Tragedija je pravilo u ljudskom životu…i nju svaki stanovnik planete kad tad doživi…
Ko to neće i ne želi da shvati…kad tad ga čeka nekoliko nervnih slomova…
I obilje patnje na kvadrat…
Jedne zbog same muke…
A druge zbog neprihvatanja da muka u životu nije ništa lično…i da gle čuda može i nas ovako divne da snađe…što je na primer mene lično onomad prenerazilo…
S druge strane…
Da sad treba da biram epitaf to bi bila ona divna misao Vladimira Majakovskog – „Treba otimati radost danima što beže“…
Tragedija i radost su dva tasa istog kantara…doduše bezobrazno kalibirsanog da uvek malo više nateže na onu ružniju stranu…
Zato je naše da lopatom tovarimo na ovu radosnu…
Svaki sekund divnog…
Svaki minut lepog…
Svaki sat smislenog…
Svaki Dan Radosti…
Svaku Dobru Godinu…
To nam je jedina šansa…
Da Ostanemo Na Nogama…
Od čega važnijeg ljudskog zadatka na ovoj planeti jednostavno nema…