Tačno mogu da je zamislim kako skrhana leži…kako plače…kako sva drhti…kako bi uzela još jedan bromazepam da sve ovo što oseća što pre prestane…
Kako se oseća kao najveći baksuz na svetu…
Kako je ljuta jer stvarno ovo nije zaslužila…
Kako bi vrištala iz svog glasa ali kako ni za to nema snage…
Kako razmišlja o tome zašto je ovoliko kažnjena…
I čije grehe ona ispašta…
Ko je nju prokleo…
I ima li išta na ovom svetu smisla…
I zašto je sve toliko nefer i nepravedno…
I zašto njen život mora da bude ovoliko težak…kad onakvi zlikovci onako lepo žive…i sve im ide od ruke…
I kako će u ponedeljak još morati i na GAK…
Kako joj odzvanjaju još u glavi reči ginekologa koji joj objašnjava kako u ovakvim situacijama kiretaža jednostavno mora da se uradi…inače bi uginuli plod mogao da dovede do smrtonosnih komplikacija po nju…
I kako ju je i za to baš briga…
K’o da joj se i živi…
Ionako je sve bezveze…i besmisleno…i odvratno…
I taj prokleti kredit koji su konačno dobili…
I šestomesečna priprema…
U maštanje o dečjoj sobi…i kolicima…
I hiljadu injekcija koje je dobila…
I sto odlazaka kod ginekologa…
I ležanje u krevetu…umerena ishrana i pokušaji da se ne nervira…
I nada da će ovaj put konačno uspeti…
I pozitivna beta…
I par presjajnih dana…
I njih dvoje kako šetaju po keju kao reklama za život i sreću…
I „ma i ja ću imati dete…konačno…i sve će doći na svoje…hvala Bogu“…u duši…
I taj ultrazvuk pre dva dana…
I „sačekajte trenutak da pozovem profesorku“…
I hladno i profesionalno…“žao nam je…srčana radnja više ne postoji…plod više nije živ“…
I zamišljam je kako dolazi u ponedeljak na GAK…
Kako ne može da smisli nasmejanu i pijanu rodbinu ispred koja čeka neku srećniju ženu…
Neku koja može da rodi…
I kako ju je sramota što joj to uopše i pada napamet…
I što zavidi ljudima na sreći…
I kako se stidi sebe same…
I pita se kad je ona takva postala…
I da li su svi oni zavidni i zli ljudi u stvari samo ovako kao i ona nekada smrtno ranjeni od strane života…pa nisu uspeli da se oporave…
I kako više ne može normalno ni da misli…
I kako će morati da se trgne iz ove dubioze i pomućenih misli što pre…ukoliko želi da ostane normalna…i opet bude ona stara…
I kako koji sat kasnije stoji u izbledeloj žutoj spavaćici bez veša u hodniku dok čeka da je prozovu…
I dok gleda kako jednu po jednu izvode omamljene i uplakane koleginice iz sobe koje su osuđene da danas prožiljavaju sve ovo što i ona…
Ni krive ni dužne…
I kako konačno dolazi na red…
Kako ulazi u sobu iz najgorih horor filmova…
Onakvih zbog kojih bi momentalno promenila kanal…
Kako se nikada u životu nije ovoliko plašila…
I kako tada prvi put vidi nju…
Zelena kapica…
Zelena maska…
Zelena uniforma…
Zelene klompe…
I te tople i saosećajne Ljudske Oči…
U nekim boljim uslovima…i dvadesetak godina pre bi mogla da je zamisli kao stjuardesu…koja nasmejano služi…goste iz prve klase…na letu do nekog Pariza…
Kako joj te Hodajuće Oči kažu lezite ovde…ne bojte se…brzo će proći…i neće boleti…čim vas anestezija uhvati…zaspaćete i za čas se probuditi…i sve će biti brzo gotovo…
Zamišljam je kako leže na sto pod ogromnim reflektorom bez garderobe…
Kako se oseća tako ogoljeno i prestravljeno…
Kako razmišlja da joj je ovo bukvalno najteži dan u životu…
Kako su držači za noge ledeni…i kako joj je i ovako prehladno…
Kako počinje da drhti…
Kako oseća da joj se suze pod silom gravitacije otimaju iz očiju…i kako klize ka vratu…i onako odvratno je golicaju…
I kako se u tom živom paklu u jednom trenutku konačno pojavljuje majušni dašak smisla i nešto lepo…
Vidi te velike…tople…braon Ljudske Oči medicinske sestre koje joj još jedanput saosećajno govore da će sve biti u redu i da će brzo proći…
I kako onda oseća nešto toplo i mekano oko svojih prstiju na desnoj ruci kako je steže…kako anestezija polako počinje da deluje…kako spušta pogled ka svojoj ruci i kako tek tada shvata da ju je sestra jednostavno uhvatila za ruku…
Onako kako to Ljudi odvajkada rade kada je Neko Njihov uplašen…
Prastari ljudski trik protiv muke…
Drevna Magija protiv bola i patnje…
I drži je tako jako…i ne pušta…
K’o da joj je Majka…
I kako ju je to konačno slomilo…
I da bi sad tu još jače zaplakala…onako iz duše…jer je prethodnih dana sve bilo toliko ružno do tog trenutka…da se na ružno maltene i navikla…i da sad ne zna šta da radi sa ovim neočekivanim ljudskim…i dobrim…
Kako anestezija deluje…
I kako joj se oči sklapaju…
I kako se…nema ni sama pojma koliko vremena kasnije…polako budi…kako trepće…i kako ponovo vidi te Ljudske Dobre Oči kako se smeše i govore…“sve je gotovo…i sve je dobro prošlo…super ste…hajde…hajde…glavu gore…vidimo se mi dogodine u porodilištu“…
I kako ponovo postaje svesna tog toplog i snažnog stiska oko njene ruke…
I kako se misli „dobro je…sve je konačno gotovo…idemo dalje…biće bolje“…
I kako je obuzima neka neočekivana ogromna zahvalnost prema Medicinskoj Sestri-Majci…
Kako razmišlja kako još uvek ima tih Malih Običnih Ljudi koji rade svoj posao…onako kako i treba…i kako su i učili…
Koji svakog pacijenta gledaju kao da je neko njihov…
Koji se još uvek nisu ogorčili i razočarali…uprkos svemu ružnom čemu su izloženi svakodnevno…
Koji još uvek imaju saosećanja…i ljudskosti…
Koji razumeju šta je strah…
I koliko je teško biti s one strane medicine…
I kako ponovo zaključuje kako o čoveku ništa više ne govori od toga kako se ponaša u nekim sasvim običnim situacijama prema ljudima koji mu to nikada i nikako ne mogu uzvratiti…
Mali obični gestovi nežnosti…saosećanja i ljudskosti…
Koje mogu činiti samo Veliki…
I kako možda baš zbog njih još uvek nije sve otišlo dođavola…
I kako će možda baš zbog njih sunce i sutra ponovo svanuti…
I kako se dok je voze ka sobi…
Zariče da će i ona pripadati tom Tajnom Društvu Dobrih i Saosećajnih Ljudi…
Makar crkla…
Makar za inat…
Makar je život gazio još sto puta jače…
Kako neće dozvoliti da ružno pobedi…
Kako će se uvek boriti za Dugu…
Ma kakve Kiše pljuštale…

Kakvu sam briljantnu mudrost čuo danas od taksiste erudite…
„Nikad ne prilazi biku spreda…konju otpozadi…a idiotu iz bilo kog pravca…“
Pa sjajno… 🙂

Znate li zašto su studentski kongresi dobri?
Najpre je mladost lepa sama po sebi…
Pogotovo ove naše balkanske mladosti…privilegovane raskošnom i vekovima mešanom pa probranom genetikom…
Odela i elegantne ženske haljine najbolje stoje na mladim telima…i na ramenima koja su još uvek visoko podignuta…i koja se tek navikavaju na nošenje elegantnih stvari…
Osmeh je lajtmotiv kongresa…
A spremnost na šalu osnovni imperativ…
Ljudi još uvek nisu ubijeni u pojam obavezama…jurnjavom za poslovima…i novcem…već bi najviše da se druže…provode i zezaju…
A i njima ne treba puno…
Dovoljno je da su zajedno…
Svuda u vazduhu je neka šala ili anegdota…
I non stop su svi nasmejani i opušteni…
Međutim…niko vas neće sa više pažnje ugostiti…i više puta pitati treba li vam što i možemo li vam nekako pomoći…niti vam se više puta zahvaliti što ste došli tu da predajete…od trenutka kada sletite na aerodrom pa sve dok ne poletite nazad…
Niko neće bolje plesati…uz muziku koju ne razumete…iako je na našem jeziku…ali koja dobro gruva…pa možete samo da razaznate pomeranje i gipkost mladih kukova…butina i kolena…i kešanje malih ženskih šaka…o visoka ramena kršnih momaka…u polu mraku…i siluete mladih zgodnih tela koja se spojena njišu…u tim ludačkim ritmovima…već od treće pesme…
Mamurluci traju kraće…jetre su mlade…i na vrhuncu forme…pa je svako veče žurka…pa after party…pa after after party…pa izvol’te u hotel…doručak je već počeo…pa hajmo na predavanja…pa tako u krug…
Naravno to važi za njih…
Ja ću sad do Igala…na jedno dve nedelje…da se oporavim… 🙂
Njima je ionako najvažnije da se ne razdvajaju…
I da su zajedno…
Oni ne čekaju poslednje veče da bi se poljubili…dovoljno je dobra atmosfera…i želje su na vrhuncu…već i posle same svečane ceremonije otvaranja…a i onlajn nastava će ih možda naučiti teorijom…ali ne i ljubljenju…pa nema mesta velikom čekanju i uzdržavanju…samo da se konačno provedu…i da se te nuklearne elektrane muških i ženskih hormona i energija konačno spoje…i namire…
Ali najvažnije…
Klinci ne gledaju televizore…i ne čitaju novine…
Oni jednostavno nemaju vremena za to…
Od zezanja i učenja…
Pa ne znaju ni za nacionalizam…šovinizam…politiku…verske…rasne i raznorazne druge idiotske podele i razdore…
Njih skoro 400…iz sedam balkanskih zemalja se kapira jedino po pogledu…prepoznaje po osmehu…i savršeno dobro razume…
I ne možete da se tome ne divite…
I da se ne inspirišete…
Razmišljam…
Jesu li oni toliko pametniji…ili smo mi matori vremenom zaglupeli…
Ali dobro…
Dok je kongresa…
Biće i prilika da naparimo oči normalnim…zdravim…suštinskim i ispravnim…
Da se resetujemo…
I da se oporavimo od svih gluposti kojima smo izloženi od strane onih kojima je jedini interes da nas zavade…
Po onoj starom pravilu…tako zgodnom za glupave homo sapiense…zavadi pa vladaj…
Da naprave žabokrečinu svuda oko nas…
U kojoj kvalitet…trud…pristojnost i normalnost ne mogu isplivati…
Jer bi u toj trci…gde dobro…lepo…zdravo i kvalitetno pobeđuje…uvek kaskali…daleko na začelju…
Da se podsetimo koliko su naši narcizmi malih razlika suludi…
I da se ljudi jedino zaista mogu podeliti na one sa kojima ti je lepo…i na one sa kojima ti tako nije…
Nikakve boje kože…izgled očiju…Bogovi kojima se molimo…tačni meridijan na kome smo rođeni…i izgled pasoša koje nosimo po tom suštinskom pitanju nemaju ama baš nikakav uticaj…
Poslušajte me…
Sa ovim našim divnim studentima…
Iz celog regiona…
Nikada nećete pogrešiti…
Balkan može biti sasvim ponosan…
I dalje rađa najlepše…najpametnije i najtalentovanije…
E pa bravo mu ga…bravo!

Siguran sam da su svi ti restorani sa Michelinovim zvezdicama čarobni…i da ih apsolutno sve treba obići…ali ja sam pomalo starinski tip…i čvrsto verujem da…makar što se hrane tiče…baba uvek zna bolje…
Mada…
I za ostale stvari je često u pravu…
Jer…
Sigurno ste već čuli onu staru da ko ne sluša babu…posle mora na psihoterapiju… 🙂
I tako…
Dok sam se noćas naslađivao u ovoj bogovskoj hrani…smišljenoj da brzo i jako prehrani gladnu čeljad a da u sebi ne sadrži ništa skupo…niti bilo šta čega nema u ovim krajevima…shvatih da smo u to gluvo doba noći…u restoranu samo nas četvorica…
Pospani kamiondžija…sa dušom u nosu…dve zapaljene cigarete…i litrom kafe u šolji ispred sebe…
I njih dvojica…
Dobroćudni Gorštaci…
Rumeni i zdravi…
Ljudi od sorte koja je lepa kad se nasmeši…
Sa velikim…dobrim i toplim očima…
I podlakticama koje bi me verovatno iznele za kragnu sve do Kolašina bez ikakavih problema…
I s obzirom da je u restoranu bila potpuna tišina…
Pažnju mi privuče galama za gorštačkim stolom…
Pomislih da je svađa u toku…
A onda shvatih da je u pitanju staro dobro prijateljsko ubeđivanje…
„Uzmi ovaj novac…zaslužio si…to je tvoje…mnogo si nam pomogao danas“…reče prvi…
„Ma nemoj…a zimus kad je onaj sneg napadao…kad si pošao po veterinara…i spasao mi moju Milkicu…eno je i dalje…znaš kakav nam je sir dala ove godine…duša moja…svu decu mi je ishranila“ brecnu se drugi…
„A no što ću…moramo se pomagat’…tako je ovde bilo vazda…ko će ako mi nećemo“…
I nekako se dogovoriše…
Dupla loza je sasvim izmirila dug…
Do nekog sledećeg dobročinstva…
I novog kruga muke…i dobrih dela…
I pomislih kako je možda pravo vreme da ponovo normalizujemo ljubaznost…pomaganje i prijateljstvo…
Onu lepu i iskonsku dobrotu…
Da normalizujemo normalnost…koliko god to rogobatno zvučalo…
Zato putovanja i služe…
Da vidiš kako ljudi izgledaju…kako misle i kako žive…
I da odlučiš šta ćeš poneti kući sa sobom…
I ubaciti u svoj stil življenja…
Da izabereš šta će ti oplemeniti Dušu…
Bilo je za ovaj vikend toliko toga za probrati…
Ali nekako mislim da znam šta ću…
Hvala Ljudine…
I živeli…

Shvatio sam da sam potpuno poremećen onog trenutka kada sam jutro nakon specijalističkog seo za kompjuter…otišao na sajt medicinskog fakulteta i počeo da tražim šta je potrebno od dokumenata da bi se upisala supspecijalizacija…
Sreća pa psihoterapija i rad na sebi puno pomažu…
Pa ponekad mogu da zastanem…
Pa da postavim sebi suštinsko pitanje…“Alo brate…koj’ ti je?“…
I da krenem u smeru razuma…
Zdravog razmišljanja…
I duše…
Ne trebaju meni nove titule i knjige…
Makar ne ove godine…
Treba mi više ovakvih Pogleda…
I Jutara…
U kojima ništa ne moram…
I nemam neki plan…
Osim da uživam…
I da veselim svoju Dušu…
Neviđena je sreća da je makar u mom pozivu to i najbolji put da postanem bolji stručnjak…
Mada će retko kome štetiti…

Sedim jutros u kafiću na mom fakultetu gde sam svojevremeno ostavio makar jednu garsonjeru tokom studija…
Ispijajući kafe i još ponešto…ponekad…
Smejao se na sav glas…
I sedeo sa najpametnijim i najdivnijim ljudima koje poznajem…
I čudom ne mogu da se načudim koliko su studenti danas mladi…
Bukvalno sam šokiran… 🙂
Meni smo izgledali tako veliki i odrasli kad sam ja studirao…
Septembarski je rok…
Vreme najvećih tuga i radosti…
Tačno po stolovima možete videti koja ekipa je u kom fazonu…
Pored mene čemerna atmosfera…uzdasi i nervoza…
Preko puta se eksiraju rakije…uz grohot i radost…nazdravljanje i galamu…i dogovore kod koga će se skupiti večeras…
Da ih neko talentovan snimi…bukvalno bi bili reklama za beogradski univerzitet…
Tako mladi i lepi i srećni…
I dok ih posmatram kako se druže…i evociram uspomene…pade mi na pamet misao koja je to još jedna ogromna komplentarna prednost fakulteta…
Osim toga što će vam dati ulaznicu u bolji život…čitaj mogućnost da manje radiš za više novca…
Studiranje će vas naučiti da je nebitno koliko ste lepi ukoliko se često smejete…
Da je nebitno koliko ste zgodni ukoliko znate da se zezate na medicinijadi…
Da je nebitno koliko ste pametni ukoliko znate brzo i jasno da objašnavate drugu preko telefona neku pretešku teoriju dan pred njegov ispit…
Da je nebitno koliko imate para ukoliko znate da delite…
Niti iz kakve porodice dolazite ukoliko znate da se družite…i da stvarate nove…
Da je nebitno koliko se plašite ukoliko ste zajedno…sa još nekim ko se isto toliko plaši…i snalazite se…korak po korak…
Jedna ozbiljna životna edukacija…
Naravno da je završiti fakultet jako važno…
Ali je neuporedivo važnije sedeti po tim studentskim kafićima…
Ispijati hektolitre kafe pre…i rakiju sa drugovima posle ispita…
Porasti…
Očvrsnuti…
Sazreti…
Pokazati sebi da možeš…iako nije delovalo tako…
Naći najboljeg druga…
Kuma…
Ili suprugu…
Shvatiti da je život…
Ništa drugo do Put ka svojim Snovima…i snalaženje spram nedaća koje se ispreče…koje je uvek lakše udvoje…a da ne kažem udesetoro…
Postati Čovek…
I Drug…
Zaista ništa lepše ne videh ovog leta…
Od njih….
Bukvalno se nosim mišlju da im pošaljem turu…
I bih…da nisam onaj matorac što sedi sam… 🙂
I da to ne bi bilo sasvim čudno…
No dobro…
Šta li Ovi Moji rade večeras?
Odavno nismo…

Potpuno me je oduševila misao koju sam čuo pre neki dan na auto otpadu…od čoveka koji je sa mnom stajao u redu…nalakćen na svog razdrndanog mezimca…i čekao da nas obojicu odere i obrlati vlasnik auto otpada…polu čovek…polu euro…
„Druže…sve je to lepo…avioni…kamioni…skupe limuzine…ali vrednost automobila se jedino meri po tome na koliko si mora i vikend putovanja sa njim otišao…sve ostalo je potpuno nebitno“
Kakva duboka životna filozofija…
Kakav nasmešeni i pozitivni Mudrac…sa najneočekivanijeg mogućeg mesta…

Moje odelo za svadbe i sahrane je juce dobilo još jedan vrlo važan unos u biografiju…
Paradoksalno isto na slovo s…
Izgleda da donosi sreću i na specijalističkom ispitu…
Mada možda neki mali doprinos imaju i ovi Knjižurci sa druge slike sa kojima sam zaspivao i budio se prethodnih 48 meseci…i sa kojima sam se toliko zbližio…da su se prosto impregnirali u moju glavu…(koja je srećom velika 🙂 )…i postali neodvoljivi deo mene…
Mada je Avantura „ostvariti san-postati psihijatar“ potrajala bogami celu deceniju…
I kakva bi to i bila Avantura da se u njoj nije svasta nesto desilo…očekivano i neočekivano…moguće i nemoguće…logično i nelogično…planirano i neplanirano..lepo i ružno…i da tokom nje nisam svašta nešto naučio i o sebi…i o ljudima…i o svetu…i o životu…i da tokom nje nisam otkrio šta mi je zaista važno…i ko je zaista uz mene…
Ni odelo ni knjige spram Tih Ljudi nemaju apsolutno nikakve šanse po pitanju donošenja sreće…
Uz njih ja stvarno ne moram da se sekiram…
Sreća mi je prosto zagarantovana…
I nekako me na kraju uvek nađe…ma koliko malo verovatno izgledalo u nekim trenucima…
I stvarno želim da se svima koji su bili uz mene sve ove godine zaista zahvalim iz dubine duše…
Mojoj porodici…prijateljima…profesorima…i kolegama…
Bez Njih stvarno ništa od ovoga ne bi bilo moguće…
Niti bi vredelo…
Takođe…
Želeo bih da se od srca zahvalim svim mojim pacijentima i klijentima koji su mi svojom željom da se promene i izleče ključno pomogli da razumem i shvatim procese koji su u pozadini njihovih tegoba i muka…
Odsad ćemo zajedno još jače protiv bolesti i problema…
Urezalo mi se juče kad sam javio mom dobrom Profi i mentoru da sam položio…kada mi je čestitao i rekao…“Vlado ti si u ovom trenutku najmlađi član Porodice Psihijatara na svetu…dobrodošao…imaš pred sobom sada čitavu karijeru da pomažeš ljudima u muci većoj od svih…da im pomogneš da nađu svoj Mir“…
Čoveče..
Kakva je to samo Privilegija…
I kolika je to samo Obaveza…
Tako da…
Izgleda da nova Avantura počinje…
Gde ono ostavih moj Kapetanski Šešir…
Odakle danas duva Vetar…
Dajte mi to Kormilo…
I kuda ćemo prvo?
Pa nek’ mi je sa srećom… 🙂