Osnovna premisa Racionalno Emotivne Bihejvioralne psihoTerapije (REBT-a) kojom se bavim… je da mi nismo uznemireni situacijama koje nam se dešavaju u životu…već načinom kako mi gledamo na te situacije…
Tojest…
Da nas ne uznemirava realnost sama po sebi…već da mi sami sebe uznemiravamo našim načinom razmišljanja o toj realnosti…
Npr…
Impotencija…
Nemogućnost da zatrudnim…
Nezaposlenost…
Nesrećna ljubav…
Dok god se naše želje zadržavaju na nivou preferencija…“ja bih nešto želeo“…sve je u savršenom redu…i mi imamo dve opcije kako ćemo se osećati….
Srećno…ukoliko nam se ta želja ostvari…
ili Tužno…ukoliko ne …ali ta tuga neće prelaziti na patološki nivo…u negativne i nezdrave emocije…kao što su anksioznost…depresivnost…bes…povređenost…zavist…ljubomora…itd…već će se zadržavati na iskonski zdravim…doduše i dalje negativnim emocijama…kao što su zabrinutost…tuga…nezadovoljstvo…razočaranost…zdrava kompeticija…i potreba da sačuvamo nekoga koga volimo…
Problem nastaje kada mi naše želje podignemo na nivo apsolutističkog zahteva…“kada nešto mora da se desi zbog toga što mi to želimo“…kada upadnemo u tu tiraniju moranja…Ja moram…Ti moraš…i Svet mora biti takav…jer tada postajemo veoma vulnerabilni…na nesrećne okolnosti iz realnosti…
Ako moram da imam erekciju u svakom trenutku i sa svakom ženom…a eto baš je nešto i nema…kako ću se osećati?
Ako moram da zatrudnim…a sad eto baš ne mogu…kako ću se osećati?
Ako moram da zarađujem za svoju porodicu…a nemam priliku…kako ću se osećati?
Ako moram da je (ga) imam jer to više od svega želim…a on(a) me neće…kako ću se osećati?
U tim situacijama…mi kao da postajemo putari…popločavamo „put do Pakla Emocionalne Patnje“…mermernim pločama naših ličnih najboljih namera…i sasvim običnih pristojnih ljudskih želja…podignutih na nivo rigidnih…apsolutističkih zahteva…na nivo moranja…
I onda ne vidimo alternative…
Fokusiramo se u potpunosti na naš prolem…zanemarujući potencijalna rešenja…naše vrline i prednosti…Svet kakav je i svima drugima…osećamo se nesrećno…frustrirano…baksuzno…bezvredno…bespomoćno…i beznadežno…
Užasavajući se…nepodnoseći…obezvređujući sebe…druge… i celi Svet…
Umesto da…
Postanemo majstori oralnog seksa i vlasnici „zlatnih ruku“…oni o kojima se šapuće po ženskim kolektivima i devojačkim večerima…
Odemo u Prag…ili na Madagaskar…po malo vantelesne pomoći za našu genetiku…ili u Zvečansku…po neke oči…kao naše…sa tuđom…
Zaposlimo se kao obezbeđenje…zvezda granda…“deadliest catch ribar“… šanker-psihoterapeut…ili postanemo makar otac-domaćica…„full time job“ roditelj i uzor…
Shvatimo da ko(ja) nas neće ta(j) nas i ne zaslužuje…i pogledamo oko sebe…vidimo sve te osmehe…i (noge)ramena…duše iste kao naše…i posle par godina…se srdačno zahvalimo i izljubimo u obraz one koji(e) nas nisu hteli(e)…kada ih slučajno sretnemo… jer nikad ne bi bili ovoliko srećni…sa onima koje mi u startu nismo ni uzimali u obzir…
Presaberemo se…
Odbacimo moranja…
Zadržimo želje…
I damo sve od sebe da ih ispunimo…
Ili ako baš neće…i ne ide…
Sednemo…zamislimo se i vidimo šta je to što baš toliko esencijalno želimo…tu samu Srž Naših Želja…Iskonski San…i Životnu Želju…taj Minimum koji bi baš nas lično učinio srećnim….
Da se osećamo kao muškarci u krevetu…
Da imamo naslednike…
Da se osećamo kao muškarci u životu…
Da budemo voljeni(e)…od strane onih koje volimo…
I da onda barem budemo ponosni što ne odustajemo od toga…što smo makar i dalje ostali na tom teškom putu truda i napora za San…uporno i stoički…idući strmom uzbrdicom…i što svaki put iznova ustajemo nakon pada i nastavljamo dijagonalno nakon lupanja glavom o zatvorena vrata…ne gubeći nadu…za dugotrajni hedonizam…i našu ultimativnu Radost…
dr VLADIMIR ĐURIĆ 