Ljudi na psihoterapijama najčešće pričaju o traumatičnim i preteškim periodima svojih života…kada su bili ranjivi…krhki…prepadnuti…i preplavljeni bolom i tugom…jednostavno takav je posao…
Srećni i nasmejani ljudi biraju druga mesta…
No…još tokom specijalizacije sam primetio jedan čarobni obrazac koji se u tim mračnim periodima često obznani…možda ću to najlakše kroz primere objasniti…
Pričala mi je klijentkinja…kao san lepa devojka…kako se sa nekih 17 godina u nekom svom potpunom emotivnom…adolescentnom rasulu našla u 3:47 ujutru na afterpartiju u vili na Avali gde nije ni trebalo da bude…potpuno sama sa nekoliko starijih muškaraca sa kojima tek nije trebalo da bude…u psihičkom stanju u kome nije trebalo da bude…u garderobi u kojoj nije trebalo da bude…i nakon nekoliko čaša vina više koje nije trebalo da popije…kako se za sekund samo osvestila i potpuno prepala šta sve može da joj se desi…i potom otišla do toaleta…videla se na šta liči…i shvatila da odatle nekako mora pobeći kako zna i ume…jer je shvatila koliko je ranjiva tu…i kako je samo pozvala svoju mamu…koja je nju i sestre sama podizala usled niza nesrećnih okolnosti koje su ih zadesile kao porodicu…i kroz plač je zamolila da hitno dođe po nju…tačno se seća da je na satu bilo 4:12…kada je mama pozvonila na vrata vile u podžami sa svojih 47 kila i sa očima kao nekan Vučica…bukvalno spremna da ih sve zakolje ukoliko joj ne dopuste da vodi ćerku kući…i kako su se posle vozile u tišini u njihovoj raspaloj porodičnoj korsi…da je očekivala da će joj popovati i oko garderobe…i oko alkohola…i oko društva i oko mesta na kojima izlazi…no mama to nikada nije uradila…samo je tiho pustila radio S…i kad su došli kući joj podgrejala ostatke hrane od ručka…poljubila je u kosu..i rekla joj da bi bilo mudro da se napije vode…da će je manje sutra boleti glava…
Potom mi je pacijent pričao kako je u najstrašnijoj noći u njegovom životu kada su mu neki lokalni kriminalci petili da će ga bejzbol palicama urnisati od batina došao tresući se kao prut kod svog kuma ispred zgrade u kojoj živi i objasnio mu koliko se boji…a kum…Ljuti Krajišnik…samo mu rekao dok je trčećim korakom silazio niz stepenice sa nekom močugom od metar… slušaj nećemo ipak tvojim kolima da idemo moja su starija…bolje njih da polupaju…i nasmešio se kako samo hrabri ljudi mogu kada je pitanje života i smrti…i prozborio kroz taj ludački osmeh onako šeretski „ma jebaćemo i mi njima mater.“…
Onda mi je pacijentkinja pričala kako je u najtežem trenutku u njenom životu…kada je videla i treći put potpuno jasno drugu crticu na testu za trudnoću…naravno potpuno neplanirano…i neočekivano…sa potpuno neprihvatljivim partnerom…i u potpuno neprikladnom životnom trenutku…momentalno znala da tada može pozvati samo svoju Tetku…emancipovanu i preuspešnu Građanku Sveta…koja nije imala sreće da ima svoju decu…ali je zato njoj uvek bila najveća podrška…okean ljubavi i pažnje…i najveći rol model…koja je samo rekla…nek si ti meni pile živa i zdrava…ništa ne brini…imamo nekoliko nedelja da doneseš odluku šta želiš uraditi…sve je to deo života…bitno je da je situacija rešiva…i da možeš birati…a potom je vozila na interevciju kod njene prijateljice Profesorke ginekologije na privatnu kliniku…koju je platila i zakazala…i pomagala joj da se oporavi od nje…bez i jedne jedine ružne reči… popovanja…ili osuđivanja…jedino zainteresovana da njeno pile od sestričine bude dobro i zdravo…
I na kraju kada je moj prijatelj zbog poslovnih odluka…koje bih i ja isto doneo…upao u ogromne dugove i suštinski morao da proda nasleđeni stan da ne bi završio u zatvoru ili potpunom bankrotu…u suzama to rekao svom ocu…uz one surovo osuđujuće reči prema samom sebi da je glup i naivan i nesposoban i da razmišlja da se ubije od sramote što je sve proćerdao što su oni stivali…a tata mu samo nasuo rakijicu…odvalio ga pesnicom nežno u rame…podigao mu bradu i samo odbrusio sine to su samo zidovi…znali smo mi *****ići i više da gubimo kroz istoriju naše porodice i više su nam otimali…no smo se uvek i dizali…kao neke neuništive Bubašvabem…nema sad plakanja…no ustaj na noge…mlad si…sve je to deo životne škole…imaš sasvim dovoljno vremena da se skućiš…i onako nam je bio prazan stan bez tebe u tvojoj dečačkoj sobi…sad će tata da zgužva jednu Gibu…pa da vidimo kako da se vadimo iz čabra…
Uvek me je to do kostiju potresalo…
Kako ne postoji veća brana psihopatologiji od toga da imamo Nekoga Svog…
Nekoga na koga se možemo osloniti i pozvati ga u po dana u po noći da ti bude tu uz tebe kad ti je najteže…
Da nam donese Bocu Kiseonika u najveći ponor…i uže na koje ćemo se uspentrati…
Ljude koji vam neće popovati…osuđivati vas…i držati lekcije…koji će znati istinu veću od svih…POZVALI STE IH kada vam je bilo najteže…i da je to sasvim dovoljno…
Bili ste negde krhki i ranjivi i odabrali ste njih kao slamku spasa…
I oni su se tom pozivu odazvali…bez i reči pridikovanja…jer ne postoji čestitija dužnost na ovoj planeti…
Često se toga setim kad mi se pacijenti i klijenti izvinjavaju što me zovu samo kada im je teško i kad su maksimalno zaglibili…
Ali ne shvataju da je to sasvim ok…
I da tako te višegodišnje psihoterapije i izgledaju…
Oni su svoje odradili…
Potražili su pomoć kad im je najpotrebnija a za ostalo ćemo lako…
Tu je na mene red da nađemo način da se usprave…stanu na noge i krenu u dobrom smeru…
Mic po mic…
Kroz tunel ka Svetlu…
Jer je u ovom životu sve obično rešivo na duže staze ako energiju ne rasipamo na gluposti…već se male ruke…blistavi mozgići i ranjene duše slože…
Moji najvažniji ljudi u životu…što iz porodice…što među prijateljima…ali i među mojim Profesorima…psihoterapeutima i kolegama su me to naučili…da kada ti neko krhk i ranjiv potraži pomoć nema pametovanja…osuđivanja i popovanja…i odlaganja te pomoći…već pali kola u pola noći i dolazi da pomogneš…bez reči i bez suvišnih pitanja…
Pa kad se skupimo zajedno…odatle ćemo sve lakše…
U ozbiljnom sam zaostatku Dobrih Dela…ali nadam se i da sam tek na pola života…
Znam tačno gde najviše trebam upreti…i gde se najviše potruditi…
I hvala Bogu imam toliko puno ljudi koje volim i do kojih mi je stalo…
Voleo bih samo da zapamte…
Da ću doći gde god da su…
U bilo koje doba…
Bez pitanja…
I bez osuđivanja…
I da ćemo odatle zajedno u Boj protiv bilo kakve Karakondžule…
I da ćemo naći način da pobedimo…
Jer su i po mene dolazili…
O još samo koliko puta…
I na kakva mračna mesta…
Od toga da smo nekome na tom Brzom Biranju za Spas nema važnije titule…
Niti svetije dužnosti…
Pa srećno nam svima bilo…
A drage naše Karakondžule ne bih vam bio u koži…
Nagrabusile ste…