Jedna od većih nepravdi u ljudskoj fiziologiji je da nam se najviše spava onda kada smo najmlađi i kada nam najviše vremena i treba…
Za razliku od starosti kada je i šest sati puna kapa…a najveći problem predstavlja pitanje čime ispuniti ovih osamnaest preostalih sati…
Stoga…
Ako ste jutros neispavani maksimalno…i hitate negde da se trudite…da učite…da porastete i da steknete veštine i znanja koja će vam omogućiti da živite jako lep život za jako malo vremena provedenog u radu i obavezama…i ako ste se zabavljali do daske ovog vikenda…pa ste osvestili zašto u stvari i treba živeti…
Ništa se ne sekirajte…
Naspavaćete se i naodmarati onda kada puno lepih stvari nećete ni moći da radite…
A vremena će biti na pretek…
Tako da pun gas…
Nema stajanja…
Ništa vam neće faliti…
Ako ste mladi i unapređujete se i zabavljate se…samo napred…
To je to…ništa više i ne treba da radite…
Ako ste stariji…verovatno ste i vi provalili da neki vaši vršnjaci i dalje žive predobro…i potpuno su mladalačkog duha…i i dalje im gori vatra u grudima….a oči cakle…
Godine su ionako samo broj…
Możete umreti sa dvadeset…i samo čekati da vas sahrane sa osamdeset…
A možete jezditi po Rivi pod stare dane u invalidskim kolicima držeći se za ruke sa osobom koju najviše volite…i sa časom vina koje vam je preporučio vaš dugogodišnji kardiolog u držaču za čaše na kolicima…i smejati se na sav glas…dok ulepšavate dan svima pored kojih prođete tako slatki i srećni…kao što je radio i najlepši par koji sam ovog leta video na moru…sa 150 godina u zbiru najmanje…
Tako da i za vas važi ovo o rastu i zabavljanju…
Samo treba osvestiti da su sada u pitanju druge discipline…i da možda i nije bitno kako i koliko dobro nešto možete pod stare dane raditi…već koliko je još prilika uopšte i ostalo…i koliko je svaki Dobar Dan dragocen…
Mada to važi i za sve nas…
Vreme je ubedljivo najvažniji resurs na ovoj planeti…
Ko ga ima…
I ko zna kako da ga iskoristi…
I ko je sebi obezbedio uslove da može da uživa…
I ko zna šta mu zaista raduje Dušu…
Može se zaista i smatrati Bogatašem…
Jer novac i služi upravo za to…
Da obezbedi vreme za uživanje…
I tako ćete i najbolje razlikovati one koju su samo imućni…
Jer oni imaju samo novac…
Ali ne i vremena…
Niti znaju da uživaju…
Uostalom…
Tako je ova neverovatna prilika koju smo dobili da uopšte i možemo živeti i zamišljena da se troši…
Porasti…
Raširi vidike…
Obezbedi sebi životnu poziciju da možeš…
I onda radi ono što ti raduje dušu…
I uživaj koliko god možeš do poslednjeg daha…
Tako se i najbolje prepoznaju pravi Majstori Življenja…
I najveći Srećnici među nama…

Najbolja stvar na psihijatrijskim kongresima je što obrni okreni priča će se nekako dotaći teme ljudske seksualnosti…
Zato ih toliko i volim…
I zato su toliko i interesantni i nadahnjujući…
I uvek pomislim koliki sam srećnik što se baš time bavim…a ne recimo…bez ikakave uvrede…patologijom koja je svakako jedna od krucijalnih grana medicine…ali gde će se na kongresima satima razglabati o tome kako se dve ćelije neke karcinomčine dele pod mikroskopom…i za koliko vremena će ćelije baš tog izgleda koknuti svog domaćina…
Nadam se da tu ima seksa makar ovako privatno uveče… 🙂
Da se ljudi malo opuste…i okrepe…
Jer trebaće nam svima kad tad…
I valjalo bi da požive…
I sećam se divnog kongresa u Varšavi…kada je divna profesorka iz Danske…zaboravio sam joj ime…ali se sećam da je bila prava dama…da je imala raskošan i brz intelekt…i jako šarmantnu duhovitost…po kojoj ćete sve ove pređašnje epitete najpre i prepoznati…izašla pred 4000 psihijatara iz cele Evrope sa slajdom na kome su pisale tri najčešće greške koje ljudi danas prave u seksu…
Ogromnim slovima preko celog ekrana je pisalo:

1. Prebrzo
2. Prekratko
3. Prepovršno
   I zaista…
   Generacije ljudi odrasle na pornografiji imaju potpuno izvitoperene stavove prema seksualnosti…
   I misle da seks treba da izgleda onako kako su ga satima i satima gledali na pornhub-u…
   A pornić i seksualnost su slični kao kašika supe i Tihi okean…
   I pritom ne mislim na to šta je sve dozvoljeno raditi…
   Tu je pravilo odavno jasno…
   Apsolutno Sve što su se dve osobe i dogovorile da će raditi…na šta su dobrovoljno pristale…u čemu će obe uživati…i sve što nikome od njih neće štetiti po pitanju zdravlja…
   Sve ostalo je Igralište za odrasle…
   I svako ima pravo na svoja pravila Igre…
   Već mislim na tu potpuno pogrešnu ideju da seks postoji samo da bismo doživeli orgazam…
   Mada ni on svakako nije sporan…
   On je jedna lepa navlakuša kojom nas evolucija mami i nagrađuje kada počnemo da radimo stvari koje će podstaći razmnožavanje…i opstanak naše vrste…
   Zamislite kolika je pobeda prirode što na primer ljudske ženke imaju organ predodređen samo za uživanje…
   Doduše maljušan je i muškarcima je malčice teže da ga pronađu… 🙂
   Ali dobro…njih je evolucija i predodredila da se snalaze u nepoznatim prostorima…
   Tako da…
   Samo malo strpljenja dame…
   Ili eventualno uzmite stvar u svoje ruke…i pokažite im gde…šta i kako treba… 🙂
   I svakako da orgazama treba da bude što je moguće više…
   Ukoliko hoćemo da budemo dobro psihički…
   I mi po istraživanja i znamo da su zemlje u kojima ljudi imaju više vremena da se bave raskošno lepim stvarima kao što je seks upravo i zemlje gde ima mnogo manje potrebe za psihijatrima…
   Ali…
   Suština je u tome da je Destinacija na koju želimo da stignemo kada krenemo na put svakako bitna…
   Da ona treba da bude što lepša…sadržajnija i grandioznija…
   Ali je svakako Putovanje do tamo neuporedivo važnije…
   I sve ono što na tom putovanju možemo doživeti…videti…dodirnuti…iskusiti…zagristi…popiti…udahnuti i osvestiti…
   Svaki taj Osećaj…
   I na koži…
   I u čulima…
   I unutra…
   I svi oni mali čarobni trenuci kada shvatimo da je to to…
   Da ovako i treba živeti…
   Da uživamo onako baš za našu dušu…
   Da smo srećni…
   I da je zivot lep…
   Svaki pravi somelijer će vam objasniti da je potpuno nebitno koje vino želimo da pijemo ako smo došli fokusirani na to da se napijemo…
   Ali da nije u tome poenta Vina…
   Već u svemu onome što tom Gutljaju predstoji…
   U iščekivanju…
   U vremenu koje smo odvojili da bismo uživali…
   U atmosferi u kojoj ga ispijamo…
   U tome ko je sa nama za stolom…
   U njegovim očima…
   I sjaju koji se polako pojavljuje…
   Podstaknut našom energijom…
   I u tom postepenom plesu dve duše…koji kap po kap dovodi do toga da se Vulkani koje svi mi nosimo negde duboko zakopane u sebi…u jednom trenutku pokrenu Zemljotresom Želje…koja će nas odatle dobro utabanim putevima voditi preko Polja Miline do Grandioznih Erupcija…i one dražesne euforije koju imate kada ste nešto jako lepo upravo doživeli…
   Pa se sad eto tako smešite i blistate onako za svoju dušu…
   Tako da dame i gospodo…
   Nedelja je…
   Kog dana više vremena imate za postepeno…sporo…dugo…duboko…suštinsko…kreativno i lepo?
   Za uživanciju?
   I za vas?
   I srećno vam bilo…
   Ma hajde jednom se živi…
   A i kakva je kriza…
   Možda je najbolje da se svi postepeno vratimo iskonskim i potpuno besplatnim izvorima zadovoljstava…
   Koji tako puno vrede…
   I koji su sasvim neprocenjivi…

Počeo sam o tim ljudima da razmišljam kad sam shvatio da većina mojih pacijenta sa agorafobijom i paničnim poremećajem ne može ni doći bez njih na prvi psihijatrijski pregled…
Oni će vam naravno samo mahnuti pred vratima ordinacije…nasmešiti se…pogledati vas u fazonu…“e odavde doco ti brate preuzmi“…zagrliti i poljubiti tog nekog svog koga su dopratili na početak lečenja jer oni nikako ne bi ni mogli sami doći…usled ogromnog straha koji njihov um neprestano produkuje do neslućenih razmera…i onda ih samo vidite kako šmugnu niz stepenice…da čekaju ispred…kako bi pitali „kako je bilo“…i prokomentarišu…“jesam li ti rekla da to nije ništa strašno…da si se samo prepala…i da će biti sve u redu…sad ćemo mi to zajedno da lečimo i da izlečimo“…
Onda mi je klijentkinja ispričala kako ju je najbolja prijateljica vozila na aerodrom kad je pošla za Prag da sama sebi rodi dete…i pred sam rastanak joj dala dečiju benkicu sa natpisom „volim te mama“…i kako je tu Amajliju posle nosila sa sobom sve vreme…od ulaska u salu za inseminacije…do izlaska iz porodiilišta sa sinom jedincom…kome će to postati omiljena benkica…od koje se ne razdvaja…i koja ga čuva od svih uroka…
Ili moja drugarica sa faksa koja nikada ne bi završila medicinu da je cimerka iz studenjaka nije uzela za ruku…rekla „e sad sestro polazi“…i odvela je na ispit iz anatomije…na koji već treći rok nije izašla…jer ne zna dovoljno…pa su posle zajedno slavile desetku u Džakarti…do zore…
Pa mi je onda klijent ispričao kako mu je najbolji drug od daj Bože 70 kg…intelektualac…sa sve onim velikim naočarima…navikao da živi od pameti i da ne podiže ništa teže od listova knjiga…i čovek koji se verovatno nikada u životu i nije potukao…niti mrava zgazio…jedini došao da pravi društvo kada su mu pretili ljudi koje niko od nas ne bi voleo da ima za neprijatelje…i kada mu je rekao…“opasni su…ali nismo majku mu ni mi tikve bez korena…uz tebe sam…pa šta bude da bude…nek’ nam je Bog u pomoći“…pa drmnuo rakijicu i opalio ga u rame…pred razgovor koji mu je ipak nekako sačuvao firmu…
Ili drug čijoj je devojci koja baš i nije devojka već više zabava na jednu noć već uveliko kasnila menstruacija…a on bio već na ivici teške panike i očaja…i razmišljao da se obesi…ali je ipak pozvao kuma da mu pravi društvo i da malo prošetaju po gradu kako bi se malo izduvao…kako mu je kum na kraju šetnje od četiri sata…spustio tenziju za 50 % izjavom…“a i njega ćemo da iškolujemo…i podignemo…kakav je to muškarac koji to ne može da priušti…ajde nek’ je živ i zdrav…ja ću da ti ga krstim“…
I od tada ih sve više primećujem…
Ljude Talije…
Hodajuće Amajlije…
Ljude koji donose sreću…
Ili makar jako razblažuju nesreću…
Majstore za rasterivanje crnih oblaka…
I razblaživanje strahova…
Ljude koje je lepota poznavati…
I imati ih na svojoj strani…
Ljude koji će biti uz nas kad nam ne ide…
I kad nam najviše treba…
I kad se najviše bojimo…
Ljude koji čine ovaj svet vrednim i lepim…
I ljude zbog kojih još uvek nije sve otišlo dođavola…
Razmišljam koliko je lepo što ih još uvek ima…
I kako bi nam svima bilo sjajno da ih je još i više…
Što možda i nije nemoguće…
Hm…
Kome sam ja ono beše Talija?
Kome bi danas malo sreće i vetra u leđa moglo promeniti život?

„Putovanja su fatalna prema predrasudama, nečovečnosti i ograničenim shvatanjima“…
Mark Tven
Prosto je…
Kakve crne škole…lepota…zgodnoća…novci… titule…i postignuća…
Širina Pogleda je nešto najvažnije što trebamo kod sebe izgraditi…
Jer džabe gledamo…
Ako ne vidimo…
Ako smo skučene imaginacije…
I podešeni na muvlju estetiku…
Jednostavno je Pčelama uvek nekako bolje…
U njihovim svetovima se sve vrti oko Cvetova i Meda…
Pa im je i zivot nekako lepši i mirišljaviji…
Nego konkurentskim insektima…
Jednostavno…
Oči su im bolje kalabrisane…
A zamislite šta sve tek mogu ove naše ljudske…
Ukoliko se dobro podese…
Stoga…
Stop amovima na očima…
Širina na max…
Samo tako će lepo…dobro…i pametno zagospodariti ovim svetom…
Ili ćemo ga makar neuporedivo više primećivati…
Što je možda već sasvim i dovoljno…

Odavno nisam video lepšu izjavu ljubavi od one koja stoji na prvoj strani knjige „Kosmos“ Karla Sagana…čuvenog američkog profesora astrofizike…
„U ogromnosti prostora i neizmerju vremena radost je moja što delim jednu planetu i jedno razdoblje sa Eni.“
I zaista…
Kad pročitate tu knjigu…
I shvatite koliko je kosmos zaista neopisivo veliki…
Koliko je planeta Zemlja u stvari maljušna…
Kako se vreme u kosmosu meri u milijardama godina…
I koliko je matematički maltene potpuno neverovatno što smo se uopšte i rodili…
I shvatite pravu razmeru stvari iz jedne kosmičke perspektive…
Bude vam nekako mnogo lakše da osvestite koliko je nestvarna privilegija što uopšte i postojimo…
Bukvalno sve ostalo što nam se desilo i što će nam se desiti dok smo živi je čist bonus…
A pronaći Nekog Svog…
Baš na ovoj Planeti…
I baš u ovih pišljivih osamdesetak godina koliko će najsrećniji među nama živeti…je već za neprestano Slavlje…
I svakodnevno Radovanje…koje je potpuno opravdano…
Jer Većih Srećnika u poznatom kosmosu jednostavno nema…

Moj drug…koga jako volim i sa kojim obožavam da ispijam kafe je čvrsto ubeđen da je neki muškarac vredan tačno onoliko koliko košta auto koji vozi…
A u poslednje vreme sve češće čujem od mladih klijentkinja na terapiji kako one ne zaslužuju ljubav…poštovanje i mušku pažnju zbog toga što ne izgledaju kao najlajkovanije devojke sa instagrama…
Ovakva uverenja i nisu toliko čudna…s obzirom da smo jako duboko zagazili u kapitalizam…koji jasno postulira da svako od nas ima tržišnu vrednost…koja se moze vrlo jednostavno i precizno izračunati…
Naravno…potpomognuta snažnim marketingom da ćemo ukoliko sednemo u taj nabudženi auto ili izgledamo kao ona lepa glumica konačno postati srećni…i vredni ljubavi…
Rešenje za novonastalu situaciju nije jednostavno…
Ali je moguće…
Prva opcija je da prevrnemo nebo i zemlju trudeći se da obezbedimo sebi privilegiju da u postojećim pravilima igre budemo uspešni…na primer postanemo jako bogati ako smo muškarci ili jako lepi i zgodni ako smo žene…kako bismo se dobro kotirali na tržištu…ovakvom kakvo jeste…
Sposobnost adaptacije je uvek bila najsigurnija mera inteligencije…
I najbolji prediktor preživljavanja…
Ili da se izmestimo iz svog tog ludila…i shvatimo da je svako od nas svakako mnogo više od lima koji vozi i ljušture u koju je upakovan…ma koliko blještavi ili nikakvi bili…
Forma svakako pomaže…na kratko…
Ali suština na duge staze uvek odlučuje…i pobeđuje…
Jer sve se brzo otkrije…
I još brže dosadi…
Ukoliko nema onog Čarobnog Fila iznutra…
Pa onda jako poradimo na tome da sebe bezuslovno prihvatimo…kao ljudska bića koja su po difoltu nesavršena i toliko kompleksna da im se ne može nakačiti cena kao na neku polutku mesa…
Svako od nas je u nečemu dobar…
A prava je sreća da se apsolutno svi možemo unaprediti u bilo kom pravcu koji smo sebi odabrali ukoliko se jako potrudimo…
I da u krajnjem slučaju svako od nas ima bazična ljudska prava na ljubav…pažnju i poštovanje…ma kakvi bili…
Pa da onda otkrijemo svoj sistem vrednosti…koji će postati naša poslednja odbrana pred najezdom trivijalnosti i površnosti…i neprobojni mehur normalnosti u koji se uvek možemo sakriti kad nas svet nalupa…
Makar se krstili marketinški stručnjaci koji jako lepo žive od naših nesigurnosti…ili nemački automobilski konglomerati kojima super ide od naših kompleksa…i celokupna industrija ulepšavanja žena koja se hrani našim beskonačnim strahovima…koje neumorno potpiruje…
I okružimo se ljudima koji takav sistem vrednosti igrom slučaja isto tako dele…
Pa da uživamo…
Na duge staze…
Baš onako kako mi želimo…
Najgora opcija je kukati „gde je svet otišao“…a u stvari zavideti bogatima i lepima kojima jako dobro ide…
Dok mi ništa ne radimo po tom pitanju…
Ukolimo upadnemo u zamku da su samo oni vredni…i da je samo takav život srećan…i vredan življenja…
Onda postajemo isti kao oni…
Samo što mi gubimo u toj trci…
I vremenom ćemo postati sve više frustrirani i ogorčeni…
Jer ko gubi ima pravo da se ljuti…
To je kao da se sekirate što je tv program loš u 2022-oj godini…
Hej…
U doba interneta…
Potpuno suludo…ako ste uplatili internet…
Na kome apsolutno svako može pronaći baš ono što voli…
I to neograničeno…
Šta ćeš brate pred televizorom…
Ako tu nema ničega što tebi treba…i što te raduje…
Ili u toj besomučnoj trci koja nam je nametnuta da moramo biti bogati i lepi…da bismo bili srećni…
Ili u onim kafićima gde muškarci dolaze da pokažu svoj novi auto…a žene nove silikone…
Mada moj drug sa početka teksta ta mesta naziva „sigurnim kućama“…jer tu niko nikoga nikada ne muva… 🙂
Ili ste tu najbogatiji i najlepši…
Ili ste na nekom mestu gde se ceni to što ste vi…i gde su ljudi koji su vredni po vašim merilima…
Ili se trkate da pobedite…
Ili uopšte ni ne počinjite trku tamo gde vam nije mesto…
Svako od nas treba da oktrije Disciplinu koja mu leži i u kojoj može da postane baš dobar…
I Takmičenje u kome su nagrade za pobednike najdragocenije…
Znate ono staro roditeljsko „biraj sine društvo“…
Možda se to i nije odnosilo samo na ljude sa kojima ćemo provoditi vreme…
Već i na uverenja i vrednosti sa kojima ćemo se družiti u našoj glavi…
Ponekad se upravo tu i krije najveći Spas…

Evo treći put gledam utakmicu sa Italijanima…
Iako se jako nerviram…sve vreme me nekako drži nada da će ovaj put ishod biti drugačiji…
Da ćemo bolje odigrati odbranu…
Da ćemo ubaciti taj šut za tri poena…
I da ćemo nekako čudom uspeti da pobedimo…
A nećemo…
Jer…što bi sjajni Jalom rekao…“u jednom trenutku moramo odustati od nade za boljom prošlošću“…
Koliko god puta premotavao televizor rezultat na kraju utakmice će uvek biti isti…
Kao i u životi većine mojih klijenata…
Ma koliko puta mislili o tome…i vraćali se u prošlost…
Neće biti rođeni u normalnijoj zemlji…
Neće imati bolje roditelje…
Neće biti talentovaniji za sport u osnovnoj…
Niti lepši u srednjoj…
Neće položiti taj prijemni…
Niti imati vezu za posao iz snova…
Neće ih hteti ona lepojka…
I neće dobiti milion dolara u nasledstvo…
Niti proći kroz život bez velikih grešaka…promašaja…nepravdi…nesreća i neuspeha…
Leka jednostavno nema u prošlosti…
Što se jednom desilo vazda će biti tako…
I vremenske mašine još uvek ne koristimo u psihoterapijskom radu…
No dobro…
To je ipak samo jedan utakmica…
Nismo mi prestali da budemo zemlja košarke…
I ja svakako neću prestati da navijam za ove naše sjajne momke…
Niti da se ježim dok gledaju u zastavu i pevaju himnu na sav glas…
Pametniji od mene svakako treba da analiziraju što nam se ovako nešto desilo…
Da izvuku pouke…
I kako ćemo dalje…
U budućnost…
Koja za razliku od prošlosti još uvek može biti i ovakva i onakva…
I na koju još uvek jako možemo uticati…
Eto novih prvenstava uskoro…
Verujem da ukoliko se okrenemo ka sutra…i počnemo nenormalno da se trudimo i da treniramo svaki novi dan…uz mudrost koju smo prikupili iz naših teških poraza…da nas ponovo čekaju slavni dani…u kojima ćemo se jako radovati…
I u košarci…
A i u našim malim i običnim životima…
Čvrsto verujem da nas čekaju neka nova Jutra koja će promeniti sve…
Zato se ka tom delu Neba i treba okrenuti…
Jer znate već…
Dok je mraka biće i Svanuća…

Svi ljudu ulaze u negativne i nezdrave emocije…
Kvantitet i kvalitet tih emocija svakako zavisi od toga kakve su im životne okolnosti…
I od toga kakvi su oni…
Ali najveća razlika u tome kakve će živote ljudi imati na duge staze je u stvari u tome kakvu emocionalnu regulaciju preferiraju u svojim mračnim satima…
Jer…
Emocije se mogu regulisati i kanticom nutele…i povraćanjem…i flašom vinjaka…i razbijanjem po kući…i kokainom…pa divljanjem…i bensedinom…pa mrakom…i žiletom…pa bolom…i ruletom…pa propašću…i promiskvuitetom…pa prazninom…
I sve te stvari savršeno rade kratkoročno…još manje više od Mesopotomije…kad su ih ljudi prvi put otkrili…i navadili se…
I zato su vazda i popularne…i ljudi ih se čvrsto drže…i teško odbacuju kad se jednom navuku…jer instant zadovoljstvo je prosto divan antidot za nesreću i bol…
Makar na kratko…
Pravi problem je u roku trajanja koji nam taj lek može pružiti…i posledicama…koje su obično dugoročne…
A pravi put za spas je vazda bio isti…
Treba naći jedan provereno delujući…i dugoročno koristan način emocionalne regulacije…koji nema pogubnih nus efekata…kome ćemo se okretati kada nam je baš teško…
Retko šta će nam pomoći kao to…
Jer otići gym i podići 2 tone tegova zaista smiruje dušu…
Ili izlupati džak pola sata…
Ili istrčati deset kilometara…
Ili staviti neke dobre slušalice i prošetati sa kraja na kraj grada…
Ili se okupati u kadi sa onom mirišljavom kupkom…mehurićima i svećama…
Ili masturbirati…
Ili otići do crkve pa se pomoliti…
Ili pozvati najboljeg prijatelja…
Ili iznajmiti jednog u vidu psihoterapeuta…
Ili otići u prirodu…
Ili izbindžovati neku seriju koja drži pažnju…
Ili pogledati film koji vas uvek motiviše…
Ili pročitati neku sjajnu knjigu koja će vas odvojiti od sumorne realnosti…
Ili odigrati neku igricu koja će vam ponuditi bolju realnost…
Ili poći na put…negde daleko…
Ili ukoliko smo baš srećni…leći u neko krilo…kod nekoga svog…koji će reći…“biće to sve ok…sve ćemo mi to zajedno“…i potom odvaliti nešto i nasmejati vas…na neki samo njemu znan način…
Ili šta god vi lično volite…
To može da bude i neka sasvim obična sitnica…
Mene uvek opušta i smiruje pranje automobila na onim samouslužnim perionicama na žetone…
A moju koleginicu iz ordinacije spa centar…sauna…masaža…i ona raznorazna ženska ulepšavanja potom…
Što da ne?
Vreme za sebe…je vreme oduzeto od starenja…bolesti i smrti…
Važno je da lek ispunjava sledeće kriterijume…
Da prija…
Da leči…
Da odvaja dušu od muke…
Ali možda i najvažnije…
DA NE ŠTETI…
Jer neke noći jednostavno moraju proći…
I biće ih uvek…
Jedanput mesečno…
Ako smo najnormalniji ljudi na svetu…
A pre jednom nedeljno…
Ako smo sasvim obični…
Naše je da u tim noćima ne propadnemo…
I da ne porušimo ono što smo godinama mukotrpno gradili…
Jer…
Iako uvek kada operem auto na pomenutim puškama počne kiša…
I posle kiše uvek dođe Sunce…
Važno je da i mi budemo prisutni kad počne da svanjava…
I da po mogućstvu nemamo tonu poroka…problema…destrukcije i loših životnih pozicija na svojim plećima…iz kojih se moramo vaditi…
Pa ćemo lako izgraditi svoj život…
Milimetar po milimetar…
Kada ponovo budemo bili u formi…
Obožavam onu Mešinu koja kaže da je „lakše nagovoriti ljude na zlo i mržnju nego na dobro i ljubav. Zlo je privlačno, i bliže je ljudskoj prirodi. Za dobro i ljubav treba izrasti, treba se pomučiti.“
Slično je i sa duševnim zdravljem…
I tu je čovek prosto dizajniran da lako propadne…
Pravi je uspeh ne poći tim silnim Nizbrdicama…koje nam se neprestano nude…
Već ponekad zastati i odmoriti se kada više ne možemo…
Dok ne dođemo sebi i ne prikupimo ponovo snagu…
Pa iz petinih žila nastaviti uzbrdo…
Sve dok ne stignemo tamo gde smo i zamislili…
Na Proplanak sa koga se pruža sasvim Čaroban Pogled…
I Mesto koje nudi život iz koga je sasvim suludo bežati…