Samo da ste ih videli…
Ugao noćnog kluba…i maltene potpuni mrak…koga prekida samo povremeni snop rasvete koji se iznenada pojavljuje…
Barski sto koji ih štiti od ostatka sveta…ispred njih…
I popijena flaša crnog vina na njemu…
I mladost u svoj svojoj lepoti…
Njih dvoje pripijeni uz zid…
Možda imaju 22….
A možda su se samo tako obukli da izgledaju starije…
Ja to odavno ne znam da procenim…
Njegove ruke su oko njenog struka i golih ramena…
Njene su oko njegovog vrata…ili u kosi…
I bukvalno se neprestano ljube…i pripijeni plešu od kad smo ušli u klub…
I od kad smo sasvim slučajno stali odmah pored njih…
Samo se povremeno nasmeše…i zagrle…i uzmu gutljalj vina da povrate snagu…i tečnost…
Pokušavam da ne gledam…
Ali iskreno…ništa lepše nisam video u decembru…a možda i celu zimu…
Pa na svakih 5 minuta bacim diskretni pogled…
No scena je ista…
Šake…usne…i osmesi…
I Reklama za Život…
Ramišljam kako će uskoro otići u neki podstanarski ili pozajmljeni stan…i kako će svu ovu uživanciju podići na još viši nivo…
Najviše je radosti…ljubavi i strasti vazda i bilo po tim skromnim stanovima…gde nema puno distrakcija…i prilika za provod i uživanje…osim onih suštinskih…
Za sreću je uvek dovoljno par kvadrata…
Razmišljam koliko verovatno nisu ni svesni koliko su srećni…koliko su mladi…i koliko su lepi…
Koliko je život u tim godinama jednostavan…
Koliko su privilegovani Mladošću…
I koliko u celoj Budvi…a možda ni na celom Mediteranu trenutno nema nikoga srećnijeg od njih…
Niti ikoga ko više uživa…
I razmišljam kako ću na onom mom predavanju „Kako da ne upropastite svoj život dok studirate“ da izbacim sve slajdove…i kako ću samo da zamolim nekoga ko to bolje zna da mi stilizuje njihove pripijene siluete…
I samo ću o tome da pričam…
Jer to i jeste suština mladosti…
Ljubiti se…
Plesati…
Smešiti se oko glave…
I zabavaljati se do daske…
Sve ostalo piše u knjigama…
A ukapiraće i sami…kad budu imali godina koliko i mi…
A neuporedivo manje prilika…
Možda jedan slajdić o kontracepciji i seksualno prenosivim bolestima…
I još jedan o tome da je najbolje živeti od pameti…i raditi malo za puno para…kako bi se imalo vremena za sve ostalo što je važnije…
Ali generalno to je to…
Hvala Omladino…
Hvala za edukaciju…
Podsetili ste me na sve što je zaista važno…
Ništa bolje nisam video na celom kongresu…
I hajde…
Samo napred…
Nek su vam srećni Puti…
Mada verujem da je vama i Mesečina sasvim dovoljna…
Vas dvoje već odavno ionako znate sve što treba…
Možda biste eventualno mogli držati predavanja po svetu…
O umeću življenja…
Ima i tamo Mesta za Dvoje…
Koliko god hoćeš…

Razmišljam o plavoj kosi…plavim očima i roze modrim ustima ispod nosa…
Razmišljam o sedoj kosi i bradi…i o tome kako mu uglavnom govore da se i dalje baš dobro drži…
Razmišljam o svakoj toj crvenoj notifikaciji u uglu instagrama…i radosti koju donosi…
Zamišljam kako joj blješte ti sjajni zubići dok ih čita…u mraku svoje sobe…
I kako ga dosadni i naporni sastanci mnogo manje umaraju kada zna da će u pauzi između njih pročitati ta sasvim uobičajna slova koja samo ona zna da iskombinuje tako da ga nasmeje…ili uzbudi…
Razmišljam o tome kako se ponovo oseća kao neki dečak na letnjem raspustu…
I kako je koleginice pitaju da im preporuči frizera jer joj kosa prosto blista u poslednje vreme…
Razmišljam o svim tim sobama hotela…dizajniranih upravo tako da je u njima prisutno upravo sve ono što je i potrebno dvoma ljudima koji se ljube…
I apsolutno ništa više…
I razmišljam koliko je možda baš i sve ostalo sasvim suvišno u svim stanovima ovog sveta…
O tim malim oazama lepog…koje kriju beg iz besmisla…i fantastične sate u kojima su ljudi koji su u njima jako srećni…
Razmišljam o bijelom vinu…i kako ne mogu ni da zamislim da jedan grozd uopšte i može bolje završiti svoju hrabru sudbinu od toga da baš za njih dvoje pravi atmosferu…
Da im najpre pomaže da se opuste…i da počnu da se klibere…
Pa da se spoje…
A da se potom preliva i mućka u njima tako spojenima…
I usijanima…
Razmišljam o muzici sa youtube-a na telefonu…
I o samo njihovim plejlistama…
Uz koje ona nasmešeno pleše dok odlazi do kuplatila…
I o njemu koji posmatra tu remek delo siluetu…i misli se…vridilo je živeti…o još kako…
I o seksu koji njih dvoje podižu na nivo umetnosti…
O naježenim butinama…
I o uzbuđenosti koju nije osetio još od studentskih dana…
O najneveštijem nećkanju na svetu…
Pa užurbanoj strasti koja uspeva da ih odvede baš tamo gde i jeste njihova prirodna pozicija…
O njoj na njemu…
I o toj prekrasnoj faci koju samo tada ima…
I njegovim prstima koji se ni ne mogu ni za šta bolje iskoristiti na ovom svetu no da šetaju od njenih usana do njenih grudi…
O tektonskoj kulminaciji pri kraju…
I o vatrometu koji samo srećnici mogu videti ponekad i po plafonima soba…
Razmišljam o jutrima u kojima oni više nisu tu…
I o danima koje počinju nasmejani…opušteni i raspoloženi…
I o iščekivanju kada će ponovo moći da se vide…
I tako to…
Razmišljam koliko neki ljudi znaju da žive…
I koliko smo mi ostali sve zakomplikovali…
Razmišljam o isceljujućoj i dušookrepljujoćoj moći zaljubljenosti…
O usrećujućoj moći strasti…
I tome kako možda i ne postoji šire…kreativnije i čarobnije polje u kome homo sapiens može koristiti svoje plemenite moždane ćelije od seksualnosti…
I o antidepresivnom efektu iste…
I o mogućnosti da baš ona…kao oličenje ultimativnog hedonizma…i bude jedan od lekova za memento mori…
I suludost prolaznosti…
Možda svi mi treba da učimo od ljudi koji još uvek znaju da žive…
Da se ljube…
I da se raduju…
Možda smo suviše vodili ratove…
I bistrili belosvetske probleme…
I plašili se od stvari koje se neće ni desiti…
Možda je vreme da malo vodimo ljubav…
I da jednostavno uživamo…
Šta smo i postajali odrasli…
Ako nam srca neće lupati kao zaljubljenim tinejdžerima…
Ta srca su i dizajnirana za to…
Za te brzine i silinu…
Naše duše takođe…
Naše je da im raspremimo Igralište…
Da nađemo sebi Para…
I da pustimo Muziku…
Lako će se one snaći…
One jednostavno ništa drugo i ne znaju bolje da rade…
Niti ih išta više raduje…
No kad zaljubljene plešu…

Zaljubljeni par u potpuno prašnjavom yarisu sa tablicama koje su registrovane 3000 km od mesta gde stojimo i cekamo da se ukrcamo na trajekt…koji se kliberi na sav glas i cmače na svakih dva minuta…
Deda i baba u mom autu snova…M4-ci švajcarskih tablica…kao reklama da muškarci nikada ne odrastaju…samo se menjaju vrednosti njihovih igračaka…i da ima još vremena da se bude dečak…radostan i zabavljen do srži…po tim krivinama koje vraški brzo proleću…makar i sa sto godina…
Catwoman na onom ogromnom motoru za veliki put…kaciga…odelo koje ističe jednu opštu prezgodnost…svi oni štitnici…deluje da je sama…i kao neki tajni agent…ili heroina akcionog filma…lepa i neustrašiva…pije svoj red bul…i verovatno na telefonu pravi plan kako će i ovo ostrvo projuriti na motoru…za dan dva…pa onda odjuriti na sledeće…kao i svaki pravi avanturista…koji se ničega ne boji…i koji sve hoće da proba…
Litvanska porodica…svi plavi…svi preplanuli…onako kako samo sloveni izgore na moru…superb karavan sa sve biciklama na kraju…i onim krovnim koferom…petsto različitih pojedinačnih predmeta po kolima…od tableta do toalet papira…mama služi neko čudo od testa sa dzemom…koje izgleda preukusno…kao i uostalom sve te domaćinske poslastice koje sve majke ovog sveta spremaju kada porodica kreće na put…
Tri momka u raspalom grande puntu…sa obližnjeg kopna…trešti hit na lokalnom jeziku…suvozač i momak odpozadi cepaju pivo…u onoj euforiji koju samo muško društvo može imati kada kreće na road trip sa idejom da sve žene…a pogotovo one najlepše…baš njih čekaju da se opčine njiihovim udvaranjem…i da je ovo leto baš to…kad će im jako dobro ići sa ženama…i kad će sve prštati od seksa…(simpatični su mi…malo im zavidim…a malo znam da to neće sve baš biti tako kako zamišljaju… 😉 )
I porodica Nemaca u potpuno čistom audiju…naočare za sunce…on obrijan…ona isfenirana…verovatno su triput spavali u motelima od Nemacke dovde…dete pozadi sedi mirno u sedištu za decu i gleda kroz prozor kao neki zamišljeni filozof…nit’ jedu…nit’ slušaju muziku…nit’ deluju srećno i uzbuđeno…ali su potpuno smireni…i nekako dostojanstveno odmereni…i uređeni…prosto mogu da zamislim kako im je i čitav život takav…bez trzavica…bez ogromnih uzbuđenja…ali i bez padova…muka i problema…i neizvesnosti…jedna ravna linija…
Možda sam samo bio srećan i uzbuđen što i ja idem na letovanje…
I pun nekog elana…i optimizma…i radosti…
Nekako su mi svi ti ljudi delovali srećno…
Kao reklama za čovečanastvo…
I Zemljane…
I kako život može da bude jako lep…
Ali ono što sigurno znam je da je najvažniji zadatak koji svako od nas ima u ovom životu upravo da otkrije kako baš on lično treba da živi…
Kako bi bio najsrećniji i najispunjeniji…
Koji je to stil života…koji će se najviše uklapati sa našim vrednostima…sa onim što mislimo da je važno…i što će nas najduže i najviše činiti zadovoljnim…
Prosto je…
Svako od nas treba da postavi sebi pitanje u čijoj bi koži od ovih ljudi koji su stajali oko mene u redu najradije bio?
Ili u kom tačno prevoznom sredstvu od 500 automobila…motora i kamp kućica koji su čekali da se ukrcaju na trajekt…
I kako tačno treba da živi od 5000 različitih načina kako se može živeti..
Jer sve je ok…
Svaki životni izbor…koji ne ugrožava nikoga drugog…
To je i poenta Slobode…
Živi kako ti misliš da treba i pusti druge da to isto rade…
Važno je samo otkriti kako nam najviše može biti potaman…
Na osnovu nas samih…
I onda prevrnuti nebo i zemlju da sledeće godine živimo baš tako…
Ako ove nismo još uspeli..
Uporno uređujući našu sudbinu mic po mic…dok ne postane potpuno kompatibilna baš sa našim životnim vrednostima…i sa time ko smo mi zaista…
Jer znate već…
I dogodine će se ići na more…
A sudbine su jako promenjive…
Svako od pomenutih u ovom postu može biti u kolima nekoga drugog…
Ili ostati u istim…
Ili ih popuniti…
Ili ih isprazniti…
Zaraditi za bolja…
Ili krenuti stopom na avanturu…
Kupiti kampkućicu za porodicu…
Ili zajahati neku aždaju od motora…
To je možda i najveća lepota ovog života…
Ta promenjivost…
To što smo mi krojači naših sudbina…
I to da…za razliku od ovog trajekta…koji možda čitav svoj radni vek vozi od luke A do luke B…
Mi ljudi možemo biti Jedriličari…
I poći bilo gde…gde nam može biti lepo…
Možda nećemo stići tamo…
I biće uvek nepovoljnih vetrova i struja…i nevremena…
Ali opet ćemo imati sebe…
I Kormilo u rukama…
Pa ćemo moći da donesemo odluku u hodu gde je sledeća Destinacija…gde možemo biti srećni…ispunjeni i zadovoljni…
Neobično me to raduje…
I deda pazi tu Bembaru…
Taman za jedno 15 – 20 godina kada stigne do Srbije…
Možda ćemo moja Bakica i ja jurcati sa njom…sa spuštenim prozorima i sa odvrnutom muzikom do daske…
Po ostrvu koje je te godine na redu za obilazak…
Mada i ovi novi kamperi deluju raskošno udobno i praktično…
Pogotovo u kombinaciji sa onim šarenim bazenima na naduvavanje ispred…i sa radosnom dečijom vriskom koja odzvanja oko njih…
Videćemo…
A i vi vidite…
Srećno vam bilo… 🙂

Samo me je juče iznenada prenuo krik „mama…mama…mama“…dok sam prolazio ispred školskog dvorišta osnovne škole u mom kraju…
Onda sam video usplahirenu…kovržavu devojčicu sa zlatnom kosom od recimo sedam godina kako u punom sprintu prepadnuto trči u naručje svoje majke…
I potom mamu koja je kleknula…
I malu šaku kako gužva njenu majicu na leđima u čvrstom stisku…taj univerzalni primatski simbol ultimativne beznednosti…koju mladunče može imati…
U ovo ludo vreme…ispunjeno tragedijama…prvo sam pomislio da nije opet neki užas pa mala trči da spase svoju živu glavu…i „šta li se sad dođavola dešava?“…
A onda sam video i šta je užas…
Užas ima brat bratu pola kile…
Braon ufrćkanu dlaku…
Tamne oči…
Najsmešniji lavež koji možete da zamislite…
I pripada porodici veoma krvoločnih i opasnih pudli… 🙂
Onih koje se nose pod miškom po tržnim centrima…umesto torbice…
Čvrsto pozicioniranih u lancu ishrane tik iznad komaraca…
Međutim…onda je pred mojim očima počelo da se odigrava još nešto lepše…
Mama od pudle je isto kleknula…i počela da priča svojoj mezimici i hrabroj zaštitnici…“ šta je bilo bebo…što laješ bre na devojčicu…šta si se zbunila…pa vidiš da je mala i dobra…šta je s tobom danas“…
I onda je čarolija zaista i otpočela…
Mame su se dogovorile u pogledu…kako već to samo i mogu ljudi koji nekoga jako vole…i samo nasmešile…i krizni menadžment ove napete situacije je polako otpočeo…
Pudličin zaštitnički instikt je polako popustio i mame su samo počele da se približavaju jedna prema drugoj…sve tako čučeći…i uskoro se prepadnuta ruka kovržave devojvčice sa mamine majice našla baš tamo gde i treba…najpre po leđima…pa iza ušiiju…a onda i po stomaku pudlice…
I suze i strah su za tren postale osmeh i radost…
Mama od pudlice je onda pitala „što se pile plašiš…pa vidiš kako je slatka i pufnasta“…i isto nastavila da tetoše svoju mezimicu…a preslatka devojčica je samo raširila ruke…još jednom protrljala uplakane oči…uzdahnula onako detinje posle plakanja…i nastavila da mazi svoju novu prijateljicu…
Onda sam ja osvestio da ću možda izgledati sasvim čudno što već nekoliko trenutaka samo stojim zaleđen…gledam ih…smešim se oko glave i punim svoju dušu…
Trenutaka u kojima shvatam istinu veću od svih…a to je da ljudi imaju urođenu sposobnost da trijumfuju nad strahom…opasnošću…mukom i traumom…
Samo ih treba podržati i podstaknuti dok su krhki…dok se boje…i dok im je teško…
A ništa više ne podstiče od saosećanja…empatije i podrške…
Od Zajedništva spram muke…
I Ljubavi….te stare Moćne Isceljiteljke…
Ako ova obična komšijska ljubav i pažnja i saosećanje mogu nasmešiti jedno uplakano dete…zamislite šta bi mogla naša združena akcija da uradi…
Prosto je…
Ako vidite da se neko boji…da mu je teško i da se muči…samo nemojte odmoći…a ako možete…i imate vremena…zastanite i pomozite…kako god možete…na koji god način…
Kao što sam ja juče naučio tokom master klasa koji je držala mama od pudle…
Ništa nema toliku moć…
Mali gestovi pažnje pokreću Lavine…
Zamišljam malu kovrdžavu kako je vrhunski veterinar za trideset godina…i kako je poznata po tome da i najuplašenije pse može umiriti svojim čarobnim saosećanjem prema nekome ko se boji…toplom energijom…osmehom koji smiruje i leči…i školovanim češkanjem iza ušiju…
I zamišljam mamu od pudle…kako kao bakica uleće sa svojim nekim novim krznenim čudom…koji joj boji penzionerske dane…i puni dušu radošću…kod nje u ordinaciju…potpuno prepadnuta što mezimac nije kakio već tri dana…
I kako se čarolija od juče odmotava unazad…
Samo u drugom smeru…
Kako suze i strah postaju smeh i radost…
Kako sve dobija svoj smisao…
„Komšinica Rado…jeste li to vi?“
„Mico pa ti si postala veterinar…o hvala Bogu…šta je ovom mom nesposobnjakoviću“
„Ma ništa…previše granula ste mu dali…ne mora uvek da vas obrlati na ovaj preslatki pogled…evo lekić…očekujem da će sve biti dobro popodne…možda ćete morati trkom u parkić“… 🙂
I kako nastavlja da ga ljubi i mazi i izgovara na sav glas „ma šta je bre bilo lepotane moj klempavi“…
I kako se krug empatije i ljubavi zaklapa…
Homo sapiensi možda jesu najdominantnija vrsta na planeti…
Ali bi Homo empaticusi to trebalo da postanu…
Pridružimo se tom pokretu…
Saosećanje je jako zarazno…i moćno…
I ne treba puno da se primi…
A ne košta uopšte…
A i šta uopšte možemo izgubiti…
Možda samo to da ne moramo umreti da bi počeli da živimo u Raju?

U moru mudrih i naučno sofisriciranih znanja koje sam imao priliku da čujem ovaj vikend u Bečićima…ipak mi se najviše izdvojio jedan kratak savet…izrečen tokom najvažnijeg dela svakog kongresa…a to je svakako društveni program…ovom prlikom uz sjajno organizovanu muziku i vino tokom krstarenja po božanstvenoj Boki Kotorskoj…
Savet je izgovorila jedna sjajna Profesorka pred penzijom…doajen farmacije…i erudita…žena sa kojom nakon tri minuta razgovora shvatite da je to jedan ozbilljan svetski nivo…i jedna suštinska intelektualnost i širokoumnost…i da je to svakako jedna žena koja je znala da živi…
Vrlo je kratak…
„Mladi kolega…idite dok vas zovu“… 
Sećam se da sam samo zastao…
Nasmešio se…
I rekao hvala…
Kao i sve velike mudrosti…i ova je vrlo jednostavna…
Prosto je…
Ne postoji veća zabluda od one da ima vremena…
I još uvek ne postoji bolji repelent za prolaznost od ispunjenog života…
Život sam po sebi nema neki poseban smisao…
Kakva je zato samo radost da svako od nas može da odabere svoj smisao i svoj način življenja…
I da ga onda zastupa i brani do poslednjeg daha…
Dobro…
Možda sam đed za medicinijade…mada sam bio ubeđen da ću večno ići na njih…
Ali za kongrese…te Medicinijade za Odrasle…se tek zagrevam…
I ne da ću ići kad me pozovu…
Nego se nosim mišlju da rasprostrem mali štand u Knez Mihajlovoj…
Vladimir Đurić…
Psihijatar…
Voli da priča…
Tačnije ne zaklapa…
Voli da putuje…
Voli da upoznaje Ljude sa Širokim Dušama…Pametnim Očima…i Raskošnim Osmesima…
Voli sa se druži…
Voli da stiče nova iskustva…
Predavaće za stan i hranu… 🙂
I broj telefona u dnu…
Ne znam koliko ću živeti…
Ali bih voleo da u trenu kad zalepršam ka gore…mogu samo da se nasmešim…i pomislim…Đuriću bravo…ponosan sam na tebe…
Boga mi si ga živeo…
Svaka čast…
Nemaš za čim da žališ…
I da se onda samo blaženo zavalim u oblak i zažmurim…dok se pred očima prikazuje šareni kaleidoskop svih tih božanstveno lepih trenutaka…uspomena i ludih sećanja…
Život bez kajanja u skladu sa sopstvenim sistemom vrednosti je večiti antidot smrti…
Eto…
Ponekad se na kongresima farmaceuta otkriju i Ultimativni Lekovi za Dušu…
Hvala Profesorka…
Lekcija je više nego usvojena… 🙂

Jako volim Budvu…
Decenijama već…
Tu sam bio na svom prvom letovanju sa društvom sa 16 godina…spucao sav džeparac drugo veče…a potom 5 dana jeo jedan burek u pekari za doručak i jedan giros za večeru u Školijeri…i sedeo sa drugovima na nekoj trafo stanici blizu Trokadera…jer se tu sasvim lepo čula muzika iz onih klubova koji su mi tad izgledali kao Las Vegas…a naš preostali budžet je mogao da pokrije i umerenu konzumaciju…
Potom mi je postala zauvek urezana u duši zbog jedno deset medicinijada na kojima sam bio…bukvalno srećan i nasmešen u svakom trenutku…i sa takvim ludim uspomenama zbog kojih u stvari i treba studirati…jer sve ostalo će se stići i naučiti i sve zaista piše u knjigama…ali retko kada ćete čuti nekoga da vam kaže…kako mi je bilo lepo na studijama…sećaš se kad smo ono listali stranice i podvlačili… 🙂
Onda sam tu dolazio u nekim mračnim godinama po mene…kada nisam kontrolisao svoju sudbinu i osećao se poniženo i bezvredno…i često jako tužan kretao put mora…samo da se malo isključim iz patnje…koja bi nekako uvek postajala za nijansu manja čim bih pukao gore na Brajiće…i bacio pogled na onu ljepotu…uvek bi mi se u tom trenutku nekako vratila nada da će sve biti ok…i da je život ipak lep…i mislim da prosto nikada u životu za ovih 900 dolazaka u Budvu do sad…nisam bio nesrećan kada pođem dole niz te serpetnine…spustim malo prozore…udahnem duboko na nozdrve koliko god jako mogu…osetim tu Ariju u duši i odvrnem muziku do daske…
I onda su konačno došle godine u kojima je trud počeo da se isplaćuje…gde shvatiš da je i Beograd primorje kada možeš sebi da priuštiš avionsku kartu…i kako hoteli sa pet zvezdica postoje iz jednog jedinog razloga…a to je da ti bude jako lepo i da niočemu bukvalno ne razmišljaš dok maksimalno uživaš u svakom pogledu kako ljudsko biće može uživati dok si tu…i dok se ispunjavaš tim osećajem da si uspeo u životu i da sada tebi sve to pripada…i da je to sve potpuno normalno…
I sada se verovatno već pitate zašto ja ovo sve pišem…
Prosto je…
Hteo sam sa vama da podelim reč veću od svih…
Pet slova koje vam mogu spasiti dušu…
A to je reč TAMAN…
Ta reč opisuje tačnu poziciju u kojoj se nalaze ljudi koji su na ovoj planeti najsrećniji…a to je zaista uvek negde tačno između PREMALO I PREVIŠE…
Jednostavno je…
Premalo će nas izbaciti iz igre…
Zamislite da nikad nisam imao mogućnost da budem u Budvi…koliko bih samo Uspomena propustio…hvala majko na svakom odricanju…bilo je tu džeparca da se rastegne do kraja letovanja nego nas ponese ta pesma…i eto…ali lep je giros…i sta može mladom telu uopšte i faliti…
A previše nam zaista nije ni potrebno…
Moja prva asocijacija kada sam ušao u sobu od 60 kvadrata u Splendidu koja je raskošna bukvalno kao iz nekog dobrog filma je bila…Bože…kako bi se nas 40 ovde brat bratu smestili na medicinijadi i kako nikome nista aposolutno ne bi falilo…svakako bi se fokusirali na šalu…beskrajne doskočice…grohot i gitare uz more…a i važilo bi iskonsko pravilo muških soba…“ko prvi privede njegova je i soba“…koliko sam samo noći kukavac crni proveo po foteljama u foaljeima hotela zbog tog prokletog pravila…i glupe navike da su mi drugovi vazda dobri frajeri… 🙂
Što sve dalje implicira da ne moramo toliko ni da strepimo da li ćemo stići do tih gormjih pozicija…a možda ni da lomimo naše kičmice vazda negde trčeći…gubeći dragoceno vreme…i odlažući sve što je lepo i što zaista volimo da radimo… da bi smo jednog dana imali osam kupki…šesnaest različitih peškira…troslojni toalet papir i brendirane hotelske papuče…
Da bismo dobacili do tog statusa gde počinje previše…
Jer nema tu dame i gospodo uopšte toliko sreće koliko deluje da ima…
Sve je to lepo i udobno…
Ali sreća je u Taman…
A Taman mi sami sebi srećom biramo…
Taman je kišni dan…
Taman je mala porodična konoba tik uz more u Rafailovićima…
Taman je rashlađeno domaće vino…
Taman je crnogorski kačamak za predjelo…a njeguški stek posle…
Taman su Kumovi za stolom…pet sati neprestanog smeha…intelekualnih doskočica i jedne čiste životne radosti…
Taman je neprestana šala i zajebancija sa njima…taj blistavi fenomen Sinhroniciteta Duša…Raširenih Umova…i zajedničkih Vrednosti i Pogleda na svet…
Taman su moji Kumovi…
Taman su one neke naše pesme od kojih se ježimo tiho puštene sa telefona…baš u trenu kada smo se razgalili…
Taman je kada shvatite da je lepo vreme na moru u stvari samo za amatere…
I da je DOLCHE FAR NIENTE…najveća civilizacijska tekovina i dostugnuće Mediterana…
Ta umetnost da se ne radi ništa…a da se u tome jako uživa…
Da se zastane…uspori i odmori…
Da se napuni malo Duša…kad god je to moguće nekim malim Ugođajem i Radošću…
Taman je kada shvatite da je Društvo najvažnije…i stanje Svesti u kome ste…a ne okolnosti…
Naći sebi Taman je sve…
I najsrećniji ljudi koje poznajem su to već uspeli…
I sada jako ozbiljno čuvaju svoje Taman…
Hajde da učimo od njih…
Hajde da budemo kao oni…
Jer prosto je…
Znate već…
Koliko si srećan toliko si u pravu…
A ja ne znam nikoga kome to više polazi za rukom…

Razmišljam sinoć u ponoć…dok su zvona zvonila da proslave početak Uskrsa…o nekim mojim klijentima i pacijentima…
O majkama bolesne dece…
O nezaposlenim…siromašnim i poniženim očevima…
O studentima koji studiraju ono što ne žele…
O zlostavljanim srednjoškolcima…
O starima bez ikoga ko će ih danas pozvati…
O najmlađima koje niko ne voli i ne podržava…
O ljudima koji imaju nesnosne bolove…
O ljudima koje jako boli duša i koji se neprestano plaše…
Ali onda…
Dok se zvonjava pojačavala do maskimuma…
I dok su zvona udarala iz sve snage jedna u druga…
I dok se neka lepa Blagodat širila kroz vazduh…
Kako deca i ozdravljaju…i kako se niko ne raduje plićaku na moru…ili rolerima…od majki i dece koja nisu mogla ni da zamisle da će se to ikada desiti…i da će moći biti toliko srećni…
O očevima koji su se trgnuli…promislili…i izučili da lepe pločice…i sad imaju svoj ponos…mogućnost da zaštite one koje vole…i osećaj da niko više ne može da ih maltretira…
O studentima koji obrću porodice naopačke…ali kreću ka umetnosti ili preduzetništvu…pa kud puklo da puklo…pločice će se uvek lepiti…a i nema veće privilegije na ovom svetu no sam propasti…i sam sebi olupati glavu…a da ne kažem da je to ponekad i najkraći put do toga da se nakon niza prilagođavanja i uspe…i da se bude ponosan na sebe…i sam svoj gazda…što je svakako najlepša pozicija na svetu…
O srednjoškolcima koji su naleteli na jednog jedinog posvećenog profesionalca…koji i dalje radi svoj posao onako iz dubine duše…zato što je važan i ima smisla…i koji će dobiti adekvatnu podršku baš onda kad im je i najpotrebnija…i kad su najkrhkiji…pa će možda jednog dana i oni postati baš takav profesionalac…
O starima koji će se pogledati u oči…i izviniti svojim najbližima…što se nisu snašli u nekoj ulozi…ili u neko vreme…ili…ukoliko zaista nije do njih…potražiti adekvatnu negu i pomoć i neku vršnjačku dušu sa kojom će podeliti muke starosti…u nekom dostojanstvenom staračkom domu…
O najmlađima koje će neko željan i dobar…usvojiti ili odhraniti…
O mom prijatelju anesteziologu koji mi je rekao da je neverovatno da živimo baš sada…i da danas nema bola koji ne može biti kupiran…i očima koje se u olakšanju i miru ne mogu sklopiti…
O psihijatriji i psihoterapiji kojima danas treba samo vreme i trud…da muka i bol prestanu…
I razmišljam…
Dok je poraza biće i pobeda…
Dok je mraka biće i svanuća…
Dok je muka i nedaća biće i prevazilaženja…
Dok je problema biće i kreativnih rešenja…
Dok je smrti biće i Vaskrsnuća…
Hristos vaskrse!
Srećan Uskrs!