Jedna od najcescih osobina koju mozemo videti kod „normalaca“, onih finih, vaspitanih, bistrookih ljudi, „dobrih djaka iz skole“ …je potreba da zavrse posao koji su zapoceli…
Tako su naucili…navikli su da se potrude, da se iscimaju, da se odreknu necega (zadovoljstava) da bi ostvarili nesto vaznije…da budu vredni i posveceni… uvek sve po pravilima…
I taj sistem dobro funkcionise …uglavnom do kraja skolovanja…dok sve zavisi uglavnom od njihovog truda i rada…
Baceni na pozornicu „pravog“ zivota, u neposten i namesten sistem, gde kvalitet postaje mana i gde najgori prolaze najbolje…
Nastaje problem…
Tada „dobri djaci“ jedino uspevaju i istrajni su u okrivljavanju sebe… u anksioznosti, depresivnosti, insomniji, zavisnostima…
Nazalost i u tome obicno budu dobri i uspesni…
A sustinsko pitanje je ko ima koliko udela u toj krivici…
„Normalac“ ili sistem?
Pogotovo u Srbistanu…