Uvek me je uveseljavala etimologija reči…
Još od onda kad je jedan naš Profa mrtav ladan na predavanju na fakultetu rekao da je ljubavnica najlepša srpska reč jer u sebi sadrži reč ljubav… 🙂
I uvek mi je slatko kada moji prijatelji koji imaju pse…njih obavezno nazivaju ljubimcima…nekako ih odmah zamislim kako ih onako glasno cmaču i vole…i pričaju „ma šta je bre bilo lepi moj“…
Ipak…moj definitivni favorit je reč Raspuštenica…jer ta reč u sebi sadrži Raspust…sećate se…najlepši period školovanja…ono vreme kad se uživa…raduje…igra…odmara…i kad se ništa ne mora…osim da vam bude lepo…
Stoga…
Pravda za Raspuštenike i Raspuštenice… 🙂
Malo ko je dame i gospodo u boljoj poziciji od vas…
Da može sve…
A da ništa ne mora…
Osvestite tu privilegiju…
I iskoristite je onako do petinih žila…
Ako je neko zaslužio da uživa na raspustu to su onda oni koji su se namučili tokom prethodne školske godine…
Stoga…
Radujte se svakom danu…
Ma šta danu…
Minutu…koji je kalibrisan onako baš za vašu dušu…
Jer…
Ne znam da l’ da vam kažem…
Eto nove školske godine uskoro… 🙂
Čovek je to…
Voli do voli…
Što i nije nikakav problem dok se čuva…i dok mu je dobro…
I dok je pokretljiv…
Šta su ikada mogli nepovoljan vetar i nemirno more Veštom Kapetanu…
Taj će uvek doći tamo gde je naumio…
I gde će mu sve biti potaman…
Znate već…
Sve će biti dobro na kraju…
Ako nije dobro…
Onda nije ni kraj…

Najkraća definicija Prijatelja je da je to neko ko se istinski raduje našim uspesima i ko nam iskonski želi dobro…
Čvrsto verujem da bi to trebalo da bude suštinski uslov sine qua non i za nekoga koga smatramo emotivnim Partnerom…i za nekoga koga smatramo Porodicom…
Sve ostalo je samo forma…
Pitanje nijansi…i ukusa…
Kakva je samo sreća da…ukoliko su nam duše otškrinute…konkurs za sve tri pozicije je vazda otvoren…
I uvek se može pojaviti neko ko nam može postati sve…
Ili više njih…koje ćemo razdeliti po uslovima konkursa za svaku pojedinačnu poziciju…
Iako me već godinama fascinira ona Jalomova „da moramo u jednom trenutku odbaciti želju za boljom prošlošću“…
Još me više raduje činjenica da se za društvo u budućnosti itekamo pitamo…
Neobično mi ta okolnost raduje Dušu…
I retko šta me čini većim Optimistom…

Jako volim onaj fazon sa pijace koji kaže da crva u trešnjama ima ako ga tražiš…
Ako ga ne tražiš…onda ga ni nema… 🙂
Slično je i sa većinom problema oko kojih smo anksiozni u životu…
Zato se i treba uvek fokusirati na Slast…
A ne na potencijalne nesavršenosti svake pojedinačne trešnje…
I punom rukom ih zahvatati…
I zamusaviti se maksimalno dok ih jedemo…
I smešiti se od uveta do uveta dok nam slatki sokovi cure niz bradu…
Jedino tako i treba jesti trešnje…
Jedino tako i treba živeti…

Obožavam onu staru od Viktora Igoa koja kaže da „zli ljudi zavide i mrze, to je njihov način divljenja“
I potpuno sam svestan njene istinitosti…
Ono čega sam još svestan je i činjenica da ti ljudi ne moraju biti suštinski zli…već je sasvim dovoljno samo da budu nesrećni i frustrirani…i dugo zaglavljeni u nekoj lošoj životnoj poziciji…
To kao i sve ostalo nisam naučio iz knjiga…
Već po sebi…
Jer možda i ne postoji nešto što me je više prenerazilo u nekim mračnim trenucima po mene od činjenice da i ja itekako mogu da zavidim…
O još kako…
Možda samo nije bilo potrebe za tim…dok mi je sve išlo od ruke…
Pa nije ni bilo potrebe da to bude moj manir…
I da i ja mogu da upadnem u ono stanje svesti…kada mi se više ništa ne dopada…i kada u svemu tražim samo ružno…i kada svakome nađem manu…i kada mi sve smeta…
Mada mi je svakog trenutka bilo jasno da u stvari ja nisam dobro…i da nije problem u ljudima oko mene…već u meni…i u mom kvalitetu života…i da mi možda tu fali stvari koje bi mi se svidele…
A teško je to priznati…
I nekako poražavajuće…
Mnogo je lakše baviti se drugima…njihovim izborima…i sudbinama…
Ali dobro ko živi taj i greši…
Zavist može biti crna…pogubna i izrazito kontraproduktivna ukoliko za cilj ima da se neko pored nas degradira i uništi…jer nam tim činom nikada neće postati bolje…a mi ćemo samo proćerdati vreme i energiju potrebnu za naš rast i razvoj…
Ili bela i spasonosna…ukoliko za cilj ima da nas motiviše da i mi porastemo baš u tom smeru u kome smo nekom zavideli…i da se potrudimo da steknemo baš to što nas nervira što drugi imaju…
Onda to više i nije zavist…
No Inspiracija…
Dihotomija je uvek ista…
Ili ćemo se fokusirsti na to što je neko lep…bogat…zadovoljan…ostvaren i uspešan…i trošiti vreme da to devalviramo…
Ili ćemo se usredsrediti na to šta je potrebno da uradimo kako bismo i mi to postali…
Prvi put je na prvu loptu lak…a na duge staze strašan…
A drugi obrnuto…
Ali vredi…
O kako samo vredi…
Uostalom…
Znate već da mi sve oko sebe doživljavamo takvim kakve su nam Oči…
Ne brinite…
Lako se čovek navikne na tu ružičastu nijansu oko svega…
I na to da je život lep…
Onda kada smo mi dobro…
Kada smo zadovoljni sobom…
I time što smo postali…
I kada dugo gajeni Plodovi počnu da se ubiru…
Ništa na ovom svetu ne ispravlja bolje Dioptriju za Lepo od tog…

Čvrsto verujem da je Životni Kantar tako prevarantski kalibrisan da uvek prokleto jako vuče na dole na onom tasu gde su ružno…bolno…nepravedno…tužno i teško…
Još više sam ubeđen da je naš suštinski zadatak na ovom svetu da lopatom nabacujemo koliko god možemo lepog…zabavnog…radosnog…smešnog…smislenog i važnog na onaj drugi tas…koji je svakako i mnogo više pod našom jurisdikcijom no onaj ružni…koji nekako više radi sam od sebe…
Kako bi se kakva takva ravoteža napravila…
I kako bi kada se…nadam se u poodmaklim godinama…jednom onaj ružni čvrsto i nepovratno zakuca za dno…i kada pođemo da lepršamo ka nekom boljem mestu…mogli da pogledamo sa nekim blaženim osmehom na sve te Uspomene koje će se baškariti razbacane po dobrom tasu…sa nekom umirujućom i punodušastom aurom oko sebe…i na svaki pojedinačni Zlatni Dan koji smo ušmrknuli do samog kraja nozdrva…i pomisliti „MA VRIDILO JE…baš si bre i znao da živiš…svaka ti čast…“
A ko zna…
Možda se i tu Nagradni Žeton…kao i u Luna Parku dodeljuje najhrabrijem vozaču…
Upravo onome koji se i najviše zabavio tokom Vožnje…

Ukapirate to posle petog šestog gojaznog klijenta…
A ukoliko imate tu privlilegiju da ste jedan od najvećih evropskih psihijatara…(u smislu telesne težine 🙂 )…to malo znate i po sebi…
Prostu istinu…da su gojaznost i sklonost prežderu jako česti kod ljudi koji ne mogu još i glad da trpe…kad već „moraju“ sve ostalo…
Prosto je…
Ako ste ceo dan rmbali…
Ako ste premoreni…
Ako ste frustrirani…nadrndani…i nervozni…
I ako ste se kontaminirali svakakvim ljudima i njihovim energijama…(što bi rekao jedan moj sjajno duhoviti klijent…sa još raskošnijom životnom istorijom „nije doktore zatvor problem…to je jedno fino mesto…ljudi u zatvoru su problem… 🙂 )
Ako ste celi dan jurcali da postignete nešto sebi važno…bez obzira da li ste student koji bi da postane nešto…pečalbar koji bi da stekne nešto…ili posvećena majka koja bi da podigne nešto što voli…
I niste uspeli celi dan da sednete i jedete kao čovek…
Ako ste se celog dana davali…
Ako ste celog dana samo morali…
I ukoliko vam se tog dana apsolutno ništa lepo nije desilo…
Potpuno je ljudski da uveče zagrizete tu picu ili taj kolač…
Što i ne bi bilo toliko strašno…
Da nije smrtonosno…
I da nećete vi umreti…
To jest da nećemo svi mi…
I da onda neće ni biti bitno koji nam je alibi…kad pođemo gore…
Kao…“šteta dragi Sveti Petre što me odnese ovaj infarkt a baš sam dogodine hteo da se pripazim i da počnem malo da živim…nego ne stigoh…uvek je nešto bilo preče i važnije“…
Tada je kasno…
Zbog toga ja svako lečenje gojaznosti…počnjem pitanjem koji su drugi autentični izvori zadovoljstva u vašem životu?
Koliko se zaista čuvate?
Koliko stvari morate?
I koja vam je motivacija da smršate?
Meni je pomoglo…
Od kada sam otkrio izvore zadovoljstava koji ne ubijaju…a jako raduju dušu..
Od kada su oni vrlo visoko na listi prioriteta…
I od kada zauzimaju ogromne particije u mojoj raspodeli vremena…
Od kada sam shvatio da niko neće doći da me spasi…i da statistike očekivane dužine života po obimu struka mož’ misliti važe i za prestolonaslednika Vladimira Đurića…iako znam…nije pošteno…
Od kada ništa više ne moram…osim onoga što jako želim…i onoga što moj sistem vrednosti iz grudi glasno poručuje da je ispravno…
Od kada se zdravo hranim zato da bih bio dugo živ…a ne lep…
I da bih još duže mogao da se zabavljam i uživam…
Mnogo je lakše pojesti tu jabuku…i guštati tu salatu…
A i da se ne lažemo…
Nije bilo Odela za Ronjenje u mojoj veličini…
Kaže prodavac da Kitovima obično nisu potrebna…pa ih toliko i ne šiju toliko velika… 🙂
Što me je pogodilo i kao čoveka…i kao sisara…
Ali dobro…
Stop nasilju nad gojaznima…
A u stvari…
Stop našem nasilju nad nama…
Stop nečuvanju i zanemarivanju..
Živela pažnja…nega…saosećanje…i ljubav prema sebi…
Pa se vidimo u julu…
Pogotovo mi koji ćemo sasvim lagano i opušeno upasti u 3XL ove godine… 🙂

Ja sam se za ovih petnaest godina u psihijatriji toliko udaljio od ostale medicine da…ne daj Bože…da nekome pozli u mojoj ordinaciji…i da kaže…“doktore umirem“…ja bih mogao samo da pozovem hitnu pomoć…i da ga pitam „A jeste li uopšte i živeli?“… 🙂
Mada…
Kad malo bolje razmislim…
Ne znam da li postoji i jedno pitnje koje suštinski leči više od tog?

Kako napredujete kroz studije medicine tako vam u jednom trenutku postaje kristalno jasno koliko beskonačno mnogo stvari treba da se posloži da bi čovek uopšte i nastao…i bio živ…
A onda još dvaput toliko da bi bio zdrav…i da bi sve u njemu funkcionisalo u optimalnim uslovima…
I onda vrlo brzo postanete svesni naivnosti… nažalost veoma čestog stila življenja…u kome se sreća i radost stalno odlažu za neke specijalne prilike…
A u stvari…
Biti živ je specijalna prilika…
I to je jedini ispravan način kako se prema toj vraškoj privilegiji i treba odnositi…
Jednom se živi…zar ne?
Hajde da vidimo kog će žanra biti sledeća Poglavlja u našoj priči…
Možda je dosta bilo horora…drame…i komplikovanih zapleta…
Možda je došlo pravo vreme za Avanturu…ili Ljubić…
I možda još nemamo dogovoren definitivni broj stranica sa Urednikom…
Ali me zato neobično raduje činjenica da je Olovka u našim rukama…
Hajmo se raspisati do daske…
Neka štrca mastilo na sve strane…
Neka bude lepo…
Neka bude zabavno…
Neka bude zanimljivo…
I možda nikada i nije bila bolja prilika da započnemo no u ovu kišnu nedelju…
Ipak je to jedan sasvim poseban dan…
Prilika nad prilikama…