Месечне архиве: јануар 2019

Padezi

Zamislite da ste rođeni u porodici gde se igrom slučaja i geografske raspodele koristi nekoliko padeža manje nego što bi trebalo…
Da tako pričaju vaši roditelji…rođaci…prijatelji…vršnjaci… komšije…i zemljaci…
Sigurno je da ne možete biti odgovorni za to što nećete znati i što nećete koristiti svih sedam…
Jednostavno ste tako naučeni…od malena…
Međutim…
Svi mi imamo Savršeni Alibi samo do nekih tamo dvadesetih godina…
Ono čuveno „tako su me vaspitali“…
I zaista…
Mi ne možemo biti odgovorni za to koje će poruke…uverenja i aksiomi biti utisnuti u naš sistem razmišljanja…
Ali smo svakako jako odgovorni za način razmisljanja i sistem vrednosti koji ćemo negovati…razvijati…i koga ćemo se držati…kada porastemo…i kada mi počnemo da se pitamo…
Sigurno je da je vraški teško naučiti i kako samo pravilno završavati reči…ukoliko neko čitav život greši…
A kamoli izmeniti neke dublje i potresnije poruke koje su nekome stalno ubacivane u glavu…
Ili utuliti njihovo odzvanjanje u glavi…
Ili makar po prvi put ozbiljno i temeljno proveriti neke „Istine“ koje se ne proveravaju…
Da je neko bezvredan…
Da je nesposoban…
Da od njega nikad ništa neće biti…
Da je neko glup…
Da nije lep…
Da se nikad ni slučajno ne sme razvesti…
Da mora živeti na tačno određeni način…
Ili da apsolutno mora biti uspešan…
I ostale Strahote kojima su neke malene uši uporno oprljivane kao vatrom…sve dok se ne deformišu…i dok se ne pretvore u rudimentirane ožiljke onoga što su mogle postati…u nekoj pogodnijoj okolini…
Ali je to uvek moguće…
I to je uvek naš posao…
Ničiji drugi…
Sasvim je ok da propričamo koristeći tri padeža..
Ali nikako nije ok umreti tako…
Ni zbog nas…
Ni zbog generacije koja dolazi…
Stoga je rad na sebi….učenje…unapređivanje…otvaranje očiju…i ravnanje sa Svetom…Imperativ…
Zbog toga je odbacivanje Lošeg što smo poneli iz porodice…a negovanje Dobrog…i najvažnija stvar koju možemo uraditi i za sebe…
I za to Prezime koje nosimo…
Siguran sam da Nikola Tesla nije naučio matematiku i engleski u Ličkom Kršu…ali da je genijalnošću zadojen vodom koja izvire negde duboko iz tih stena…
Pa ko zna…
Možda će jednog dana i naše unuke biti glas…
„Ma lako je njemu…znaš ti iz kakve je on porodice“…
Ne postiže se to preko noći…
Ali i Lavina obično počinje od jedne jedine Grudve…

Advertisements

Dolasci

Pustila mi je čitateljka juče poruku sa ovim linkom…nakon što je pročitala post sa aerodroma od petka…
Hvala još jedanput…
I napisala da izgleda i da se posle njega oseća kao da sam ga ja režirao…
O kakav kompliment
Uostalom…
Odavno i misllim da neko kome je teško a iz nekog razloga ne može na psihoterapiju…
Treba da putuje!
U skladu sa mogućnostima…
Do Srebrnog Jezera ili Albukerkija…
Jednostavno je…
Kad se odmori…
Kad se uravnoteži…
Kad se nadahne…
I kad razbistri misli…
Javiće mu se Ideja i Novi Ugao Gledanja…sami od sebe…
A onda je Spas obično tu…
Iza ugla…

Nacionalizam je za sirotinju

Pročitah pre neki dan na twitteru…
„Nacionalizam je za sirotinju. Bogati imaju prijatelje svugdje.“
Via Irfan Ribic @Ribicirfan
O koliko je ovo samo istinito!
Slično je i po pitanju ogovaranja i življenja tuđih života…
U tom hobiju vazda briljiraju neuspešni muškarci i nevoljene žene…
Ostvareni Ljudi imaju toliko drugih obaveza…
Dani su prosto prekratki ako rastete…i uživate…
Uostalom…
Pa koji to Ozbiljan Karavan ima vremena za Lutalice usput?
Njihovo je da prolaze…ka njihovim Destinacijama…
A na Lutalicama je da laju…koliko god mogu glasno…
To je jednostavno tako…
Oduvek….
Stara igra…
I iskonski način da svi budu srećni…i svi zadovoljni…
Doduše…
Svako na svom Nivou…
I u skladu sa svojim Dometima…

Ćerka na aerodromu

Dok stojim u cik zore na dolaznom terminalu aerodroma Nikola Tesla…pažnju mi privuče žena od šezdesetak godina koja je usplahireno špartala u regularnim vremenskim intervalima…od mesta gde smo zajedno sedeli…do pušionice ispred…i nekako me mimo moje volje natera da razmišljam…onako bunovan…
Zamišljam kako je juče ustala u pola šest…skuvala ogromnu tursku kafu…zapalila cigaretu…i napravila spisak od dvaseset stavki u svom blokčetu…
Zamišljam kako se već tada unervozila kada je shvatila šta je sve potrebno da uradi u sledećih 24 sata pre no što avion sleti na aerodrom…
Razmišljam kako puši još jednu cigaretu pre no što će krenuti u taj Iskonski Majčinski Poduhvat-ugostiti ćerku koja dolazi posle dosta vremena…Kući…iz Amerike…kod nje…
Zamišljam kako okreće prvo komšiju Žiku…pandura…i dobričinu…odanog prijatelja porodice…kome čitav život nosi sarme…kolače i lekove…da proveri da li definitvno važi dogovor od pre mesec dana…da će njegovim autom ići do aerodroma…i da ga podseti da već u 4 i 30 treba da krenu…jer ko zna…možda pilot ovaj put nagari avion iz NjuJorka…ili se Zemlja brže zavrti…pa ona ranije stigne…i kako je sa Žikom sve ok i dogovoreno…kao i uvek…sa takvim sojem ljudi…
Kako ulazi u Maxi…i kako je mesar mlad…kud Jova baš sad da ne radi…da li će ovaj klinac znati da odabere šnicle kako treba…i da ih iseče na pravi način…da bi Miličine omiljene lovačke šnicle bile baš onakve kakve ih voli…
Potom uzima piškote i čokoladu…šlag…mleko…i ostalo iz podfoldera „Miličina omiljena torta“ sa spiska…i pokušava da izvuče recept iz malog mozga…
Zamišljam kako dolazi kući…i kako počinje sveobimne pripreme hrane i torti…koje bi namirile potrebe minimum dvadeset ćerki…i kako se nervira…i kako joj ne ide…ipak odavno nije spremala…jednostavno…nije bilo preterano razloga…pa je ispala iz forme…
Zamišljam kako oko šest odlazi do blagajne JDP-a da kupi karte za predstavu…i kako se baš raduje što su dobile dobra mesta…
Kako se čuje sa prijateljicom Cicom…i kako joj kaže da sledećih nedelju dana…neće moći da kafenišu…jer joj je ćerka tu…
I kako iznurena već oko deset leže da spava…
Kako zbog uzbuđenja i radosti zaspiva tek u pola tri…i kako se trza tačno u tri i pet…da proveri da se Žika nije uspavao…
Sasvim dovoljno…za noćas…ionako će se naspavati posle na bromazepamu…kad ona ode…biće vremena za spavanje koliko hoćeš…ionako tad neće imati šta pametnije da radi…
I kako su na aerodrom došli sat vremena ranije nego što bi trebalo…
I kako Žika drema na parkingu…
I gledam je dok stoji pored mene…dok čekamo da na displeju zasvetli da je let iz Njujorka…prispeo u stanicu…
Kako je nervozna…nenaspavana…i uzbuđena…
Da li će let proteći kako treba?
Da li su očistili pistu?
Da li se torta stegla?
Da li će Žikina šklopocija uspeti da iz doveze do kuće?
Da li je sve što je trebalo obavila?
Hiljadu pitanja…
I onda…tačno pola pakle cigara kasnije…oko 6…eto Milice…
U trenutku kao da vreme staje…
Pokretna vrata se otvaraju i kroz njih izlazi prelepa mlada poslovna žena…među prvima sa leta…
Tridesetak godina…idealni statista za neki fensi američki film koji se snima na Menhetnu…o bogatim i uspešnim ljudima…
Model iz izloga koji reklamira američki san…
Duga braon kosa..bež kaput…crna košulja…i bež pantalone…crne čizme…i isti takav kofer…
Skockana i elegantna…sa aurom uspešnosti oko nje…
I sa osmehom preko celog lica…
I sa raširenim rukama…
I sa onim sitnim koracima koje pravimo kad se zaletimo prema nekome…koga volimo…
I sa suzama…
I sa majkom koja samo što je ne obori na zemlju…sad kad je se konačno dočepala…
Razmišljam…
Kakav li je osećaj videti ćerku prvi put uživo nakon dve godine?
Kakav li je osećaj zagrliti je?
Kakav li je osećaj provesti sledećih nedelju dana sa njom?
Kolika je to sreća?
Kao nekad…
Razvlačiti se po kući…ispijati kafe…pričati…spremati ono što ona voli…i zajedno jesti za stolom u njihovoj trpezariji…šetati po Knez Mihajlovoj…pristati nakon prenemaganja da joj ona kupi nešto od garderobe u Moni…što je merkala pola godine…i otići na kolače nakon šopinga u njihovu omiljenu poslastičarnicu…i u pozorište kao što su to radile od kad je imala petnaest godina…
Kako je otići na grob njenog oca…ovaj put u društvu…i popiti rakijicu…sada sa odraslom ćerkom u kafanici ispred groblja…
I kako će joj biti za sedam dana s one druge strane aerodroma…
Gde odlaze…
Kolika je to tuga…
I koliko će blokče biti prazno u danima nakon toga…
Bez obaveza…
Bez razloga za trud…
Bez nekog velikog smisla…i izvora radosti…
To ne bih ni mogao da gledam…
Sreća pa smo se sreli sa ove strane gde deca dolaze…
Ne znam…
Da je dobro…svakako nije…
Žika će zastupati tezu dok se tada budu vraćali ka kući…da nije otišla u rat…i da je bolje što je tamo gde može da uspe…i da postane srećna…
I da nije ni skype tako loš…
Eno njegov Petar se svaki dan javlja sa kruzera…
Šta mu fali…
I kako će se majka složiti…
I klimati glavom sve do Bežanijske Kose…zagledana u jednu tačku na šoferci…gde će izaći…da ode do Crkve Svetog Vasilja Ostroškog…
Da se pomoli i zapali sveću…
I da ostavi veći deo novca koji joj je ćerka ostavila da ima kod sebe…
Jer…
Šta drugo njoj pa treba…
I šta je drugo uopšte i važno i bitno…
Ako je ona živa i zdrava…
I srećna…
I ako je njoj dobro…
Samo nek je čuva njihov lični Svetac…
Valjda barem On može da dobaci i preko okeana…

Majka Tereza o životu

„Život je prilika, iskoristi je.
Život je lepota, divi se.
Život je blaženstvo, okusi ga.
Život je san, ostvari ga.
Život je izazov, prihvati ga.
Život je dužnost, obavi je.
Život je igra, igraj je.
Život je dragocen, neguj ga.
Život je bogatstvo, čuvaj ga.
Život je ljubav, uživaj je.
Život je tajna, otkrij je.
Život je obećanje, ispuni ga.
Život je tuga, nadvladaj je.
Život je pesma, pevaj je.
Život je BORBA, prihvati je.
Život je tragedija, suprotstavi se.
Život je pustolovina, usudi se.
Život je sreća, zasluži je.
Život je život, brani ga!“

Majka Tereza

 

Pokušaji

Iako poznavanje teorije dosta pomaže…
Osećanje sreće i zadovoljstva je skoro uvek posledica akcije…
I…
Definitivno nema boljeg perioda u godini da prestanemo da budemo šampioni u maštanju…
Već da postanemo početnici u delanju…
Da iz našeg uma…gde je sve lako…i gde sve deluje tako jasno i logično…gde apsolutno sve znamo kako i šta treba…izađjemo u haos i muku prakse…
Pa…
Ko zna…
Šta se sve može desiti…
Možda je ovo baš Ta Godina…
Treba nekad i otežati sudbini…da nam nešto ne da…
I zainatiti se oko želja…
Preinačiti ih u oročene ciljeve…
I fokusirati se na volju i trud da izdržimo u pentranju uz tu krivudavu uzbrdicu koja vodi do uspeha…
Milimetar po milimetar…
Trenutak po trenutak…
Pa dokle god dobacimo…
U svakom pojedinacnom pokušaju…
Ukoliko budemo hrabri i uskočimo u taj ring…
Ukoliko teoretisanje u glavi zamenimo pokušajima u realnosti…
Jednostavno ne možemo izgubiti…
Ili smo već spremni pa ćemo pobediti…i dobiti to što želimo iz prve…
Ili ćemo nešto veoma važno naučiti…o nama…ili o životu…
Jer…
Šta je drugo uspeh…
Ako ne obična kulminacija neuspeha…kod ljudi koji se ne boje da pokušaju…koji ne odustaju…i koji uče iz svojih grešaka…
Stoga…
Srećni vam pokušaji!