Zatvorena vrata

Postoje četiri vrste ljudi…
Oni koji su rigidni i oko ciljeva i oko načina dolaska do tih ciljeva…
Oni koji su rigidni oko ciljeva a fleksibilni oko načina dolaska do tih ciljeva…
Oni koji su fleksibilni oko ciljeva a rigidni oko načina dolaska do tih ciljeva…
I Oni koji su fleksibilni i oko ciljeva i oko načina dolaska do ciljeva…
Sve što se više bavim ljudskom psihom shvatam da u životu najviše stradaju ovi prvi…
Njima bude dobro dok je zamišnjeni put od želje do cilja pravolinijski…
Dok stvari idu onako kako bi i trebalo da idu…dok je sve potaman…dok se trud isplaćuje…i pravila važe…dok je svet pošten i fin…i dok je život lep…sam od sebe…
Na prvoj krivini…na prvom odronu…na prvim radovima na putu…na prvoj saobraćajci…ta rigidnost postaje teg od hiljadu tona koji ih vuče na dno…
Zaista bih voleo bih da sam u ovoj četvrtoj grupi…i znam neke srećnike…koji se ni oko čega ne nerviraju…i kojima je sve dobro…i na njih bih se uvek kladio po pitanju dugovečnosti…ali ja jednostavno nisam takav…volim moje ciljeve…i mnogo su mi važni…i nažalost…ili na sreću…posebni su i uski…pa moram malo zatezati oko njih…i biti tvrdoglav i rigidan…
Bogu hvala…
Da sam imao tu privilegiju da kroz Racinalno Emotivno Bihejvioralnu psihoTerapiju – REBT naučim mudrost važniju od svih…
Da nisu zatvorena vrata pred nosem problem…to je jednostavno deo igre…već je to uporno lupanje glave o ta vrata…jer bi ona MORALA da budu otvorena…i to bi tako TREBALO da bude…i bilo bi lepo…i normalno…i lakše…i lepše…
Ako se pitate zašto smo svi opčinjeni i navučeni na REBT…odgovor je veoma jednostavan…
Naši lični životi su postali bolji…
Od kad smo postali spretni Bravari koji mogu brzo proceniti sa kakvim vratima imaju posla…
Otškrinutim…slučajno pritvorenim na promaji…labavo zatvorenim…slabašnim…granitnim…hermetičkim…ili tajnim…
I od kada smo navežbali veštinu važniju od svih…BITI FLEKSIBILAN…
Pa se možemo i provući ako treba…uostalom sigurno znate iz onih zatvorskih serija da tamo gde vam glava može proći…da vam tu može proći i celo telo…tojest da se tu možete proći i vi…
I pokucati…sto puta…ako treba…koliko god bilo sramotno…
I upreti iz petinih žila…ako se mogu probiti silom…trudom…radom i upornošću…koliko god bilo neprijatno…
A vala i odšetati do drugih…ili makar do prozora koji se upravo otvorio…koji su makar u pravcu naše destinacije…
I ostaviti tajne prolaze da na njih gube vreme zaludni…
Jednostavno je…
Od kada smo prestali da se ljutimo na život što nije apriori onakav kakav bi mi voleli da bude…
Već smo počeli da mu se prilagođavamo…i da ga uporno…milimetar po milimetar menjamo…po nama…i spram nas…
Od kad trošimo naše resurse na adaptaciju…umesto na održavanje na našem zrnu graška…
Od kada smo postali fleksibilni…
Lako nam je da budemo rigidni oko ciljeva…
Kada nam ide…
I kad nas čela i nosevi više ne bole…
A život postade…ni kriv ni dužan…lep…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s