Znate već onu staru o Krpi i Zakrpi…
Kao i većina bapskih izreka…i ova je veoma često tačna…
Jedine tri grupe ljudi koji ne potpadaju pod to pravilo…i koji nekako stalno ostaju bez svoje zakrpe su:
1. Divni…ubeđeni da za njih tako divne niko ne može biti dovoljno divan…
2. Ubijeni u pojam…ubeđeni da njih tako nikakve niko i ne može voleti…
3. Zadrti…rešeni da ako ne mogu da budu s onim s kim su oni zacrtali…onda nema ni smisla da budu sa bilo kim drugim…
Sve ostale će kad tad zakačati neka prilika iz te Vrteška Mogućnosti…
A onda je radost već tu iza ugla…
Zaista dobra okolnost je što za razliku od tkanina…koja su takva kakve su napravljene…i ne mogu se puno promeniti…
Ljudi su prosto čudo…
Ta fleksibilnost je prosto nestvarna…
I grupe su promenjive…
Duboka ubeđenost u to da neko pripada nekoj od pomenutih grupa je ionako samo jedna velika zabluda…orgomna greška u razmišljanju…i dugi niz godina uvežbana iracionalnost koja se može odbaciti ukoliko je neko spreman da dugo radi na sebi…
A ako sam nešto naučio razgovarajući sa ljudima…
To je da kada god se neko zaista jako potrudi…
Onako iz petinih žila…
I Ovaj Odozgo obično pomogne…
Ne mogu to da dokažem…
Ali u to zaista verujem…
A onda je zaista samo Nebo granica…

Ako sam u nekoj situaciji dobijao začuđene poglede i nevericu…to je veoma česta situacija na psihoterapiji kada klijenti počnu da vas ubeđuju da je glavni razlog zašto su oni „u problemu“ to što je život besmislen…nepravedan i nefer…i kada se vi jednostavno složite sa njima…
Prosto nisu navikli da im to neko potvrdi…
Jer laici tome obično protivreče…
I prosto ne znaju šta bi tada dalje…jer je celokuona misaona energija potrošena na argumentovanje te istine…a ne na njeno rešavanje nakon što smo to utvrdili…
Da…život je definitivno besmislen…nepravedan i nefer…
I to je jasno svakome ko je iole zagrebao ispod površnog i banalnog…
Memento mori…pa to da ne možemo zaštiti one koje volimo od patnje…pa tek zla sudbina za dobre ljude…i ostale teške priče koje su jednostavno kalibrisane datosti ovog univerzuma…
Tajna je u nečemu drugom…
Iako je život sam po sebi besmislen Naš Posao je da mu damo smisao…
I tu nema kraja ljudskoj kreativnosti…
Od monaha na Svetoj Gori…
Preko ljudi zaljubljenih u materijalno…
Umetnika i naučnika rešenih da promene svet…
Do šankera na Ibici…
I svega između…
I svako treba da pronađe mesto baš za sebe na toj Lestvici…
Baš tamo gde će njemu lično biti dobro…
I da se onda postara da potom živi u skladu sa tim novootkrivenim smislom…
I tu se niko nikome ne treba mešati…
Ako mene ne ugrožavaš…živi brate kako god ti misliš da treba…
Ja nisam toliko ekstreman…
I uopšte ne želim nešto spektakularno…
Ikigai za posao…
Dobro društvo…
I što više vremena za život u skladu sa Strastima i Vrednostima…
Nije nešto…
Ali radi…
I lepo rešava pomenuti problem sa početka teksta…
Zaključiti da je život besmislen…nepravedan i nefer…je isto što i shvatiti da si smrtan…
Samo prvo poluvreme…
I pravilo igre…
A u stvari pozivnica za neverovatan trud da se taj problem reši…
I kad tad i kako tako prevaziđe…
Ko u tome uspe…
Imao se rašta i roditi…
Jer nema puno važnijih zadataka u životu jednog čoveka…
Niti kraće prečice da sebi nasmeje i smiri Dušu…
A malo li je to?

Jako volim ovu priču…

„Rešena da pronađe bogataša svog života, lepa i mlada devojka obratila se za pomoć na jednom poslovnom onlajn forumu, a kako stoje stvari objasnio joj je lično direktor jedne velike finansijske korporacije.
Devojka koja je odlučila da potraži bogatog supruga putem onlajn posta, nedavno je dobila odgovor i to od generalnog direktora finansijske korporacije J.P. Morgan, koji je u kratkom vremenu postao hit na Internetu.
„Mlada i lepa devojka“, kako je sebe opisala na forumu, postavila je pitanje šta treba da uradi da bi se udala za bogatog čoveka.

Pitanje je glasilo ovako:
„Biću iskrena u svemu što ću ovde napisati. Imam 25 godina i jako sam lepa. Imam stila i dobar ukus. Želja mi je da se udam za čoveka koji zarađuje najmanje 500 hiljada dolara godišnje. Možda mislite da sam pohlepna, ali po meni zarada od milion dolara godišnje u Njujorku spada u srednju klasu.
Moj zahtev je razuman. Da li na ovom forumu ima neko sa godišnjom platom od 500 hiljada dolara, a da nije oženjen? Ako ima, za njega imam jedno pitanje: Šta treba da uradim da se udam za tebe? Oni koje sam dosad upoznala najviše su zarađivali 250 hiljada godišnje i to je, izgleda, moja gornja granica. Ako neko želi da se preseli u rezidencijalnu četvrt na zapadu Njujorka, 250 hiljada jednostavno nije dovoljno.
Zbog toga, ovde ponizno postavljam nekoliko pitanja:
1) Gde se najčešće druže bogate neženje? (Navesti adrese barova u koje izlaze)
2) Na koju starosnu grupu treba da ciljam?
3) Zašto je većina supruga bogataša prosečnog izgleda?
4) Kako odlučujete koja će biti vaša supruga, a koja samo devojka?
Gospođica Priti“.

Gospođici je odgovor ubrzo stigao, i to od strane nikog drugog do direktora korporacije J.P. Morgan:
„Pročitao sam tvoj post s velikim zanimanjem. Postoji mnogo devojaka koje imaju slična pitanja kao što su tvoja. Dopusti mi da ti odgovorim iz profesionalnog ugla. Moj godišnji prihod je veći od 500 hiljada dolara, što zadovoljava tvoje potrebe.
Sa stanovišta poslovne osobe, bila bi loša odluka oženiti tebe. Ostavimo pojedinosti na stranu i pokušajmo da na to gledamo kao razmenu „lepote“ za „novac“. Osoba A pruža lepotu, dok osoba B tu lepotu plaća novcem.
Međutim, ovde postoji jedan ozbiljan problem. Tvoja lepota će nestati, ali moj novac neće, bar ne bez nekog ozbiljnog razloga. Činjenica je da se moj prihod može uvećavati iz godine u godinu, dok ti iz godine u godinu teško da možeš da budeš lepša.
Stoga, sa stanovišta ekonomije, ja sam uvećavanje imovine, a ti si amortizacija imovine. Ako je tvoja imovina samo lepota, ona za deset godina neće vrediti ništa. Rečnikom „Vol strita“ svaka trgovina ima početnu tačku, a izlazak s tobom je „tačka početka trgovine“.
Ako je trgovinska vrednost nečega pala, mi ćemo je prodati jer nije dobra ideja držati dugoročno nešto što propada. Možda će ti ovo grubo zvučati, ali propadanjem tvoje lepote biznismen će te prodati ili dati pod „zakup“.
I pazi devojko, onaj koji zarađuje 500 hiljada dolara godišnje nije budala. Možda će izaći sa tobom, ali te neće oženiti. Savetovao bih te da odustaneš od svoje potrage za bogatim čovekom. Inače, i sama možeš da postaneš uspešna i zarađuješ 500 hiljada godišnje. Za to imaš više šansi nego da oženiš bogatu budalu“. „

Volim je zato što pokazuje koliko je život nekako surovo pošten i pravedan…
Sigurno je da su privlačne devojke privilegovanije na početku…
Slično kao i snažni i atletski superiorni muškarci…
Međutim…
To je jedna takva mišolovka za njih…ukoliko ne obrate pažnju na druge delove svoje ličnosti…i ne porade na sebi…
I retko kada sam viđao veći strah na kauču preko puta mene od onog kod ljudi koji postaju svesni da gube svoj jedini adut za dobar život…
No dobro…
Ko zna šta ga čeka…
I mućne malo glavom..
I shvati da su stvari najčešće jednostavno takve kakve jesu…
I s ove i s one strane…
Ljutili se mi ili ne…
Pa to prihvati bez jeda…
I potrudi se da unapredi sebi po novim postavkama Tržišta…
Ne može mu biti toliko loše…
Znate već…
Koliko je recimo Duhovitost dobra roba…
Koliko je neprocenjiva…
I sa kakvom blistavom budućnošću kao osobina…
Prosto je…
Bore su vazda bile samo dokaz da smo često smejali…
Ništa bitno…
U poređenju sa Osmehom…

Ne postoji puno surovijih istina vezanih za život od one stare Migel de Servantesa koja kaže da je „glad najbolji začin jelu“…
Prosto genijalno…
S druge strane…
To je i jedna od najlepših istina na ovoj planeti…
Jer omogućava i ljudima koji imaju zaista malo da jako puno uživaju…kad konačno do nečega i dođu…
I zato se toliko i raduju mrvicama…
I tako srećno izgledaju…
Mnogo je tu veći problem za one odozgor’…
Jednostavno su svega siti…
I malo šta ih više i može obradovati…
Stoga se tu i krije ogroman potencijal za sve nas ukoliko se omudrimo…
I iskočimo iz te stalne trke daj…još i još…do beskonačnosti…
I zastanemo…
Pozabavimo se zahvalnošću…
Navežbamo strpljivost…
I umerenost…
I naučimo da uživamo u trenutku…
I u malom…
U baš onome što nam zaista i treba…
A najbolje je što to pravilo uopšte ne važi samo za glad…
Već bukvalno i za sve ostalo…

Nema lepših seansi u psihoterapiji od onih na kojima slavimo dugo čekane i željene pa napokon ostvarene želje…
Koje su pre koji mesec ili godinu delovale sasvim neostavarivo…
Bukvalno za rubriku verovali ili ne…
Današnje Slavlje me podseti na nešto što svako ko se bavi ljudskom psihom odavno zna…
Nema puno veće nesreće koja može nekoga zakačiti u periodu odrastanja no da bude popularan među svojim vršnjacima…
Iz prostog razloga što se u periodu osnovne i srednje škole popularnost obično bazira na nečemu što nije nečija lična zasluga…već je jednostavno dobijeno na tacni…na primer na lepoti…na pameti…na talentu za sport ili muziku…ili na bogatstvu nečijih roditelja…a ne na onome što je taj neko sam sebi zaslužio…i stvorio…
A to je takva droga…sa koje je maltene nemoguće skinuti se…
I retko je ko tome uspeo da odoli…i da shvati da dobra startna pozicija nije preterano važna ukoliko je maraton u pitanju…
Jednostavno…
Te narcističke visine u tom periodu su jednostavno prevelike…
Kao što su i dubine socijalne anksioznosti…ukoliko nemamo privilegije dobijene genetikom i vaspitanjem…samo sa druge strane…
Nepopularnost u periodu odrastanja može biti smrtonosni otrov ukoliko dozvolimo da nas zarazi…i ubedi da ne valjamo uopšte kao ljudi…ili mala nuklearna elektrana u našim grudima ukoliko je shvatimo na pravi način i dozvolimo joj da nas motiviše da se jako trudimo…da učimo i treniramo…da se izlažemo našim strahovima…da podižemo lestvicu…da stičemo veštine i da rastemo…dan po dan…izazov po izazov…
Zato je i dobro…i nekako božanski pravedno…da s vremena na vreme uspe neko ko nije sve dobio na tacni…
Čisto zbog nas ostalih sasvim prosečnih…i običnih…
Prosto kao motivacija da se još više trudimo i verujemo da će jednog dana biti bolje…
Ukoliko se budemo nenormalno trudili…
Da vam kažem…
Nema puno veće profesionalne satisfakcije i ugođaja od prisustvovanja tome…
Pogotovo kada ste dugo sedili u Uglu i sekirali se dok su se udarci i nokdauni uporno ređali…
Doduše…
Uvek me je činilo ponosnim to što je Ustajanja uvek bilo za jedan broj više…
I to vas nekako veže za te Ljude…
I tera vas da još jače navijate za njih…
A mogu samo da zamislim kako je lepo biti u toj Koži danas…
Pa se lepo i zasluženo prošepuriti po gradu…
Nema puno veće sreće od tog…

Ako je po nečemu nažalost poznat ovaj prostor to su porodične svađe oko nasledstva…
I nije bilo meseca u mojoj karijeri da neko nije došao na terapiju upravo zbog toga…
Povređen do srži…
Zbog noža u srcu duboko zabijenog od strane najblizih…
I dugo sam razmišljao zašto je to tako…
Po mom mišljenju…verujem da je uzrok na prvom mestu jedno ogromno i sveobuhvatno siromaštvo…jer ako vi u ovoj zemlji možete za godinu dana zaraditi pet hiljada eura a imovina koju možete naslediti vredi sto hiljada…pozornica je sasvim lepo postavljena za otimanje…najniže ljudske pobude…i nakon toga ogroman bol i jed…
Na drugom mestu je manjak jasne…transparentne i poštene komunikacije u porodicama…koje pričaju o svemu osim o najvažnijim stvarima…i ne prave zajedničke porodične planove…u kojima će svima biti podjednako dobro…
A na trećem zatucane i primitivne zaostavštine iz prošlosti o tome šta i kako treba da se radi…prenošene sa kolena na kolena…tipa ženska deca ne treba da dobiju ništa jer ona ionako odlaze u tuđu kuću…ili školuje se samo najstariji…
I to je jednostavno tako…
Što je neka porodica primitivnija…što su njeni članovi sebičniji…što se manje istinski vole…i što više ima da se deli…to će se gore i posvađati…
I toga treba biti svestan…
I kada naše porodice dođu na red…
Po meni je rešenje sasvim jednostavno…
Stari treba da misle o tome na vreme…dok su još u snazi…da vaspitaju svoju decu u skladu sa pravim vrednostima…i da se posvete tome da nauče svoju decu da pecaju umesto što će im ostaviti ne znam kakvu ribu koja će se pojesti za jedan ili za nekoliko dana…i da potpuno otvoreno podele sve što imaju APSOLUTNO POŠTENO na dva ili više potpuno jednakih delova…
A mladi da upornim i mukotrpnim radom na sebi uvedu sebe u poziciju da im nije jedina šansa da dođu do dobrog života nečija smrt…
I da se svi zajedno nekako zapitamo šta nam je to zaista najvažnije u životu…
Jedna od najizrazitijih karakteristika siromaštva je mišljenje da je novac vredniji od vremena…
A šta je vreme spram Porodice?

Najlepši trenutak u danu moje klijentkinje je trenutak kada leže i uspavljuje svog sina jedinca od šest godina…priča mu sjajne pričice…mazi ga po kosi i ljubi…
Najgori trenutak u njenom danu je ta mirkosekunda nakon što je zaspao kada ga posmtra sa neizmernom ljubavlju dok se meskolji…kada joj kroz glavu proleti misao „šta ako mu se nešto desi?“…
Šta ako se razboli…
Šta ako ga neko otme…
Šta ako umre od neke bolesti…
Šta ako pogine…
Šta ako…
Šta ako…
Beskrajno „šta ako“ razmišljanje o horor mogućnostima…
I tako je to vazda sa anksioznošću…
Neće ona vrteti beskrajne prestrašne mogućnosti o nekim trivijalnostima…već će ona u svoje predugačke jednačine o verovatnoći uvek ubacivati njene najveće vrednosti i ljubavi…
I nema za to definitivnog leka…
To se može samo zalečiti…
Dok god bude obožavala svog sina…dok god joj on bude nešto najvažnije na svetu…sekiraće se oko njega…
To je deo paketa…
Takav je ugovor…
Takva su mala slova na poslednjoj strani koja niko ne pročita…
Ono što može uraditi je da pokuša da smanji patološki deo brige tako što će promeniti način razmišljanja…
Da kada osvesti da je anksiozna…postavi sebi pitanje da li su događaji kojih se plaši u budućnosti…i da ako jesu tamo potom kaže sebi: „stop…sada stop…neću na to da trošim svoju imaginaciju…energiju i vreme…jer tu nema kraja hororu“…i zaista nije preterano važno da li će joj sin stradati od karcionoma pluća ili testisa…ili će ga zgaziti autobus ili kamion…ili će ga oteti trgovci ljudima ili vanzemaljci…jer su te beskonačne kombinacije potencijalnih prestrašnih mogućnosti beskonačne i definitivno će je na kraju skroz sludeti…
Ako im dozvoli da zagospodare…
Jer su one u stvari samo obične mogućnosti iz budućnosti…dok god im mi sami ne damo karakter realnosti i ne poverujemo im da su stvarne…
Jednostavno treba sebi da kaže stop…neću da razmišljam više o tome…jer nema nikakvog smisla…a jako boli…jer je budućnost po difoltu nekontrolabilna i neizvesna…i da potom počne da navikava sebe da živi i razmišlja Sada i Ovde…
I da osvesti privilegije i zahvalnosti koje trenutno ima…i da prebroji blagoslove na kojima može biti zahvalna baš u tom trenutku dok ga posmatra…pa čoveče…ima čoveka koga voli…pa je sa njim ni od čega stvorila nešto što voli još više…pa je to nešto živo i zdravo sasvim…i ništa mu ne fali…jede kao mećava…i raste k’o iz vode…Bože…pa kolika je ona samo srećnica…
I da se pozabavi objektivnim smanjivanjem verovatnoća da se nešto ružno zaista i desi…vaspitanjem i ljubavlju dok god je taj neko pod njenim krovom…od prelaženja ulice i padova sada…preko sistematskih pregleda i ishrane…do jurcanja motorom…droge i kontracepcije kasnije…kada će svakako molitve mnogo više pomagati…od bilo kakve priče…
I da se onda pozabavi najvećom iracionalnošću od svih…od koje svi mi patimo…čim nekoga onako izistinski zavolimo…a to je „ako nekoga jako volim njemu se ništa loše ne sme desiti“…koja je vulkanski generator anksioznosti…i koja da stvarno radi…da stvarno važi da ako ja posvetim celokupan svoj život brizi…ovim mojima se ništa neće desiti…pa ja bih prvi svoj život posvetio anksioznosti…i postao bio bih šampion Beograda u sekiraciji…ali nažalost to jednostavno ne radi…stvari jednostavno ne funkcionišu tako…i koliko god se brinuli na ovoj planeti će se desiti ono što će se desiti…nijedna količina anksioznosti koju uzgojimo u sebi ne prevenira ružne događaje u budućnosti…oni će se jednostavno desiti…jer su pravila igre i fabričke postavke ovog univerzuma takve…i to treba prihvatiti…
I ne propustiti priliku da uživamo i budemo zahvalni u trenucima kada je sve bilo dobro…
I nije u patološkoj brizi suština ljubavi i porodičnosti…već u jednom saznanju i zavetu važnijem od svih…a to je da ćemo ako se zaista nekada i desi nešto ružno našim voljenima…mi biti tu za njih i uz njih…BEZ OBZIRA NA SVE…dok god budemo imali i trunčicu snage…
Da ćemo se boriti na njihovoj strani protiv čega god…
I da ćemo ih voleti…šta god da ih snađe…
Jer znate već kako kaže briljantna Helen Keler…
„Iako je svet pun patnje…on je prepun i prevazilaženja“…
Čvrsto verujem u to…
I to me neobično smiruje…
Bićemo tu uz njih…
Stajaćemo rame uz rame sa našim voljenima…
Šta god da se namerilo na nas…
Nećemo ih ostaviti na cedilu…
I nećemo poći bez borbe…
Nema od tog puno jače Magije u ovom univerzumu…

Ono što me je uvek intrigiralo kod bračnih problema je to čega se neko od partnera najviše plaši…
Jedni se jako plaše da ih partner ne prevari i ostavi…
Dok se drugi jako plaše da se partneru nešto ne desi…pa da ih tako ostavi…
Ono što je jako zanimljivo je da ta dihotomija maltene nikada ne zavisi od partnera koga vole…
Već maltene uvek od ljudi koji se plaše…
I od toga kog je intenziteta i kvaliteta njihova ljubav…
I od toga ka kome je ona suštinski usmerena…
Ka njima samima ili prema partneru…
Ono što zasigurno znam je da retko koji pojedinačni parametar o braku govori više od toga…
I da retko šta može bolje predvideti koliko će isti trajati…
Od te Sitne Razlike…

Mislim da uopšte nije neka velika mudrost motivisati mlade da uče…
Samo im treba SOPSTVENIM PRIMEROM pokazati da vam je baš učenje donelo dobar život i mogućnost da imate seks sa ljudima koji su sjajni u svakom mogućem pogledu…
Mada…
Možda im ni ne treba ništa pokazivati…
Pametni su klinci…
Prokljuviće to oni i sami…
Nadam se na vreme…
Mada po pitanju učenja…
Zaista nikada nije kasno…
S druge strane…
Da se ne lažemo…
Sa dobrim životom je najbolje početi što pre…
Čim ga zaslužimo…

Kada u ovo ludo vreme povremeno naletim na nekoga ko je pristojan…uljudan…dobronameran…saosećajan i nasmejan…
I kada se setim one stare Marka Aurelija da je najbolja osveta u stvari ne postati kao što su naši neprijatelji…
Pomislim samo koliko takve ljude cenim…
Koliko im se divim…
I kakvi su to samo Superheroji…
Sa ove Naše Strane…
U toj večitoj Borbi…