On je sed…50-tak godina…obrijan…sa vojnickom frizurom…onim ozbiljnim borama u uglovima ociju…koje imaju samo ljudi…sa puno istorije…iza sebe…

On je njegov sin…tinejdzer…iste oci…bez bora…sa crnom neurednom kosom…velikim zubima…trenutno u osmehu…posle ko zna koliko vremena…

Otac je iza…sin je ispred…u kolicima…

Upravo zavrsavaju polumaraton…

Prolaze cilj…

Otac je ponosan…grli sina…

Sin se smesi…ljubi oca…

Odlaze po medalje…koju dobija svaki ucesnik koji zavrsi trku…

Vreme je potpuno nebitno…

I polumaraton…

Njih dvojica dobijaju dve…svako svoju…za danasnji dan…

Dan u kome nisu dozvolili da ih cerebralna paraliza definise…

Ni kao oca koji ima bolesnog sina…

Ni kao sina koji ima posebne potrebe…

Ni kao porodicu koja je u problemu… 

Danas ih definise rezilijentnost spram muke… Zdrav odnos prema problemu…

Inat spram sudbine…

Trud…

Odanost porodici…

Mogucnost da budu srecni uprkos svemu…

I definitivno…

Ljubav…

Malo li je to?