Glavni grad na ovom Ostrvu je jednom rečju božanstven…

Svetski poznat po uskim uličicama…projektovanim tako da zimi po sred njih prži sunce a leti je debeli hlad…cveću…plavim šalukatrama…uglančanim pločnicima…zvonicima crkava…i dve tvrdjave…starom…iz 6 veka…i „novom“ iz 14…

Prelep je ponajviše zbog toga sto je od vajkada centar trgovine u ovom delu Grcke…a nikada nije rusen ni zemljotresima…ni vladavinom Turaka..

On hoda u svojim teget mokasinama…bež bermudama…i teget košulji sa malim belim znakom…neupadljivim…ali dovoljno vidljivim…da pokaze klasu…i poreklo…bogatstvo…i nerazmetljivost…obrijan je…

Iako na odmoru…kosa je podšišana…na morsku duzinu…sat na ruci…samo relikt pretrpanih radnih nedelja…u Štokholmu…i vremena u kome se svaki sekund rada placa…pogotovo jednom lekaru…

Upravo jede sladoled iz najbolje poslastičarnice s ove strane mora…drži za ruku svoju lepsu polovinu…deluje veoma srećno..ponosno…i ispunjeno…

U ovakvim predasima…od napornog rada…uvek shvata…da je odluka da emigrira…bila potpuno ispravna…

Pomišlja na crnu karticu u dzepu koju jedino i nosi sa sobom i koja otvara sva vrata na ovom…za neke manje srećne ljude…sa drugih geografskih sirina… preskupom ostrvu…

Razmišlja kako mu je dodatak na platu za godisnji odmor skoro duplo veci od celokupne plate dok je životario u Srbiji…

Ponosan je na sebe…i na hrabrost…da donese odluku…i na upornost…da nauči švedski…koji sada vec govori kao maternji…i na prvu godinu…paštetu i hleb…i probleme adaptacije…aklimatizaciju na predugo svetlo i jos duži mrak…nostalgiju i balkan party vikendom…u moru alkohola…i emocija…

Svu je tu muku stoički izdržao…

I sada je srećan…ispunjen…nasmejan…opušten…gradjanin sveta…u restoranima i hotelu se predstavlja kao Švedjanin…nosi one patike za vodu…jer mu smetaju kamenčići…iznajmljuje ležajke i suncobrane…i pije vodu iz kafića…a ne iz pokrentnog frižidera…na put je poneo samo mali koferčić…ionako sve sto mu zatreba može kupiti ovde…sa malom crnom…

Nakon umerene mediteranske večere…nakon nekoliko isprobanih jela…deserta od kumkvata…kreće prema svom terencu…ponosu švedske industrije…poznatom po sigurnosti…kojem put od 3000km ne predstavlja problem…uz neograničen pristup motelima…

U tom trenu…

Iz tog raskoša prijatnih osecaja.. odjedanput ga prene…pogled ka Njoj…

Sedi na pločniku…

Seda kosa u marami…duboke bore od sunca…haljina na cveće…buketi sa tim istim cvećem ispred nje…

Tamne oči…širok osmeh…

70 godina…

70 godina prepodneva u polju ili na njivi ili za divokozama ili pod maslinama…pod jonskim suncem…i 70 godina popodneva u turizmu…pod jonskim mesecom…

Jedno od retkih stvorenja na ovom ostrvu koje ne zna engleski…

U tom trenutku se seti..

Nje…

Svoje majke…

Rodnog mesta…

Nemaštine…

I kofera punulih hrane na autobuskoj u Beogradu…

Muke da ga iškoluje…

Plakanja od sreće kada je diplomirao…

I jos veceg… od tuge… kada je saopštio da „mora da ode“…

Prekratkih odmora i podeljenih prioriteta…želja za obilaženjem sveta…i povratka kući…

Novih iskustava i starih dobro poznatih..mirisa…ukusa i osećaja…prženica i kajmajka…suhomesnatog od starih prijatelja sa pijace…i razblazene limunade…

Premalih odmora u kojima mora da bira izmedju srca i duse…očiju i osećaja u stomaku…kao i svi „srećnici“ koji ne žive sa svojim najmilijima…i koji moraju da putuju da bi ih videli…i bili sa njima…

Kupuje najveći buket…

Ostavlja bakšiš…

Uživa u tom osmehu odozdo…

Zahvaljuje očima…

Ponavlja u sebi…mantru odlivenih mozgova…

„Bolje da me vidja jedanput godišnje srećnog…nego svaki dan tužnog…“

Ulazi u auto…

Dolazi u hotel…

Kači se na wi fi…

Majka vec koristi skype kao velika…

Da li je kasno…da je pozove…da je pozdravi…da kaze da ce ostati koji dan duže ove godine…

I da je željan da bude sa njom…

Da mu mnogo nedostaje…

I da se raduje sto ce biti ponovo zajedno…

Ma kad je uopšte majki i bilo kasno da čuje sina?

Umrecu gladan i debeo…

Pokrenut tim vraskim porivom…resih da pauzu u seansama izmedju 3 i 4 provedem u potrazi za nekom ugljenohidratnom radoscu…

U blizini autobuske naleteh na malu…prastaru…porodicnu pekaru…jednu od onih sa Prezimenom…

On je sed…50-tak godina…obrijan…sa vojnickom frizurom…onim ozbiljnim borama u uglovima ociju…koje imaju samo ljudi…sa puno istorije…iza sebe…

On je njegov sin…tinejdzer…iste oci…bez bora…sa crnom neurednom kosom…velikim zubima…trenutno u osmehu…posle ko zna koliko vremena…

Otac je iza…sin je ispred…u kolicima…

Upravo zavrsavaju polumaraton…

Prolaze cilj…

Otac je ponosan…grli sina…

Sin se smesi…ljubi oca…

Odlaze po medalje…koju dobija svaki ucesnik koji zavrsi trku…

Vreme je potpuno nebitno…

I polumaraton…

Njih dvojica dobijaju dve…svako svoju…za danasnji dan…

Dan u kome nisu dozvolili da ih cerebralna paraliza definise…

Ni kao oca koji ima bolesnog sina…

Ni kao sina koji ima posebne potrebe…

Ni kao porodicu koja je u problemu… 

Danas ih definise rezilijentnost spram muke… Zdrav odnos prema problemu…

Inat spram sudbine…

Trud…

Odanost porodici…

Mogucnost da budu srecni uprkos svemu…

I definitivno…

Ljubav…

Malo li je to?

„Sine…vrata ove kuce su ti uvek otvorena…a bude li te ikad takao onaj tvoj…samo dodji…pogledaj me…i zagrli …ne moras mi nista reci..slomicu mu svaku kosku u telu“…rece moj automehanicar…pre neki mesec…pricajuci o cerki…pred udajom…

Celav….neobrijan…gojazan…u prastarom kombinezonu…skroz zaflekanom od ulja…sa crtom od znoja i prasine po sred cela…i „zakrvavljenim ocima…sa dusom“…

Veliki sam fan psihoterapije…

Obozavam sve sto ima veze sa njom…

Kongrese, seminare, edukacije i radionice…

Predavanja, filmove i stranice na internetu sa tom tematikom…

Medjutim…

Najvise volim sto se pomenuta nauka…ili mozda „tajna vestina“ moze naci svuda…u svakoj ljudskoj interakciji…ili mestu…

U filharmoniji…pozoristu…kafani…setalistu…kosarkaskom terenu…

Pa i u automehanicarskom kanalu…

Dok otac koji je tu ostavio svoje najbolje godine…da bi prehranio i iskolovao svoje cedo…drzi predavanje o vaspitavanju cerki…

I nema tog profesora univerziteta i knjiskog moljca koji bolje poznaje materiju…i ko je ucio sa vise razumevanja…ljubav i odanost prema porodici…cucajuci to pile s njegovim ocima…u rukama crnim od ulja…nakon 12 casovnih smena…u kanalu…

Sta mislite…

Da li ce ta devojcica biti maltretirana?

Da li ce trpeti psihicko i fizicko zlostavljanje u braku?

Da li ce misliti da nema spasa…propiti se i navuci na tablete?

Da li ce razviti paniku, hipohondriju ili neku psihosomatsku bolest?

Levitirajuci izmedju pakla u braku…i pakla osude od strane svoje sopstvene porodice ili drustva…

Ili ce shvatiti da NE MORA da ostane u tom braku…

Da ima alternativu.. 

Da ima taju…

Bez svih zuba…

Ali sa velikim srcem…ogromnom dusom…i jos vecim rukama…koje ce je braniti…od svega…i svacega…

A cim ne mora…

To je sasvim drugi padez…

Njena sreca je tada samo njena stvar…

I zavisi od njenih licnih preferencija…

Ali zato njena tuge…

Uvek ima s kim podeliti…

A tuge koje se dele…

I nisu toliko strasne…

Otac se grli sa kumom… onako kako se to radi u prvim godinama kumstva u Srbiji…kuma se cmače sa kumom i hiljadu puta ponavlja da nije trebalo toliko hrane da im spakuje i da je preterala sa poklonima za decu…kumče je na telefonu, normalno…kumica mazi domaćeg džukca ispred zgrade, sa kojim se sprijateljila za ovih par dana…koliko su bili u gostima kod kumova..

Otac…glava porodice… izdaje naredbu i svi sedaju u karavan…kupljen pre 6 meseci…preko oglasa…za hiljadu i sedamsto eura…od osmog vlasnika…ljutu mašinu… koja je dokazala svoj kvalitet…doduše par godina (deceniju)…i par stotina hiljada (možda i milion) kilometara…pre…

Svi zauzimaju svoja mesta…otac i majka napred…deca pozadi…otac ulazi u ulogu profesionalnog vozača…namešta navigaciju, telefon i cigarete…majka ulazi u ulogu stjuardese…proverava da li su svi bezbedno uvezani i da li nekome nešto treba…i kreću…ka Kladovu…nakon vikenda provedenog u Beogradu…srećni i puni utisaka…sa kesama punim radosti…

Polako kreću i spuštaju se ka Autokomandi iz pravca Marakane…nizbrdica je…i otac polako pritiska kočnicu, kao i uvek polako i bezbedno vozeći…prilagođavajući brzinu uslovima na putu…međutim…ovaj put se čuje samo neki kratki zvuk pucanja…i u jednom trenutku se oseća prestanak sile kočenja…majka traži u torbi „slatkiše za put“…ćerka između prednjih sedišta posmatra majčinu potragu…sin je i dalje na youtubu…otac se izbezumljuje…lupa nogom o pod sa kočnicom… i dalje se ništa ne dešava…pokušava da manevriše i da šalta…povlači ručnu…ali neminovnost je da će udariti u nešto…nizbrdica i zakoni fizike su neumoljivi… viče „udarićemo, držite se“…izbor pada na ogradu od parka…otac prislanja auto o nju…i uz blagu pomoć (neispravne) ručne kočnice…zaustavlja auto…

Majka i deca su izbezumljeni…od neprijatnog zvuka grebanja metala i naglog udarca…Ćerka plače…sin je čak stopirao klip i podigao glavu da vidi šta se dešava…majka gleda da li su svi dobro…otac je već napolju…šutira točak…procenjuje štetu…besan je…proklinje Mikija iz Užica…i njegove reči „ja sam to redovno servisirao, auto je kao čaša…kočnice su ti nove…jesenas sam ih zamenio“…proklinje sudbinu…prosečnu platu…državu…i Boga…pita se dokle će bre da ih tera maler…i dokle će da životare…i da presipaju iz šupljeg u prazno…

Šta sad da rade?

Kako će bez auta?

Kako da se vrate kući?

Kako će raditi od ponedeljka?

Od koga sad da pozajmi za popravku?

Dokle će bre da se muče i da se ponižavaju?

Sat vremena pre toga…Iz Kladova…polazi limuzina nemačke proizvodnje…tri godine stara…što se kaže „u fulu“…kupljena, čim joj je vrednost pala u razumne okvire…od prvog vlasnika…još u garanciji…tablice su strane…auto je uglancan…i kreće na put…ka Beču…to je bilo to…od uživanja…za ove praznike…sada je potrebno otplatiti ga… i zaraditi za unuke i muziku…

Mladi bračni par…Austrijanaca srpskog porekla…sedi napred…sluša domaću muziku…auto prede…krivine uz Dunav se nižu jedna za drugom…do Donjeg Milanovca su videli tri automobila…muž dodaje gas…vreme je da testira…taj ponos Ingolštata…i simbol njegovog uspeha u životu…žena menja stanice na radiju…i podešava klimu u svom delu kokpita…muž razmišlja kako će mu nedostajati ovaj vazduh…Dunav…hrana i muzika…ali kako bar može sebi da priušti ovakav auto…i kako voli da vozi… i da ga gledaju sa poštovanjem…dok pretiče…

Odjedanput…izlazi iz krivine i primećuje ogromnu stenu…na sred puta…prokleti odron…pokušava da zakoči…pale se sve one skraćenice za bezbednost na kolima…međutim put je klizav…sa brda se baš tu sliva kišnica…fizika je neumoljiva…proklinje u sebi…dan kad je seo za volan…i kad je kupio ovo čudo od auta…žena vrisnu…čuje se zvuk lomljave bankine…kratka tišina… glasni pljusak vode…i onda ništa…tišina…i mrak…

Porodica se vraća kod kumova…ostaće do sutra dok se auto ne popravi…ženski deo je u  kuhinji uz crno domaće vino…pričaju o celulitu, njihovim muževima, životnim planovima i Tasosu…miriše novostavljena pita iz rerne…kumica je sva musava od oblandi…spakovanih za nesuđeni put… muški deo je u dnevnoj sobi…uz viski…i sok od borovnice…gledaju sport na tv-u…i glasno komentarišu…stanje u srpskoj košarci, automobilskoj industriji i globalno otopljavanje…

Na kajronu izlazi vest…stravična saobraćjna nesreća dogodila se pre pola sata na magistralnom putu Donji Milanovac-Golubac…dvoje poginulih…uzrok nesreće…neprilagođena brzina i veliki odron na putu uzrokovan jakom kišom…

Kumovi se pogledaše..“pa da li je moguće…sunce ti..hej…ženske…jeste li čule šta se desilo“…sipaše još po turu….nazdraviše…uz osmeh…i zahvalnost…svako svom Svecu…

I zarekoše se…kako će od večeras manje kukati…za onim što nemaju…a biti više zahvalni…na onome što imaju…

I kako će se fokusirati na prednosti… a ne na nedaće…

Stavljati akcenat na dobre a ne na loše stvari…

I zaključiše kako se nikad ne zna…šta je sreća a šta nesreća…

I kako sve zavisi od načina gledanja na realnost…od načina razmišljanja…a ne od realnosti..same po sebi…

I nastavljaju…sad već pod gasom…sa neoborivim dokazima…u prilog te Stare Teorije…“jel se sećaš ti koliko sam ja jurio onu Jelenu…koliko bih se samo zajebao…da sam je stigao…sad mi je sa mojom Sneškicom raj“, „sećaš se kad nisu hteli da mi daju ugovor za stalno…koliko su me maltretirali…eno propade ta firma…a vidi mene sad…ma idi…ne bih se vratio da me mole“…“znaš ono što me je žigalo ispod rebara…operisao sam na vreme i sad sam miran“…“ znaš ono oko čega sam se toliko sekirao…to se na kraju nije ni desilo…sve se sredilo“…

I na kraju povedoše priču o Starim Istinama…koje svi znaju…negde u dnu glave…samo ne primenjuju…baš često…i na sebi…

Kako „nikad ne znaš zašto je to dobro“…

I kako „Bog ponekad zatvori vrata ali otvori prozor“…

I kako „je najvažnije da smo mi živi i zdravi“…

 

Mala pošta na glavnoj autobuskoj stanici u Beogradu…

Tri šaltera…tri govornice…50 kvadrata sveukpno…

2. Januar 2017…oko dva popodne…

On ima oko 75 godina…

Ima prastari mantil…pantalone…i još starije cipele…

Ima onu kapu…što jedino penzioneri i hipsteri nose…neurednu sedu kosu…brkove…naočare sa debelim oknima…posledično orgromne oči…i džemper…koji se oblači kad, iz nekog razloga, nema više grejanja u stanu…

Ulazi u poštu…i ljubazno pita radnicu…da li još uvek rade govornice…i da li može da telefonira…

Radnica…bez trunke emotivnog investiranja…odgovara da može…

On ulazi u središnju govornicu…vrata se ne mogu u potpunosti zatvoriti…i započinje razgovor…

Priča glasno…kao i svi oni koji  baš i ne čuju dobro… tako da poštom odzvanjaju reči…

„Dobar dan…Ilija ovde…samo sam želeo da vam čestitam Novu Godinu…i da vam kažem da mi je mnogo žao…što me Niko od vas nije nazvao…da čestita…niti došao da me poseti…mnogo vas volim…živi i zdravi bili…voli vas Deda“…

Odsečno prekida…kao što smo svi nekada radili…u ono doba…skupih sekundi…

Čuje se kratak uzdah…i zvuk spuštanja slušalice na onaj metalni jezičak…

Vrata se otvaraju…

On izlazi…

Dostojanstven…kao da se ništa nije desilo…ubeđen da mi pojma nemamo kakva se drama odvijala iza nesrećno zatvorenih vrata od govornice…i pod njegovim mantilom…

Pita radnicu koliko je dužan…

Plaća…ljubazno se zahvajuje…čestita praznike i polako odlazi…

Radnica i ja gledamo za njim…zaleđeni…

Razmišljam…

Ko ga je zaboravio?

Šta li im je skrivio?

Ili nije?

Koga sam ja zaboravio?

Koga iz ovih stopa trebam pozvati… da iskažem Zahvalnost…Ljubav…ili Poštovanje…

Ima li još nade da se situacija popravi?

Srećom…pa mi imamo telefone u džepu…poruke… i mejlove…sto čuda…

Eto neke koristi i od njih…

A i tek smo na drugoj stranici…od ovogodišnjih 365…neispisanih…

Sreća pa još uvek ima sasvim dovoljno vremena da se napiše Roman koji oplemenjuje Dušu…koji je Melem za Ranu…i koji, svakoga, ko ga pročita…učini boljim čovekom…ili mu makar malo olakša…

Lampa…ili sveća…pero…ili tastatura…papir…ili laptop…su samo okolnosti…i uzgredne sitnice…

Koje ne odvajaju…dobrog Pisca…od lošeg…

Za razliku od Ljubavi…

Ona je…oduvek…Sasvim Drugačija Priča…

Miloša budi snažan bol u testisima…

Ništa mu nije jasno…kao da ga je neko iz sve snage šutnuo među noge…

Pali svetlo na stočiću…gleda na telefon…pola šest je ujutru…

Dezorijentisan je…oseća mučninu…i tu užasnu neprijatnost…dole…i u stomaku…

Pokušava da se iskrade iz bračnog kreveta a da ne probudi Ljubicu…suprugu…od jesenas…i Dokazanog Hipohondra…oduvek…

Samo bi se uplašila…i počela da paniči…bolje da pogleda sam…

Odlazi do kupatila…zagleda svoje rođeno telo…pita se da li desni oduvek stoji ovako…ili je sada nešto čudan…i veći…i šta ga…dođavola… to toliko probada u njemu…

Pokušava da se prepipa…nailazi na bolnu oteklinu na dnu istog…oseća graške znoja na čelu…čuo je da to može da bude veoma opasno…jedan momak sa fakulteta je tako pre par godina…čuo je na prošloj  slavi…nije valjda…kupatilo se smanjuje…gugluje…ukucava simptome…i pronalazi o čemu se radi…

Doduše…il su mu se nezgodno podvrnule bokserice dok je spavao il je karcinom…trećeg nema…kao i uvek na internetu…

Još mu je teže…

Čini mu se da je i bol sada još jači…ne može da sedne…ni da leži…pred očima mu igra rečenica sa telefona „ukoliko se hitno ne raguje u roku od nekoliko sati, testis se mora hirurški odstraniti“…

Ipak budi Ljubicu…

Ona je…za divno čudo…prisebna…kao i svi hipohondri kad je nešto zaista ozbiljno…ubeđuje je da ide sam do urgentnog…vidi je na prozoru…taj uplakani izraz lica…podseća ga na njegovu majku…i godine brige…s kojom ga je ispraćala…u Momaštvo…

Seda u auto…jutarnja izmaglica…mokar kolovoz…prazne ulice…na urgentnom je za sekund…

Hodnik je prazan…ispred 12-ce…su samo njih trojica…deka sa urinarnom kesom…crvene boje…njegov unuk…ispijen i nervozan…kao što su ljudi i obično…kada nekog njihovog nešto boli…koji je tu sa njim…i pokušava da mu olakša..neolakšivo…i on…

Doktor je više nego ljubazan…pregled je isto toliko bolan i neprijatan…sestra mu pomaže da ustane…

Akutni Epididimitis…najbolja moguća opcija…čak i sa Gugla…za takav bol…sedam dana antibiotika…analgetici…mirovanje…

Prestaje da se znoji…i još važnije…da se plaši…

Lakše mu je…

Uzgred pita doktora…od čega mu je to?

Doktor …uz zevanje…kaže da je to maltene uobičajna stvar…kao upala bešike…obično se javlja kao posledica urinarnih infekcija…Ešerihije…ili danas toliko čestih seksualno prenosivih bolesti…Hlamidiije…ili Gonoreje…i nastavlja o seksu…kao i svaki muškarac…pred muškarcima…

Osmeh mu se u trenutku zamrzava…

I ponovo mu se sloši…

Kroz glavu mu proleću Hajlajtsi se proslave s početka meseca…domaće vino…odlični muzičari… atmosfera…smeh…uzbuđenje…Ženska Kolena…iz porodice vrhunskih… Koleginica…iz kataloga najlepših…osećaj na usnama…njen miris u nozdrvama… zamagljena stakla na kolima…Prljavo Kazalište na radiju…

Sutrašnji mamurluk i griža savesti…

Razmišljanje „što nije bar kondom stavio“…i dokle će „biti debil“…i „koji je njemu više k…“

Rastrojen izlazi sa urgentnog…

Seda u auto…dok je ubacivao noge u kola…bol je toliko jak…da pomislja da će se onesvestiti…

Do kuće vozi polako…izbegava rupe…i tramvajske šine…

Interfon se otvara…iako nije pritisnuo dugme…

Ljubica je bleda…zaleđena…nije ni primetila da nema grejanja…sa podočnjacima…i uplakana…u stanu je zagušljivo… 9 cigareta spaljenih u dahu…odrađuju svoje…

Ona počinje da vrišti od sreće…on je utišava zbog komšiluka…

Ona ga ljubi…smeju se…

Pokušava da se izuje…

U skortum mu se ponovo zabada nož…

Supruga shvata u čemu je problem…

Spušta se u trenu na kolena…i otpertlava mu pertle…skida cipele…

U tom trenutku…onako odozgore…shvata…

I zariče se…

Obećava sebi…i njoj…u sebi…

Shvata prave vrednosti…i suštinu ljubavi…

Odanost…Pripadnost Prezimenu…koje i ona sada nosi…

Mazi je po glavi…pridiže…i ljubi u kosu…

Dugo je gleda…

Njoj nije jasno o čemu se radi…

Pita „jel stvarno sve u redu ? “…

On je čvrsto zagrli…

Zahavalan je…što je ima…

I svestan…koliko lepi trenuci mogu da nas zanesu…toliko neprijatnosti mogu da nas uravnoteže i opamete…

Učine mudrim…i bistrokim…dalekovidim…

I shvata razliku između kratkoročnog i dugoročnog…

Vatrometa…i Kamina…

I kako je dobro svako zlo što ih spaja…

Seća se deke sa urgentnog i unuka…

Shvata koliko je taj deka bogat…što ima nekog…Svog…

I koliko je sve ostalo nebitno…i prolazno…i nevažno…

Bol polako prestaje… Ljubičin Čaj Za Sve… i Diklofen šljakaju perfektno…

Polako sviće…nedeljno zimsko jutro…

Misli se u sebi…

Bože…kakav divan dan…

Za njihovu Malu Porodicu…

 

Budva…
Ričardova Glava…Bašta Hotela Astorija…
Sigurna pozicija u top deset mojih omiljenih mesta na svetu…
Uspomene…starije I novije…Jutra Medicinijade…I prva Vikend Putovanja kolima…
Mediteran…miris mora…novembar…sunce…22. stepena…
Sedim…topli nes…dišem…sunčam se…postojim…uživam…
Iako je mozak bazdaren na odmaranje…profesionalna deformacija…I omiljeni hobi me obuzimaju…
Posmatram…
Između mene i mora…je samo jedan sto…i njih tri…
Nisam toliko vičan u raspoznavanju…domaćih…od turista…ali pretpostavljam…Budvanke…čija imena šljašte sa apartmana koje izdaju njihovi očevi…sve po PS-u…tri para Uggsica…tri prsluka od pravog krzna…tri para farmerki na froncle…tri puta Rejbanke…zimski modeli…tri jutros isfenirane kose…kod frizera…posle fitnesa…tri kafe Late…i tri ceđene pomorandže….osmeh redak…pogledi ka iphonima česti…smaranje…subotom…sa drugaricama…
Ka Mogrenu odlazi mali ribarski brodić…sunce se presijava u moru…slika za razglednice…pokušavam da upamtim…da napravim mentalnu zabelešku… za hladne dane…
U savršeni kadar ulaze njih trojica…i sedaju za sto pored…
Visoki…kršni…neobrijani…sa naočarima sa pumpe…celim farmerkama…najkama…i džemperima preko ramena…tri točena nikšićka…osmesi česti…gromoglasni…telefoni u džepovima…uživanje subotom…napokon…nakon naporne nedelje…sa braćom…po stavovima I vrednostima…I poreklu…
Za ženskim stolom priča o Dosadi…o nesrećim ljubavima…I kako među društvom sa gornjih spratova Trokadera baš nešto I nema puno prilika…kako su svi muškarci isti…kako žele samo seks…svako veče drugu…kako odavno nisu upoznale nekoga šarmantnog I duhovitog…koji bi ih bar malo radio…kako im niko više I ne prilazi…
Za muškim stolom priča o tome kako sve devojke danas gledaju samo novac…kako da se dobro slikaju…pokupe lajkove na fejsu I instagramu…malo pažnje… I to je to…kako pošten (čitaj siromašan) muškarac…danas nema šta da traži po gradu…koliko su se smorili prošli put u Trokaderu…gde su nestale one fine devojke…oko kojih bi se iscimali…ludirali I ispadali smešni…koliko im je dosadno…i kako to promeniti sa 30 eura koliko zajedno imaju u džepovima…
Usputni pogledi…među stolovima…odmeravanje…brza procena…orijentacija…
“Gledaj ove klošare”…
“Gledaj ove sponzoruše”…
Odbacivanje…predrasude…generalizacije…preuranjeni zaključci…zablude…iracionalna uverenja…kompleksi…
“Oni su sigurno dosadni”…
“Njih sigurno interesuje samo novac”…
Još jedan… danas sasvim uobičajan…sudar frustriranih devojaka…i iskompleksiranih muškaraca…
Podjednako zbunjenih…u tranziciji…
Obično popodne…
Bez ičega…
A potencijalno najlepše… u 2016…
Spojeni stolovi…zajedničko piće…frajeresanje…prozivke…domunđavanje drugarica…iskrice…salve smeha…
Promena lokala…dosta vina…riba na gradele…unapred potrošena plata…sa zadovoljstvom…zaboravljene društvene mreže…na jedno popodne…konačno…
“Pa I nisu loši ovi”…
“Što su opuštene ove”…
Šestoro…podeljeno na tri…
Fešta…
Noć…
Vatra…
Ljubav…
Sreća…

Osam perona autobuske stanice u Požarevcu su večeras pusti…prljavi…i po ovoj ledenoj novembarskoj noći…nekako sablasni…uz onaj posebno britak…zimski…miris naftnih isparenja…
Na peronu broj jedan…u potpunoj diskrepanci sa okolinom iz 80 tih…stoji maltene potpuno nov autobus…ponos lokalnog prevoznika…i onakav kakav bi po pravilima Evropske Unije i morao biti…ukoliko želi da se šepuri po njenim autoputevima…
Na šoferci…velikim boldiranim slovima piše Beč…
Srce aristokratske Evrope…i treći najveći srpski grad na svetu…posle Beograda i Čikaga…
Ispred autobusa uobičajna galerija likova…nacionalne manjine…sitni šverceri… kandidat za Zvezdu Granda od pre tri godine…ocvali gasterbajteri…momak sa ogromnom kutijom, pretpostavljam kontrabasom…i Oni…
Nekako nesnađeni…i očigledno Debitanti na ovoj liniji…
Otac i majka koji prate…i ćerka…koja odlazi…
Ćerka je u kaputu…kakav se kupuje kada odlazite u grad u kome ne poznajete zimu…i gde nemate tetke i prijateljice…i čizmama…više toplim no lepim…lepa…i mlada…sa osmehom…koji prikriva sva ostala osećanja…i nesigurnost u odluku da ode…i strah od nepoznatog…i tugu…što odlazi…na dugo…
On je…u svom odelu i mantilu…za svadbe i sahrane…sa brkovima… podšišanom sedom kosom…Intelektualac…i Gospodin…bliži penziji…no nekoj radosti…
Ona je nemarno obučena…u elegantnoj jakni i cipelama…i kućnoj garederobi ispod…u potpunom rastrojstvu…sa hiljadu i jednim pitanjem u glavi…da li se svega setila…da li je sve spakovala…svom detetu…jedinici…i ponosu…kombinacija nespavanja i BromazepaNa na kome je od devedesetih uzimaju danak…nervozna je…čas se smeje…i glumi oslonac…čas izgleda kao da će svakog trenutka briznuti u plač…
Autobus odlazi…
Njih dvoje ostaju sami na stanici…
Prisustvovao sam do sada svakakvim mukama…
I na Fakultetu…i na Klinici…i u Savetovalištu…i ovako privatno…
Ali ne znam da li sam ikada video nešto toliko tužno…kao što su njih dvoje u tom trenutku…
Sami…
Ćutke odlaze sa stanice…
Majka u potpunom ludilu odlazi u pravcu stana…i BromazepaNa…ne pozdravivši se sa ocem…
On zastaje…pali cigaretu…kao i uvek…kada oseća taj nadolazeći neizdrž…suza..pri dnu očnih jabučica…jer Bože moj…muškarci nikada ne plaču…
Odlučuje da prošeta do grada…da razbistri misli…da pokuša da se smiri…da objasni sebi…da će sve biti u redu…da poslaže sigurnost, perspektivnost i otvorenost Austrije za mlade intelektualce iz Srbije…sa tugom što je baš Ona morala da ode….
Misao da će njoj tamo biti bolje…sa pomisli…kako će biti njima…i njemu lično…
Jedinica…
Njegov Ponos…i Dika…najveća Radost…neko za koga je živeo…i sve…
Približava se centru…
Na semaforu zastaje na crvenom i pali još jednu cigaru…iz istog razloga kao i malopre…a u ostalom…pa gde to on žuri sad?
Kako to život obično uredi…dok se menjaju svetla na semaforu ispred njega zastaje najnoviji Audi sa zatamnjenim staklima…
Požarevac je mali grad…svako svakoga poznaje…tako su i njemu poznate te tablice…bahatost u vožnji… i potmula grmljavina basova u pozadini…
Dok se pali žuto…. pesma se završava…i čuje poznati smeh…sina njegovog nekada najboljeg prijatelja…egzaltiran…i pun radosti…
Kao da uživo prisustvuje snimanju reklame za „život je lep!“…
Seća se pijanke kada se on rodio…smotanosti tog malog dok je učio da hoda po njegovoj dnevnoj sobi…koliko je voleo njegovu gibanicu…seća se prvog dana škole…dok su ih zajedno čekali…seća se kada mu je njegova ćerka pomagala da popravi jedinice u srednoj…i kad su se njih dvoje smrtno posvađali nakon što je ona otišla na studije…a on ne…
Posle ga se baš nešto i ne seća…jer se postpeno i razdvojio od njegovog oca…posle onih izbora…i nakon rečenice „daj da mi obezbedimo našu decu, pusti ti to šta će ljudi pričati…“
Skoro je čuo da je visoko u podmlatku stranke…da ima lepo nameštenje u opštini…i privatan biznis…kažu da će biti ozbiljan kandidat za gradonačenika na sledećim izborima…
Sa njegovim ocem odavno i ne govori…ne zna o čemu bi…a uostalom i ne pričaju više istim jezikom…
Zeleno za pešake se pali…ali on ne može dalje…noge ne slušaju…
Da li je čitav život proveo u zabludi?
Da li je sve ono na šta se celi život oslanjao i po čemu se ravnao….sav taj ponos…čast…vaspitanje…moral…poštenje…sto puta ponovljene reči njegovog oca… u stvari jedno obično Sranje…i potpuna Glupost…
Da li mu sada vredi Obraz…kada Nje nema…i kada na Njemu neće biti Tog poljupca…uz Taj zagrljaj…koji je rastao od 50…do 170 cm…do sledeće slave…ili sledeće jeseni…naravno ukoliko dobije slobodno…i ako papiri dozvole…da izađe…iz njene nove domovine…
Da li je čitav život proćerdan uludo?
Da bi nepoznati i nebitni ljudi rekli da je on pošten i dobar?
Da su ***–ići poštena porodica?
Da li je ispao glup?
I naivan?
Vrištao bi sada tu…na sred ulice…psovao i vlast…i opoziciju…i prethodnu…i sadašnju…i buduću…
I ideale…i planove…
I ono da se dobro dobrim vraća…
Ne zna gde bi sada mogao da ode…
Kući je već uveliko tišina…dupla doza šljaka perfektno…
Prijatelji su ili na groblju…ili kod nekih srećnijih i optimističnijih prijatelja…
Za Alkohol se zarekao…još u Vukovaru…
Da li je kasno da ode do Crkve?
Da li Bog radi još uvek?
Da li Sveci pokrivaju teritoriju Evrope?
Ma samo neka ona bude srećna…
Sve će biti u redu…