Andrić je govorio da tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali da način kako ćemo te događaje podneti, u dobroj meri zavisi od nas..
Sa genijem je uvek lako složiti se…
A to je i jedan od bazičnih principa psihoterapije kojom se bavim…
Jer…
Bukvalno je bezbroj primera kako se neki ljudi,sa objektivno veoma teškim okolnostima, nose viteški i dostojanstveno…nekako razmišljajući, osećajući i ponašajući se funkcionalno i u datim okolnostima „najbolje moguće“…jednostavno ne otežavajući sopstvenim psihičkim distorzijama ionako objektivno tešku realnost…
Heroji…
Uvek im se divim…
Jedna moja bistrooka prijateljica…građanin sveta…erudita…mudrica…“ruža na kraj sveta“…neko koga je zaista privilegija imati za prijatelja…suočena sa nagomilanim nepravdama i poniženjima, koje kao da se nekako podrazumevaju na početku života mladog intelektualca u Srbistanu…i koja je nekoliko godina „uredno preskakana“ za stalno zaposlenje…je uvek volela uz osmeh, neki urođeni beogradski prkos i dostojanstvo, taj poseban duh i inat da kaže, u trenucima kada bi svi na njenom mestu plakali i hvatali se za glavu, dok se ološ i laktaroši momentalno zapošljavaju, dobijajući sve što možda i ne žele, ali eto mogu…pa što onda da ne uzmu…potpuno anđeoski čista, iznad te žabokrečine prostakluka i banalnosti, „ti meni ja tebi filozofije“ i jednog generalnog polusveta…da…dok namešta kosu “ jbg izgleda da ne možeš biti dobra riba i zaposlena za stalno“ ili uz smejalice na obrazima „ma ja ionako ne želim da se vezujem“ ili „ma ionako volim da imam više otvorenih opcija“…uz taj sjaj u očima…
Ne mogu opisati koliko se ona trudila i koliko je objektivno zaslužila to zaposlenje…
Mogla je da kuka…da bude depresivna…da besni…da mrzi…da se ponižava…da menja svoj sistem vrednosti…da stvori paralelnu realnost raznoraznim porocima…
NIje…
Nosila se sa nepravdom stoički..
Neukaljano…
Racionalno…
Gospodski…
U fazonu „šta je tu je“…
Nikad je nisam video tužnu, slomljenu, nikada se njen duh nije pokolebao..
Mislim da je sve vreme bila u potpunosti svesna da je ona odradila sve što je bilo do nje, i da njen „neuspeh u zapošljavanju“ više govori o suludosti ovog društva no o njenoj ličnoj vrednosti…i da ima uvek gorih stvari…da je zahvalna na ovome što ima…i da se neke želje ipak ne moraju ostvariti…
Nekako za nju uvek vezujem ono staro retoričko pitanje „ako nisi zadovoljan ovim što imaš sada, zašto misliš da ćeš biti zadovoljan kada dobiješ to što želiš“…
Ona je pre oko godinu dana evoulirala…
Adaptirala se surovim okolnostima…širokogrudo i pametno…gospodski čisto…bez kontaminacije i trulih kompromisa…
Racionalno…
Naučila je jezik…
Sada je daleko…
Veoma je uspešna…
Njeno korenje je jako…naviklo na sušu i ništa…
U okruženju gde pripada samo se desilo ono što je njena „genetika“ i nosila…ono što je i bilo predodređeno…
Ruža je jednostavno procvetala…
I dalje je nasmejana…jedina razlika je što joj sada i životne okolnoti pašu uz taj osmeh..
Prilagodila je svoj život svom duhu…i tom karakterističnom osmehu….
I dalje je srećna…
Možda ni upola koliko taj svet…time što je ona tu…
dr VLADIMIR ĐURIĆ 