Negde sam pročitao da je šah igra koja je najpribližnija životu samom…
Figure…planiranje poteza…pravila…donošenje odluka…žrtvovanje…itd…
Ja se u principu sa time ne slažem…
Možda u nekom utopijskom sistemu…
U realnosti…i danas…ne…
Iz prostog razloga što u šahu uvek pobeđuje onaj koji je bolji…pametniji…onaj koji je više vremena posvetio učenju te drevne veštine…
Matematičari takoreći…
U životu često ne bude tako…
Možda je pravilo uspeha upravo i obrnuto…
Zbog toga i mislim da je u stvari poker igra najpribližnija životu…
Jer u pokeru pobeđuju oni koji su najhrabriiji…oni koji su najmudriji…oni koji su lukavi…oni koji u pravom trenutku odrade pravu stvar…iskoriste priliku…oni koji su spolja hladni…iznutra oganj…oni koji znaju da blefiraju…koji se snalaze…na bilo koji način…oni koji veruju u sebe…ponekad i oni koji su srećniji…
Hazarderi…
Jer…nije suština pokera u tome kako ćeš odigrati kada imaš dobre karte…već baš suprotno…od suštinske važnosti je kako ćeš odigrati kada imaš loše karte…kada nemaš sreće…a partija se zahuktala…
Tako je i u životu…
Na muci se poznaju junaci…
Kako živimo sa dvojkama i sedmicama…to nas i određuje kao čoveka…
To je prava slika našeg karaktera…
jer kečeve će naplatiti maltene svi….
dr VLADIMIR ĐURIĆ 