Sve što se više bavim ljudima i ljudskom psihologijom postajem svestan jedne neumitne činjenice…
Ljudi se nikada neće izdići u životu iznad mišljenja koje imaju o sebi…
Nikada neće imati dobar posao ukoliko ne misle da ga zaslužuju…
Nikada neće živeti u zemlji koja je dobra za njih ukoliko ne misle da im to pripada…
Nikada se neće okružiti kvalitetnim ljudima oko sebe ukoliko ne misle da oni zaslužuju takvo društvo…
Nikada neće biti u dobroj vezi ukoliko ne misle da su vredni ljubavi…
I to je jednostavno tako…
Uostalom…
Osvrnite se oko sebe…
I obratite pažnju na to kako se pojedinim vašim poznanicima…rođacima ili prijateljima stalno dešavaju iste stvari…
I kako stalno upadaju u iste priče…misleći da je to sudbina…umesto da se pozabave nečim mnogo ličnijim…delotvornijim i promenjivijim…svojim karakterom i načinom razmišljanja…
Najveći problem je u tome što se to mišljenje o sebi formira do neke 15 godine…ne njihovom krivicom…u zavisnosti od toga kakavi su im bili roditelji…drugovi…škola…grad…društvo…okolina…i okolnosti…
Pa ti posle giljaj čitav život sa tim što si dobio…
Ni kriv ni dužan…
Pa ko preživi pričaće…
Retki uspeju sebe da unaprede do neprepoznatljivosti…
Od početnih škriputavih verzija…do blistavih…
I oni imaju moje neskriveno divljenje…
Jer većih Heroja jednostavno nema…
Prosto je…
I Fića se može nabudžiti u Ozbiljnu Makinu ukoliko u njega uložite jako puno novca…vremena…pažnje i ljubavi…
I svašta nešto promenite…
Pa ga posle niko ne može stići po putu…
Mada…
I ako može samo bezbedno i udobno da jezdi ka nekom Moru…uz zalazak sunca…i muziku koja trešti…praćen grohotom suvozača…
I ako tamo može redovno stizati…
Uopšte ne mora ni juriti…
Život će već biti sasvim lep…
A šta je uopšte i važnije od toga?

Rekurentni depresivni poremećaj predstavlja dijagnozu u kojoj neka osoba ima depresivne epizode više puta u životu…
Ponekad i svake godine…
Upravo ovaj oblik depresivnosti najčešće i srećemo u našim ordinacijama…
Jako mi se dopala opaska jednog profesora…čijeg se imena nažalost ne mogu setiti…jer je taj kongres bio dosta davno…a on je Litvanac i ima ona njihova prezimena na tipa nešto-vičijus…kako bi ljude koji pate od ovog poremećaja možda mogli da prestanemo da nazivamo ljudima sklonim depresiji…već bi možda mnogo bolje bilo da ih počnemo smatrati ljudima sklonim izlaženju iz depresije…
Ne ljudima iz ponora…
Već Ljudima Sklonim Ustajanju…
Jer…
Da bi ponovo upali u depresiju morate prvo iz nje izaći…
Još ovaj put…
Na sve poznate i dokazano delotvorne načine…
Uz pomoć adekvatnih lekova…
Uz dugotrajnu psihoterapiju…
I uz bihejvioralnu aktivaciju…to jest povišenje kvaliteta života…na sve moguće načine…
Uostalom…
Ko to od nas nikada nije pao…
Možda samo oni koji još nisu stigli na red…
Važno je truditi se da ustaneš…
Koliko god možeš danas…
Pa sutra ponovo…
Iznova i iznova…
Dok ne prođe…
I ovaj put…
U tome je i sva suština života…
I ne postoji važnija Vrlina koju svako od nas može razviti u sebi od Sklonosti ka Ustajanju…
Ko to uspe…
Teško će mu život moći nešto…
I već je uspeo…
Ma gde se trenutno nalazio…

Uprkos neverovatnom napretku oftalmologije kao grane medicine…svim tim naočarima…sočivima i dioptrijama…i dalje svako vidi ono čega mu je puna Duša…

Konačno jedan moj veliki terapijski uspeh… 🙂
Ili…
Kako boravak na listi čekanja za psihoterapiju nekada više leći od same psihoterapije… 🙂

Jako mi se dopala metafora koju sam pročitao u nekoj knjizi koja kaže da je naše ubeđenje da vanzemaljci ne postoje na osnovu onoga što smo mi uspeli da spoznamo od kosmosa jednako ispravno tome da uzmemo supenu kašiku Tihog okeana…probrljamo po njoj…i zaključimo da u Tihom okeanu definitnivno nema ajkula…
Eto toliko znamo o kosmosu…
Slično je i sa anksioznošću…
Plašiti se nečega pojedinačnog što se može desiti u budućnosti je isto supena kašika od svega što se može desiti…
Jer svakako da se…
Možemo razboleti…
I mogu nas oteti ti isti vanzemaljci…
I može se desiti bukvalno bilo šta…
Ali može i sve biti u redu…
Zato je zaista jedino što imamo… i oko čega se jedino i treba baktati Sada i Ovde…
Jedino tu nema anksioznosti…
Sve što se moglo desiti se desilo ili nije…
I najveći srećnici među nama vazda žive tu…
U sadašnjem trenutku…
A ko zna…
Volim onaj Balaševićev stih da me oči ljudske sada više plaše nego vučije…
Možda ni Mali Zeleni uopšte nisu tako loši…
Videćemo kada/ako dođu…
Do tada…
Hajmo malo proživeti…

Nepojavljivanje na zakazanom terminu psihoterapije nigde u svetu nije neki veliki problem…
U Americi vi uvek plaćate termin koji ste zakazali…i vreme koje je odvojeno za vas…da li ćete se vi pojaviti na njemu je sasvim fakultativno…
U Švajcarskoj ukoliko se ne pojavite na terminu koji ste zakazali plaćate dva termina…jedan vaš…i jedan što zbog vas možda neko kome je baš tog dana bilo potrebno nije mogao da dođe…
Kod nas je sve naravno mnogo fleksibilnije…
I sve se može gledati na ovaj ili na onaj način…
Čaša je uvek dopola puna ili dopola prazna…
I naša osećanja uvek prate naša razmišljanja…
Okolnosti su zaista samo šlagvort…
Tako da…
Znate li vi od kada ja nisam sedeo prepodne u Knez Mihajlovoj…
U Aprilu…
Posmatrao pogubljene turiste…
Zaljubljene parove…
I radosnu dečurliju…
Sunčao se…
Osećao vetrić na koži..
I pio kaficu…
Onako za svoju dušu…
I natenane…
Vala ne pamtim da mi se išta lepše u ovo proleće desilo…
I vi uopšte niste svesni koliko je samo lep ovaj naš Grad…kada ne radimo…
Uostalom…
Nikada nije ni bilo važno da li nas neko poštuje…
Ukoliko mi sami sebe poštujemo…
U nezi i čuvanju sebe je retko ko preterao…
A tu se zaista samo mi pitamo za Dozvole…
I pravila za prelazak Granice…
Tako da…
Prijatan vam dan…
Uzmite ga!
I hvala nebesima na ovakvoj Prilici za Ugođaj…