Месечне архиве: јануар 2019

Ćerka na aerodromu

Оставите одговор

Dok stojim u cik zore na dolaznom terminalu aerodroma Nikola Tesla…pažnju mi privuče žena od šezdesetak godina koja je usplahireno špartala u regularnim vremenskim intervalima…od mesta gde smo zajedno sedeli…do pušionice ispred…i nekako me mimo moje volje natera da razmišljam…onako bunovan…
Zamišljam kako je juče ustala u pola šest…skuvala ogromnu tursku kafu…zapalila cigaretu…i napravila spisak od dvaseset stavki u svom blokčetu…
Zamišljam kako se već tada unervozila kada je shvatila šta je sve potrebno da uradi u sledećih 24 sata pre no što avion sleti na aerodrom…
Razmišljam kako puši još jednu cigaretu pre no što će krenuti u taj Iskonski Majčinski Poduhvat-ugostiti ćerku koja dolazi posle dosta vremena…Kući…iz Amerike…kod nje…
Zamišljam kako okreće prvo komšiju Žiku…pandura…i dobričinu…odanog prijatelja porodice…kome čitav život nosi sarme…kolače i lekove…da proveri da li definitvno važi dogovor od pre mesec dana…da će njegovim autom ići do aerodroma…i da ga podseti da već u 4 i 30 treba da krenu…jer ko zna…možda pilot ovaj put nagari avion iz NjuJorka…ili se Zemlja brže zavrti…pa ona ranije stigne…i kako je sa Žikom sve ok i dogovoreno…kao i uvek…sa takvim sojem ljudi…
Kako ulazi u Maxi…i kako je mesar mlad…kud Jova baš sad da ne radi…da li će ovaj klinac znati da odabere šnicle kako treba…i da ih iseče na pravi način…da bi Miličine omiljene lovačke šnicle bile baš onakve kakve ih voli…
Potom uzima piškote i čokoladu…šlag…mleko…i ostalo iz podfoldera „Miličina omiljena torta“ sa spiska…i pokušava da izvuče recept iz malog mozga…
Zamišljam kako dolazi kući…i kako počinje sveobimne pripreme hrane i torti…koje bi namirile potrebe minimum dvadeset ćerki…i kako se nervira…i kako joj ne ide…ipak odavno nije spremala…jednostavno…nije bilo preterano razloga…pa je ispala iz forme…
Zamišljam kako oko šest odlazi do blagajne JDP-a da kupi karte za predstavu…i kako se baš raduje što su dobile dobra mesta…
Kako se čuje sa prijateljicom Cicom…i kako joj kaže da sledećih nedelju dana…neće moći da kafenišu…jer joj je ćerka tu…
I kako iznurena već oko deset leže da spava…
Kako zbog uzbuđenja i radosti zaspiva tek u pola tri…i kako se trza tačno u tri i pet…da proveri da se Žika nije uspavao…
Sasvim dovoljno…za noćas…ionako će se naspavati posle na bromazepamu…kad ona ode…biće vremena za spavanje koliko hoćeš…ionako tad neće imati šta pametnije da radi…
I kako su na aerodrom došli sat vremena ranije nego što bi trebalo…
I kako Žika drema na parkingu…
I gledam je dok stoji pored mene…dok čekamo da na displeju zasvetli da je let iz Njujorka…prispeo u stanicu…
Kako je nervozna…nenaspavana…i uzbuđena…
Da li će let proteći kako treba?
Da li su očistili pistu?
Da li se torta stegla?
Da li će Žikina šklopocija uspeti da iz doveze do kuće?
Da li je sve što je trebalo obavila?
Hiljadu pitanja…
I onda…tačno pola pakle cigara kasnije…oko 6…eto Milice…
U trenutku kao da vreme staje…
Pokretna vrata se otvaraju i kroz njih izlazi prelepa mlada poslovna žena…među prvima sa leta…
Tridesetak godina…idealni statista za neki fensi američki film koji se snima na Menhetnu…o bogatim i uspešnim ljudima…
Model iz izloga koji reklamira američki san…
Duga braon kosa..bež kaput…crna košulja…i bež pantalone…crne čizme…i isti takav kofer…
Skockana i elegantna…sa aurom uspešnosti oko nje…
I sa osmehom preko celog lica…
I sa raširenim rukama…
I sa onim sitnim koracima koje pravimo kad se zaletimo prema nekome…koga volimo…
I sa suzama…
I sa majkom koja samo što je ne obori na zemlju…sad kad je se konačno dočepala…
Razmišljam…
Kakav li je osećaj videti ćerku prvi put uživo nakon dve godine?
Kakav li je osećaj zagrliti je?
Kakav li je osećaj provesti sledećih nedelju dana sa njom?
Kolika je to sreća?
Kao nekad…
Razvlačiti se po kući…ispijati kafe…pričati…spremati ono što ona voli…i zajedno jesti za stolom u njihovoj trpezariji…šetati po Knez Mihajlovoj…pristati nakon prenemaganja da joj ona kupi nešto od garderobe u Moni…što je merkala pola godine…i otići na kolače nakon šopinga u njihovu omiljenu poslastičarnicu…i u pozorište kao što su to radile od kad je imala petnaest godina…
Kako je otići na grob njenog oca…ovaj put u društvu…i popiti rakijicu…sada sa odraslom ćerkom u kafanici ispred groblja…
I kako će joj biti za sedam dana s one druge strane aerodroma…
Gde odlaze…
Kolika je to tuga…
I koliko će blokče biti prazno u danima nakon toga…
Bez obaveza…
Bez razloga za trud…
Bez nekog velikog smisla…i izvora radosti…
To ne bih ni mogao da gledam…
Sreća pa smo se sreli sa ove strane gde deca dolaze…
Ne znam…
Da je dobro…svakako nije…
Žika će zastupati tezu dok se tada budu vraćali ka kući…da nije otišla u rat…i da je bolje što je tamo gde može da uspe…i da postane srećna…
I da nije ni skype tako loš…
Eno njegov Petar se svaki dan javlja sa kruzera…
Šta mu fali…
I kako će se majka složiti…
I klimati glavom sve do Bežanijske Kose…zagledana u jednu tačku na šoferci…gde će izaći…da ode do Crkve Svetog Vasilja Ostroškog…
Da se pomoli i zapali sveću…
I da ostavi veći deo novca koji joj je ćerka ostavila da ima kod sebe…
Jer…
Šta drugo njoj pa treba…
I šta je drugo uopšte i važno i bitno…
Ako je ona živa i zdrava…
I srećna…
I ako je njoj dobro…
Samo nek je čuva njihov lični Svetac…
Valjda barem On može da dobaci i preko okeana…

Majka Tereza o životu

Оставите одговор

„Život je prilika, iskoristi je.
Život je lepota, divi se.
Život je blaženstvo, okusi ga.
Život je san, ostvari ga.
Život je izazov, prihvati ga.
Život je dužnost, obavi je.
Život je igra, igraj je.
Život je dragocen, neguj ga.
Život je bogatstvo, čuvaj ga.
Život je ljubav, uživaj je.
Život je tajna, otkrij je.
Život je obećanje, ispuni ga.
Život je tuga, nadvladaj je.
Život je pesma, pevaj je.
Život je BORBA, prihvati je.
Život je tragedija, suprotstavi se.
Život je pustolovina, usudi se.
Život je sreća, zasluži je.
Život je život, brani ga!“

Majka Tereza

 

Pokušaji

Оставите одговор

Iako poznavanje teorije dosta pomaže…
Osećanje sreće i zadovoljstva je skoro uvek posledica akcije…
I…
Definitivno nema boljeg perioda u godini da prestanemo da budemo šampioni u maštanju…
Već da postanemo početnici u delanju…
Da iz našeg uma…gde je sve lako…i gde sve deluje tako jasno i logično…gde apsolutno sve znamo kako i šta treba…izađjemo u haos i muku prakse…
Pa…
Ko zna…
Šta se sve može desiti…
Možda je ovo baš Ta Godina…
Treba nekad i otežati sudbini…da nam nešto ne da…
I zainatiti se oko želja…
Preinačiti ih u oročene ciljeve…
I fokusirati se na volju i trud da izdržimo u pentranju uz tu krivudavu uzbrdicu koja vodi do uspeha…
Milimetar po milimetar…
Trenutak po trenutak…
Pa dokle god dobacimo…
U svakom pojedinacnom pokušaju…
Ukoliko budemo hrabri i uskočimo u taj ring…
Ukoliko teoretisanje u glavi zamenimo pokušajima u realnosti…
Jednostavno ne možemo izgubiti…
Ili smo već spremni pa ćemo pobediti…i dobiti to što želimo iz prve…
Ili ćemo nešto veoma važno naučiti…o nama…ili o životu…
Jer…
Šta je drugo uspeh…
Ako ne obična kulminacija neuspeha…kod ljudi koji se ne boje da pokušaju…koji ne odustaju…i koji uče iz svojih grešaka…
Stoga…
Srećni vam pokušaji!

Josif Brodski

Оставите одговор

Potpuno sam fasciniran rečima ruskog nobelovca, pesnika i esejiste Josifa Brodskog…
„Izbegavajte na svaki način da pripisujete sebi status žrtve.
Od svih delova tela najbudnije pazite na svoj kažiprst jer je on žedan osude. Kažiprst je znak žrtve, on je suprotnost podignutom srednjem prstu i kažiprstu u znak pobede, znaku – V. Koliko god bio odvratan vaš položaj, nastojte da ne krivite za to spoljne sile: istoriju, državu, šefove, rasu, roditelje, mesečeve mijene, detinjstvo, kasno sedanje na nošu itd. Jelovnik je opširan i dosadan i sama njegova opširnost i dosada dovoljno su uvredljive da čovek troši svoju inteligenciju birajući sa te trpeze. U trenutku kad bacate krivicu na nekog drugog, potkopavate sopstvenu odlučnost da nešto uradite…
Uopšte, nastojte da uvažavate život ne samo zbog njegove lepote nego i zbog njegovih teškoća. One su deo igre i ono što je dobro u njima je to da nisu obmana. Kad god ste očajni ili na granici očaja, kada ste u nevolji i problemima, zapamtite: to život govori sa vama na jedinstvenom njemu dobro poznatom jeziku.
Drugim rečima, trudite se da budete pomalo mazohisti: bez ukusa mazohizma, smisao života je nepotpun…
Ako smatrate da je ovaj argument donekle brzoplet, pomislite bar na to da smatrajući sebe žrtvom povećavate vakuum neodgovornosti, kojeg veoma vole da popunjavaju demoni i demagozi, pošto paralizovana volja ne raduje anđele.
Svet u koji se spremate da kročite, ne uživa dobru reputaciju.
Bolji je sa geografskog nego sa istorijskog stanovišta; kudikamo je privlačniji vizualno nego socijalno. On nije milo mestašce u šta ćete se uskoro uveriti, sumnjam da će biti mnogo privlačniji i u vreme kada ga budete napuštali. Međutim, to je jedini svet koji postoji i ne postoji alternativa, a ako bi i postojala, to nije garancija da bi bila mnogo bolja od ove. Tamo su spolja džungle, isto kao i pustinje, klizave padine, blato itd. – doslovno, ali što je još gore i metaforično. Kao što je rekao Robert Frost: „Najbolji izlaz je uvek pravo“. I još je kazao u jednoj drugoj pesmi, „da živeti u društvu znači opraštati“. Sa nekoliko zapažanja upravo o ovom činu prolaženja kroz želio bih da završim.
Pokušajte se da ne obraćate pažnju na one koji pokušavaju da vam život učine jadnim. Takvih će biti mnogo kako po zvaničnoj dužnosti, tako i samozvanih. Podnosite ih ako ih ne možete izbeći, ali čim ih se otarasite, tog trenutka zaboravite na njih. Pre svega trudite se da ne pričate priče o nepravičnom ponašanju koje ste pretrpeli sa njihove strane; izbegavajte to ma kako bio saosećajan vaš auditorijum.
Ono što čine vaši neprijatelji dobija svoj značaj ili važnost zavisno od toga kako vi reagujete. Zato projurite kroz njih ili pored njih, kao da su žuto, a ne crveno svetlo.
Ne zadržavajte se ni misaono ni verbalno, ne ponosite se time što ste im oprostili ili ih zaboravili – u najgorem slučaju, prvi korak je da se zaboravi. Tako ćete osloboditi ćelije svog mozga beskorisnog uzbuđenja, tako moguće da ćete čak spasiti te budale od njih samih, jer je perspektiva „biti zaboravljeno“ kraća od perspektive „biti oprošteno“. Prebacite kanal: ne možete prekinuti emitovanje na toj mreži, ali možete bar smanjiti rejting. Takva odluka teško da bi se svidela anđelima, ali će sigurno zadati udarac demonima, a u datom trenutku to je najvažnije.
Bolje je da ovde prekinem. Biće mi drago ako smatrate da je ovo što sam vam rekao korisno. Ako ne, to ukazuje, da ste za budućnost mnogo spremniji nego što se moglo očekivati od ljudi vaših godina. To je, ja smatram, takođe razlog za radost a ne za zabrinutost.
U svakom slučaju, bili dobro pripremljeni ili ne, želim vam sreću, jer vas ne čekaju u životu samo praznici, zato će vam trebati sreća. Uostalom, mislim da ćete se snaći.“