove…“samo lepo možeš ružiti…zavist valja i zaslužiti“…
I često ih se setim kada posmatram svo to more hejterskih kometara i ružnog…kojim je internet prosto preplavljen…
Hejtere ne treba shvatiti nikako drugačije nego kao besplatne konsultante…
Niko neće toliko detaljno i posvećeno obratiti pažnju na sve naše propuste…greške i mane od njih…
Zato ih i treba ceniti…
I uvažiti…
Ispraviti greške ukoliko su u pravu…
Ili nastaviti po svom ukoliko nisu…za nijansu motivisaniji da još više uspemo…
I nekako im se u sebi zahvaliti na tome što nas čine boljim…
Ko nema nijednog jedinog hejtera nešto gadno pogrešno radi…ili jednostavno uopšte ni ne postoji…
Prosto je…
Ukoliko smo svesni jedne potpuno logične činjenice da nas ne mogu svi voleti…
I da su ukusi po difoltu sasvim različiti…
I ukoliko smo sigurni u sebe i u to što radimo…
Ukoliko smo mi sami po svom ukusu…
I ukoliko smo ponosni na to što stvaramo…
Oni su pravi blagoslov koji će nam pomoći da se pozabavimo suštinom…razvojem i uživancijom…
Dok se oni bakću oko sitnica i manje važnih detalja…
Svako i treba da radi svoje…
I pas…
I karavan…
Mali ljudi su se vazda i bavili drugim ljudima… Velikim su vazda Ideje bile prijemčljivije…
Kao i Raskošne Destinacije ka kojima su se žustro zaputili…
Ma koliko se Prašine podizalo okolo…

Odavno me nešto nije ovako oduševilo…
Pozivnica za proslavu povodom razvoda na kojoj piše – „Dali su sve od sebe i pokušali ali Tim i Lori se razvode…dođite da proslavimo kraj lošeg braka i povratak na dobro prijateljstvo…plus jedan pratioci su dobrodošli…naši će biti tu…“ 🙂
Moj advokat uvek kaže…ako su Ljudi dogovoriće se…
I svaki razvod bi upravo ovako i trebalo da izgleda…
Naravno…
Ukoliko smo ispunili tu sitničicu da zaista i budemo Ljudi…
Ništa nije više ljudski nego pogrešiti…
Ali je još ljudskije to shvatiti…izviniti se drugima a ponajviše i sebi…pa ispraviti grešku i jednostavno nastaviti dalje…ka nekoj novoj prilici…i sreći…
Bravo za Tima i Lori…
Očitali ste nam svima lekciju iz gospodstva i civilizovanosti…
Iz zrelosti i normalnosti…
I iz pameti i hrabrosti…
Nek’ vam je sa srećom ma gde se zaputili odavde…
Mada…
Duboko sam ubeđen da kod ljudi kao što ste vi i nije suštinsko pitanje da li će pronaći sreću…
Već kada…
Svakako…
Nek’ bude što pre…

Ukoliko zanemarimo zaista užase lošeg roditeljstva kao što su zlostavljanje…zanemarivanje…ili jednostavno suštinski manjak roditeljske normalnosti i ljubavi…koji pervazivno oštećuju decu…
Najčešći način kako roditelji danas upropašćuju svoju decu je to što pokušavaju da pripreme Put za njih…umesto da se fokusiraju na pripremu Dece za put…
Stoga dobro roditeljstvo uvek za posledicu ima nekoliko reči koje odzvanjaju u tim malim glavama…
Voljen sam…
Vredim…
Nisam nešto posebno…ali mogu puno ako se potrudim…
Znam šta se sme…a šta ne…
Imam pravo da idem gde mi je važno i lepo…
Svašta sam ja i prošao…
Pametan sam…
Snaći ću se…
A i ako se ne snađem…imam uvek gde da se vratim…kod Mojih…
Ma biće sve dobro…kad tad…
Ko je to usadio svojoj deci…dobar je roditelj…
Ko to ima u sebi…pravi je srećnik…
Pustite proklete novce…nekretnine…poslove…veze i protekcije…
Dragocenijeg nasledstva od toga šta će neko u dubini duše misliti o sebi jednostavno nema…
Tu sa ljubavlju…podrškom i nadahnućem nikada ne treba štedeti…

Sve što treba da znate o čovečanstvu se nalazi u činjenici da je trenutno najbogatiji čovek na svetu Bernard Arnault…
Čovek koji prodaje stvari čiji je glavni atribut to da pokazuju nečiji status i bogatstvo…a ne bilo kakva suštinska i upotrebna vrednost… Vlasnik brendova kao što su : Louis Vuitton…Fendi…Bulgari…Gucci…Dom Perignon…Moet & Chandon…Hennessy…itd…
Najbogatiji čovek na svetu je čovek koji zapravo prodaje iluziju koju ćemo širiti oko sebe da smo bogati…
Čoveče…
Dvanaest miliona godina evolucije od šimpanze do čoveka…i opet se sve vrti oko hijerarhije i seksa…
Ko je ko?
Ko će koga?
Koliko je to sve samo strašno…i površno…
Prava je sreća da smo mi jedina bića na ovoj planeti koja imaju s čime da sebi biraju sudbinu…koliko toliko mimo nagona…
I da određuju svoje sopstvene vrednosti i način kako želimo da živimo…
Makar se svi oko nas krstili…
Još nisam upoznao srećnije ljude od Primoraca…
Ljudi zaljubljenih u More…Sunce…Ribu…Vino…Smeh…Muziku…Strast…i Ljubav…
Ljudi koji znaju da žive…
I šta je zaista važno…
I još nisam video nijednog od njih u markiranoj garderobi i sa onom smešnom čašom za Dom Perignon u ruci…
Uostalom…
Ko se od toga i može napiti?
I kakva je to garderoba koju ti je žao da ne isprljaš?
Solju…vinom…i karminom?
Bernarde praštaj…
Tebi svaka čast…
I svim ljudima koji misle da tvoje đakonije vrede jako dragocenog vremena…koje je potrebno da potroše mukotrpno trčeći na svojim ličnim koturima za hrčke…da bi ih mogli sebi priuštiti…
I samo napred…
Nek’ vam je svima sa srećom…
I nek’ svako troši svoj život baš onako kako misli da treba…
Al’ nećeš se od mene vala hleba najesti…
Crna Goro…
Istro…
Dalmacijo…
Ma celi Mediteranu…
I Svetska Mora…
Čekajte me…
Stižem brzo…
I dobro vam došao…
U Raskopčanoj Havajci… 🙂

Većina nas se sa radošću i nekom lepom nostalgijom seća Starih Dobrih Prošlih Vremena…
Pravi srećnici među nama su svesni toga da su ta vremena upravo i danas…
Baš sad u ovom trenutku dok vi čitate…a ja pišem sve ovo…
I da ih treba slaviti…
I čuvati…
I ušmrknuti…onako do kraja nozdrva…
I ispiti do dna…
Da…baš na ovu promrzlu i nikakvu subotu mislim…
Jer život tako brzo prođe…
I nema toliko puno prilika za Radost…
I da budemo onako iskonski srećni…
Naravno…
Ukoliko se jako ne potrudimo oko toga…
I iz petinih žila ne izborimo za svaki Zlatni Dan…
Ma šta za dan…
Za svaki sat…
Makar…
Kako bismo onako iskonski nasmešili dušu…
Jer Nasmešena Duša je u stvari sve…
Sve što nam je na ovom svetu zaista i potrebno…
I sve što je zaista i važno i dragoceno…

Potpuno me je fascinirala izreka Džidua Kišnamurtija…
„Nije ljubomoran onaj koji voli…već onaj koji želi da je voljen“…
Bože…kakva istina…
Tu je prosto uvek srž problema…
Ali i rešenje…
Prosto je…
Ta/j koja/i bi jako želeli da nas voli nije ekskluzivni i jedini…čudotvorni nosilac te tajne moći pružanja ljubavi…i voljenja nas…
Niti pokazatelj toga da li tu ljubav uopšte i zaslužujemo…
I koliko vredimo…
Ima ih makar sto na ovom belom svetu…
A možda i više…
A još ako mi sami zavolimo sebe…
I tu ljubav pronađemo unutra…
U nama samima…
I postanemo ponosni na to što jesmo…ili što smo postali…ili što postajemo…
Gde će nam tek onda biti kraj…
Možda nam taj neko neće više toliko pakleno ni trebati….
Niti će to više biti pitanje života ili smrti…
Osim kao jagoda na šlagu…
Ona stara bapska „jedan se oteg’o…drugi se proteg’o“ i dalje važi…
U toj izreci nikad i nije ni bio akcenat na drugima…
Već na nama samima…
I na okrenutosti ka budućnosti…
U kojoj će svaki Raskošni Kolač moći da pronađe svoju Jagodu na Šlagu…