Čitao sam preko vikenda o tome da je Praskozorje najlepša srpska reč…
I zaista jeste…
Slažem se…
Jer kakve samo Zore mogu biti na ovom našem lepom Balkanu…
Jedna opšta prelepost…
Mada su psihijatrijske asocijacije uvek malo drugačije…te je mene to saznanje setilo na sjajnog Prof. Jovana Marića i njegovu tvrdnju da je ipak Ljubavnica najlepša srpska reč…jer se većinom sastoji od reči Ljubav…
Razmišljam onda da li je i reč Preljubnik u stvari lepa…jer ako malo fenomenološki razmislimo…može li ljubljenja uopšte i biti previše…ili je tu ipak samo (sedmo) nebo granica…i povremena dehidratacija…lako rešiva dobrim vinom…
No dobro…
Moramo nekad i drugim delovima razmišljati a ne samo onim srednjim i donjim…koji nam paradoksalno najviše radosti obično i donose…
Te ću ipak završiti i sa onom legendardnom doskočicom našeg divnog Prof. Boričića koji je mrtav ladan u našem udžbeniku iz patologije napisao da je „i dalje najbolja moguća kontracepcija odlučno ne…“ 😀
Odavno mislim…
Da je tačno odmeren i mudro izabran balans između broja odgovara koji počinju sa da ili ne…koje koristimo na sve suštinske životne dileme…ponekad i najbrži put do psihičkog blagostanja…
Dugovečnosti…
Osećaja ispunjenosti…
I Radosti…
Ne postoji važnije polje u kome u životu treba da zablistamo…
Majstori i Majstorice upravo u tome evo već milienijumima istrajavaju…