Kada u ovim godinama izađete uveče…dvojka vam je neki realni maksimum…
I tako smo i mi pošli iz Perle ka Avali…lagano i opušteno…srećni i namireni onim lepim osećajem koji ljudi imaju kada se vraćaju iz dobrog izlaska…i kada je vredelo…
I samo smo naleteli pravo na njih…
Na koleginicu i kolegu koje niko nije video još od sesije posle ručka…
Idealna razlika u godinama…
Idealna razlika u visini…
Ona lepa…
On snažan…
On crn…
Ona plava…
Idu po sred onog velikog šetališta u Budvi…i malo po malo zastaju…
On nešto lupa…
Ona umire od smeha…
I to na onaj toliko lep i glasan način…koji upražnjavaju samo zaljubljene žene…
Što njega samo još više opčinjava…
Te se od tog začaranog kruga njihove međusobne inspiracije upravo ori čitava Rivijera…
On je drži za kosu sa zadnje strane vrata…verovatno po navici…jer ju je tako držao i sve vreme dok smo ih tražili…
Ona izvija vrat…podiže usne u vis…i žmuri…kako to već i čine žene kojima taj čarobni muški zahvat jako prija…
Ona namešta njegovu veliku jaknu koju na sebi ima ovlaš zagrnutu kao haljinu…da joj ne bi bilo hladno…
I zamišljam kako ju je samo nehajno zagrnula kada su u dva ujutru osvestili da su posle tolikog napora…siline i strasti…sada i mrtvi gladni…kako to obično i biva…i da nešto moraju i staviti u usta…a da to za promenu nisu oni sami…
Pa da…setih se posle…nismo ih sreli ni na svečanoj večeri…
Pa sada hitaju ka Večnoj Školijeri…
Idealnom michelin star restoranu za Mlade Ljubavnike…
Odavno znam…
Neki ljudi su pametniji…
Neki ljudi znaju bolje da žive…
Neki ljudi znaju da bežanje sa časova nije samo za decu…
I da samo najgori štreberi i smarači to ne rade…
I da konferencije jesu za učenje…i širenje vidika…
Ali znaju i to…da ko god je zaista želeo sve je naučio…
Sve piše u knjigama…
Osim velikih doživljaja koje moramo sami doživeti…
Osim mali ugođaja koje moramo sami ukrasti…
Osim trenutaka kada mi treba da drhtimo i borimo se za dah…
Kako bi imali čega da se setimo kad budemo đedovi…i potom se samo ovlaš nasmešimo…sa onim iskonskim muškim ponosom…dok unuku mezimcu govorimo „eh kakav ti je đed bio vrag svojevremeno…okretali su se sine gradovi naopačke“…
Prava lepota kongresa je u Entropiji…
U beskrajnim interakcijama između ljudi koji se nikako drugačije ne bi ni mogli sresti…
U svim tim pomešanim Energijama…
I u novonastalim hemijskim reakcijama…
Katalizovanih besprekornim crnogorskim bijelim vinom…
Koje ponekad imaju konzistenicju Morske Pene…
Boju Mesečine iznad mora Crne Gore…
Zvuk vatrometa…
I miris dobro odmerenih nekoliko kapi dobrog ženskog parfema…
Ni premalo…
Ni previše…
Svašta sam ovaj vikend naučio…
No…ovo dvoje su mi ipak najbolja lekcija…
Jednom se živi zar ne?
Uvek mi se dopadala ona opaska divnog profesora astrofizike Brajana Koxa o tome kako se svi mi sastojimo u stvari samo od sastojaka koji su stvoreni u srcima davno umrlih zvezda tokom milijardi i milijardi godina…koji su se potom spontano organizovali u Bića koja mogu da misle…osećaju…i istražaju…
I ono njegovo čuveno „Šta više uopšte i hoćete?“…
Koje me je uvek inspirisalo…
Neki ljudi tu uvek kratku priliku znaju bolje da iskoriste…
Neki ljudi su majstori u življenju…
Živeli ljudi koji mogu da se zaljube…
Živeli ljudi koji znaju da je ponekad ljubljenje sa nekom posebnom osobom možda i nešto najbliže tome da na ovoj planeti postanemo besmrtni…
Tanatos će svakako odraditi svoje…
Naše je da pomognemo Erosu i Libidu da budu makar ravnopravni…
Uvek ću navijati za njih…
Iz sveg glasa…
Živele Zaljubljene Lude…