Mnogi ljudi dolaze na psihoterapiju imajući ideju da će…uz pomoć iste…uspeti da ostvare neke svoje želje…

Koliko god nerealne i iracionalne bile…

I da će dobiti „dozvolu“ za ista ponašanja…koja će vodite do „čudotvorno drugačijih“ ishoda…

Da mogu stalno jesti šta god požele…porodične porcije sladoleda i krempite spremljene za goste…koje ih neće dočekati…i da budu besprekorno vitki…fotošop modeli sa naslovnica…

Da se zaposle na pošten način i zato što to zaslužuju u Srbiji…

Da im savršeni partner („duhoviti mišićavi Crnac sa doktoratom“) bez ijedne mane doleti na čarobnom ćilimu u njihovu spavaću sobu…

Da se više nikada ne iznerviraju, ne zabrinu i ne rastuže do kraja života…

Kao da psihoterapeuti to mogu da im daju…

Pokretom čarobnog štapića… i onim nekim čudnim rečima promrmljanim u bradu…

Da to može…

Ja bih prvo omađijao sebe…i svoju realnost…

Ili otišao kod nekog vrhovnog Merlina da me začara…zauvek…

Da mogu sve…

Da mi se svaka želja ostvari…

I da stalno budem srećan i nasmejan…

Ali nažalost…

Pravila igre u Univerzumu nisu takva…niti bila…niti će biti…

Niti smo mi Epicentar Kosmosa…

Ne možete dobiti i jare i pare…ma koliko se ljutili…uglavnom možete biti ili hedonista…uživati u slatkišima…uz malu sramotu s proleća…ili se šepuriti tada…nakon paklene zime u disciplini i odricanju…ili naći neku normalnu varijantu…svoj lični ekvilibrijum…umerenost…veličine stomaka i količine slatkiša…i ne dozvoliti sebi da se samoetiketirate…da sebi zalepite globalnu ocenu vaše vrednosti…na osnovu broja trbušnjaka…ili bilo koje druge pojedinačne karakteristike…ipak smo mi mnogo, mnogo više od fizičkog izgleda…i ne možemo svi biti manekeni…niti je to neka sreća (prim. aut. s obzirom da se sastojimo od 60-70 % vode… mi smo faktički samo sunđeri sa anksioznošću… J)

Ne morate dobiti to što želite samo zato što to želite… i neće se realnost upošteniti, uferiti i uružičastiti samo zbog toga što ste to vi u pitanju…ma koliko fini, dobri i pošteni bili…možete samo da se adaptirate…da racionalno sagledate situaciju…pa da se ubacite u neki mulj i naučite da plivate u istom…da se odreknete nekih želja…da bi ostvarili važnije…da se samozaposlite ili oženite…ili emigrirate…

Da se jako potrudite oko svojih želja…uracionalite očekivanja „šta vaš partner treba da ima“…zaboravite na savršenstvo…i vaše…i njegovo…i da budete uporni…da se družite…krećete…izlazite…da instalirate Tinder…da uposlite prijatelje u poteru…da promenite načine dolaska do cilja…pokrenete se…aproksimirate probleme i nedaće…i fokusirate se na svoje prednosti…najbolje izgledate kad se najgore osećate…i dozvolite sebi da pogrešite u izboru…malo se zabavite…ali da potom napravite nove…dugoročno hedonistične…

I dozvolite sebi da se osećate tužno…razočarano i zabrinuto…jer se život i sastoji od lepih i ružnih dana…ostvarenih i neostvarenih želja…zastanete…razmislite…i vidite zbog čega se osećate tako…šta vas suštinski muči…i šta trebate da promenite…realnost ili sebe…

Užasavam se od same pomisli da moram svako jutro biti srećan i da to govorim sebi u ogledalo…kako bih odmah to postao ukoliko slučajno nisam…i mislim da je cela ta priča veoma, veoma diskutabilna…(da ostanem pristojan)…ipak više verujem u trud…bore na čelu koje nastaju…čekanjem na Velike Želje…Bitne Datume…zaokružene crvenim na kalendaru…i smejanjem kada ih konačno dočekamo…na upornost i normalnost…shvatanje da smo svi mi sasvim obična Ljudska Bića…sa običnim Sudbinama…

I da će nas ponekad zapljusnuti Kiša…

A ponekad ogrejati Sunce…

Psihoterapija je zapravo umetnost racionalnog razmišljanja…

Popravka Uspomena…

Mudrost ispravnog sagledavanja realnosti…

Veština pronaženja smisla…u kišnjenju…

I putovanje ka mestima gde Sunce sija češće i jače…

Uz uživanje u čaroliji Duge… koja nastaje usput…