Архиве категорија: Psihoterapija

Depresija i infarkt

Оставите одговор

Kardiologija je kao nauka odskočila svetlosnim godinama u pravcu uspešnosti onog trenutka kada se paradigma lečenja infarkta miokarda pomerila sa lečenja posledica koje nekog snađu kada ga srčani udar već opali na prevenciju toga da se on nikada uopšte ni ne desi…
Mi u psihijatriji još nismo dotle dobacili…
Mi se i dalje depresijom…na primer…bakćemo tek onda kad se ona baš lepo rasbaškari i pusti svoje mračne i lepljive pipke po najudaljenijim delovima nečije duše…kao neki mračni tumor…
Prosek vremena koje protekne od trenutka kad je nekome počelo da bude psihički loše…do trenutka kada će taj neko potražiti stručnu pomoć se obično meri godinama…
A danas makar znamo koliko je svaki dan nelečene depresije neurotoksičan i oštećujuć za mozak…
Bukvalno je u pitanju odumiranje plemenitih delova mozga dizajniranih da stvore radost…zadovoljstvo i čaroliju življenja…ćeliju po ćeliju …nepovratno…
Stoga vas molim/o…
Da nam pomognete…
Samo dok se mi ne snađemo…
Još vek…ili dva…
Da svu svoju energiju usmerite na prevenciju psihičkih oboljenja…
Na trud da se neka psihička bolest uopšte ni ne desi…
I dalje je depresiju najlakše lečiti dok ona još nije ni počela…
A od života sa smislom…
Od nege sebe…
Od stabilnih izvora suštinskih zadovoljstava poređanih baš po vašem sistemu vrednosti…
Od zdravog života…
I od autetničnih ljudskih kontakata sa porodicom…partnerima i prijateljima…
Još dugo neće biti boljih antidepresiva…
Ako se depresija ipak desi…
Borićemo se svim snagama i znanjima koje trenutno imamo…
Zajedno…
I to je za Ljude…
Moj Profa uvek kaže…“kakav je to Čovek koji nikad nije bio depresivan…šta je on?…neki šarlatan?“… 🙂
Ali do tada…
I pre toga…
Iako zvuči potpuno smarački i dosadno…
Od one stare „bolje sprečiti nego lečiti“…kojom su nam roditelji ispirali mozak…verovatno što nas „nisu voleli“…
I dalje nema bolje medicine…
Niti veće mudrosti…

Zrelost

Оставите одговор

Naša zrelost se poprilično lako može izmeriti po tome koliko sledećih nekoliko rečenica procentualno važe za nas:

1. Strpljen spašen…

2. Ne mora sve u ovom univerzumu biti onako kako sam ja zamislio…

3. Ne mora svako da me hoće…a ako me već neće to ne znači da generalno ne valjam…i ne moze da me definiše…niti predominantno utiče na moju životnu sreću…

4. Lako je biti srećan kad ti dobro ide…pa to bar može svako…umetnost življenja je preteći i nastaviti u pravcu koji si apriori zacrtao i kad ti ne ide…

Eto…

Prosto…

Iako je zrelost jako teško i bolno steći…i uzgojiti u sebi…

Zaista nema puno većih repelenata za muku od nje…

Zrelost funkcioniše kao neki Čarobni Plašt spram života i ubičajnog kontigenta nedaća i problema koji on sa sobom nosi…i koje svakog kad tad snađu…i koje najćešće nisu ništa lično…

U skladu sa onom starom norveškom poslovicom da nema lošeg vremena već samo loše garderobe…

Jednostavno…

Nema boljeg Kaputa za životne zime od zdravog razuma…

A i znate već…

Nije svako vino za svačija nepca…

Prava je sreća…

Da ukoliko naš ukus sazri…

I život ovakav kakav jeste…a ne onakav kakav bi bilo lepo da bude…može postati pitak…

A možda…

Za prave Majstore…

I sladak…

Nesanica

Оставите одговор

Nesanica je vrlo često samo lakmus papir koji pokazuje kakvog nam je kvaliteta život…
I kakvi smo to mi…
I koliko nam je dobro…li loše…
Teško ćemo se uspavati ukoliko nam je san najbolji deo dana…
Stoga…
Lečenje nesanice i treba započeti pitanjem kako je nekome na javi…
Jer…
Ko tu ima dovoljno mira…
I dovoljno zadovoljstava…
Što bi uopšte i išao da spava?

Promaja

Оставите одговор

Najjednostavnije objašnjenje je obično i najistinitije i najispravnije…
E sad…
Činjenica…da nam to objašnjenje baš i neće prijati…i što će ponekad i jako boleti…ne utiče na istinitost gorepomenutog pravila…
Nažalost je tako…
Ili na sreću…
Zavisi kako gledamo…
Jer…
Postoji i ono kontra pravilo…
O zatvorenim vratima…i otvorenim prozorima…
Promaja ne ubija uvek…
Nekad je i pravi pravcati Spas…

Komša srećnik

Оставите одговор

Da sam juče umro ne bih saznao da mi se komšinica u stvari zove Ljubica…
A ne Lepa…kako sam mogao da se zakunem…
Doduše…
Nije mi ni bilo teško da pogrešim s obzirom da svakodnevno slušam baršunasti bariton njenog muža kako je doziva kroz tanke zidove u našem malom soliteru…
„Te Lepa ovo“…
„Te Lepa ono“…
A pogotovo „ma dođji bre Lepa moja“…
Kad god dođe sa posla…
Kad god mu nešto treba…
Kad god se vole…
I kad god odlazi…
Bar da mu se omaklo Ljubice kad bi se posvađali…
No svađanja nema kog njih…
Kažem vam čudan neki svet…
Lepa joj je izgleda samo radni naziv…
Iako sam mogao da se zakunem da joj to piše u ličnoj karti…
Kad ono…
U stvari…
Mali nadimak…
Titula od milošte…
Stalna pohvala…
Leteći kompliment…
Mali ljubavni začin…
Mala talija spram nesreće…
I mali podsetnik koliko mu znači…
I što je tu…
U njegovoj kući…
U njegovom braku…
I u njegovom životu…
Mala simbolična nadoknada za sve što mu pruža…
Baš mi je to saznanje popravilo dan…
A tako je jeftino…
I lako primenjivo…
Pustite nadrndane…zajedljive…i ogorčene pametnjakoviće…ma kakve titule imali… koliko izvikani bili…i koliko uporno i dobro objašnjavali svoje zamršene teorije…ako izgledaju k’o Crni Gavrani…i samo se ružno oko njih širi…
Umetnost življenja se najbolje uči od ljudi koji su srećni…
Koji su smireni i opušteni…
Koji se smeše…
I koji izgledaju autentično lepo dok to rade…
Sad mi je i mnogo jasnije…
Što stalno deluju tako nenormalno normalni…
Izgleda da se vole…
Da se uvažavaju…
Da su zajedno više od dvoje…
I da se međusobno usrećuju…
Kakva je samo privilegija deliti zid sa njima…
I svakodnevno imati predavanje o tome šta jw bitno u životu…
Engleski je tako zgodan za rimovanje…
A pogotovo…
U onoj iskonskoj…kratkoj…a tako tačnoj životnoj mudrosti…
Od koje nema bolje…i delotvornije na životni vek…i blagostanje…
Prosto je…
I oduvek važi…
Happy wife…
Happy life… 🙂
Komša se izgleda obezbedio…
Kakav mudrac…
Kakav srećnik…