Архиве категорија: Multimedija

Kurton od psihijatra

🙂
Jedna od najpipavijih i najdelikatnijih etapa psihoterapije je svakako trenutak kada bi trebalo da shvatimo da su problemi zbog kojih jako i dugo patimo uglavnom autoplastični…što znači da zavise od nas samih i naših pogleda na ljude i svet…
A ne aloplastični…to jest uzrokovani nekim drugim ljudima…ili nepovoljnim životnim okolnostima…
Da se mi u stvari ne sekiramo zbog njih…
Već povodom njih…
A u stvari suštinski zbog našeg načina razmišljanja…koji nas uvodi u loše i nezdrave emocije…a potom u još gora ponašanja…koja nam onda još više otežaju i stalno iznova i iznova otežavaju poziciju u životu…
Koliko je to samo ponekad teško…
I koliko je samo vremena ponekad potrebno…
Prava je sreća da je ta Metamorfoza uvek moguća…
I da je to najčešće…i uprkos svemu…ipak najbrži i najlakši put da postanemo srećni i zadovoljni…i da nam bude zaista dobro…
Uostalom…
Larva nije ni dizajnirana da nešto preterano uživa…
Sve dok ne postane Leptir…

Primabalerina

Prestrašno…
I prekrasno…
Kako to već samo život ume da uredi…
Marta Gonzales…
Primabalerina njujorškog baleta…
U penziji…
I Alchajmerova bolest…
U punom obimu…
I trenutak kada se nakon ko zna koliko dana neprozirne magle…rupa u sećanju…praznine…strahova i ničega odjedanput uz zvuke poznate muzike u njenu svest probija sećanje na ono što je zaista bilo važno u njenom životu…i na ono što je ona suštinski i bila…
Prestrašno je što ne znamo ko će od nas možda imati sličnu boljku i muku…
Prekrasno je što možemo odabrati šta je to čega bismo mi želeli da se setimo…
Makar i na trenutak…

Blistavi um

Sinoć ga uhvatih na tv-u…
O koliko samo volim ovaj film…
I koliko je samo dobar…
I koliko me je samo inspirisao…
Izašao je baš nekako pre no što ću i krenuti na predavanja iz psihijatrije na fakultetu…
I razneo me…
I nadahnuo…
I nekako dolio poslednju kap u tom smeru…
Sećam se…kao da je juče bilo… kada sam nakon jednog predavanja sav usplahiren i uzbuđen prišao Profesorki…tadašnjem strahu i trepetu…vedrini i oblaku katedre…
I pitao nešto u fazonu…“ Profesorka, da li ste gledali film…šta kažete?“…razrogačenih očiju…i naložen max…očekujući makar delimičnu raspamećenost koju sam ja duboko gajio…
Odgovor je bio…hajde tako da kažemo…akademski i vatrogasni… „Jesam…teška holivudska glupost“… 🙂
Što možda jeste i istina ukoliko gledamo čisto stručno…i esnafski…
Ali ako gledamo dušom…nema puno toplijih i inspirativnijih priča…
Međutim…
Dve su istine neupitne i sa jedne i sa strane…
Ukoliko imamo shizofreniju dve će okolnosti predominantno uticati na našu sudbinu i budućnost:
1. Imamo li nekoga ko nas jako voli…da bude tu uz nas…kad ni mi sami nismo tu za sebe…i ne možemo da procenimo šta je dobro za nas…a šta ne…
2. Hoćemo li poslušati savete psihijatara i piti propisane lekove…ili ne…što jako zavisi od stope naše emancipovanosti…
Ko ima prvo i ko je pametan za drugo…mnogo će se manje pomučiti…u paklu većem od svih…da ne zna šta je istina a šta ne…
Ali dobro…
I za epilepsiju su svojevremeno ljudi mislili da je zaposednutost đavolom i zlim silama…i vradžbinama…
Pa smo danas došli do toga da ljudi koji boluju od epilepsije zive potpuno normalne živote…i da maltene nema neizlečivih kliničkih slika…
Naravno uz LEKOVE…koji nisu savršeni ali su ubedljivo najbolja moguća opcija…a ne uz bogojavljenske vodice…čudotvorne eliksire… lepe priče…i čekanje na čudo…
Čvrsto verujem da će tako nešto jednom biti moguće i sa shizofrenijom…
I već i jeste u velikoj većini slučajeva…ukoliko smo dovoljno strpljivi i uporni…
Da ćemo i te neurotransmitere uspeti u potpunosti da zauzdamo…
Ukoliko se svi zajedno jako potrudimo…
I podignemo naše znanje i proscećenost na viši nivo…
I sa ove…
A i sa one strane…
Ovaj film blistavo pokazuje smer u kome treba ići..
I koliko PODRŠKA nije samo važna…
Ona je sve…

Eskimi

Sinoć u pola noći naleteh na ovaj prezanimljivi isečak iz knjige „Neuroze“…sjajnog Profesora Ljubomira Erića…
Pa da…
Svako ima svoju muku…
I nigde se na Planeti čovek ne može opustiti…
Zbog toga od danas postajemo specijalizovani centar u Beogradu za Eskime za zapadnog Glenlanda…
Ređe istočnog… 🙂
Ponedeljak je…valja nešto dobro započeti…
Dobrodošli dragi Ljudi…
Hajde…
Rešiće se sve…
Ako preživite dolazak GSP-om do nas…
Moru se posle samo možete radovati… 🙂

Stepenice

Svi fascinantni uspesi i životne priče kojima se divimo su u stvari Kolekcija Malih Koraka…
Makrotrudova koji su doneli Mikrouspehe…
Najveći problem je što deca u nama uvek hoće sve i odmah…i to neograničeno…po mogućstvu bez ikakve neprijatnosti…
U fazonu… „a pa ne mogu ja da se mučim“…
Zato i volim onu staru Edvarda de Bona koja postulira da je…
„Nesrećnost najbolje definisati kao razliku između naše darovitosti i naših očekivanja.“
Prava je sreća da se i lek za nesreću krije upravo tu…
U smanjenju te razlike…
A možda čak i u njenom obrtanju u plus…