Znate onaj osecaj kad vam je nesto ekstremno smesno i pukli bi od smeha..a prilika nalaze da budete mirni..i da se suzdrzite..
I onda samo cekate trenutak da se sklonite iz te neprikladne situacije.. da bi se od srca nasmejali..
To je svima dobro poznato…i sasvim normalno i ljudski…
Zasto bi se onda ustrucavali od iskazivanja tuge..
Sve su to iste emocije…dve strane istog novcica..
To je taj isti naboj .. ista energija u nama…samo sa negativnim predznakom
I kao sto smeh „mora“ napolje…
Tako mora i tuga…
Zato se ponekad i treba osamiti..isplakati..dozvoliti sebi da tugujemo…i to covek treba znati…
Razgovarati o tome…podeliti problem sa nekim…zato prijatelji i postoje…
Uvek mi je bila fascinantna ona prica o coveku koji je iskopao rupu…pa se „u nju“ izvikao..i tako izgovorio sve sto ga je mucilo..
Ko je nadaren moze od te tuge nesto i stvoriti…kako je vazda i bilo…i bez cega bi umetnost ostala naiva..i bez dubine..
Nekad se vala treba i opustiti…nagraditi sebe..priustiti sebi neko zadovoljstvo..pa sta ako nije trenutak..pa sta ako trenutno ne zasluzujemo..to je avans za bolje dane..
Samo ne cutati..
Samo ne gutati..
Samo ne slagati u sebe..
Jer..
Dusa je ipak samo jedan sofisticirani lonac..
Ekspres tipa..