Moja preporuka za karantin:
Hararijeva triologija – genijalan pogled na našu vrstu
Uve – za dušu
Piterson – jako jako pametno
Metro 2033 – jer obožavam distopijsku naučnu fantastiku
Frankl – jer se ne može bez smisla
Jalom ( i sve ostalo od njega) – jer je sve što se dešava samo deo života
Bogati otac – jer će novac biti još važniji kada sve ovo prođe
Srećno nam vreme koje smo ni krivi ni dužni dobili!
Uživajte 🙂
„Izludeću u karantinu…
Ovo je zaista neizdrživo…i nepodnošljivo…
I dokle će bre više ovo mučenje da traje…“
Najčešće rečenice na seansama ovih dana…
Ne znam…
Da je lako baš i nije…
Pre dvadeset dana sam gledao smeštaje na Airbnb-u za Evrposki kongres psihijatara u Madridu koji je trebalo da bude sad u petak…i razmišljao se da li ću stati u Odelo za kongrese…
A sada se radujem što su svi Moji dobro…što nemamo Baš Jako Ugroženih i što još uvek imamo internet i struju…
I svima nam je šok…
I ipak smo većina nas najrazmaženija sorta Homo Sapiensa od samog osnivanja vrste…
I toliko mnogo nam je potreba i neophodno…i na toliki smo komfor i luksuz navikli…
Da je pad morao biti strmoglav…
Ali…
Kao i uvek u ljudskoj vrsti nije pitanje u količini muke koja je pred nama…već u tome šta nam trpljenje te muke donosi…
Odlazak kod ginekologa je pretpostavljam neprijatan…ali je neodlazak smrtonosan…
Nema veće muke od hemioterapije…osim možda umreti od neke karcinomčine bez nade i bez ispaljenog metka…
Do četrdesete planiram otići na svoju prvu kolonoskopiju…ne zato što…da izvinete volim da mi nešto bude u dupetu…već zato što je karcionom debelog creva drugi najčešći karcionom kod muškaraca na Balakanu…cigarete sam već ostavio…ima deset godina…a za prostatu je rano…
Studiranje je sam pakao većini…ali je rad za mizernu satnicu potpuno nespojiv sa zdravim razumom…a ne možemo baš svi ni biti talentovani za fudbal i pevanje…a ni zlikovci…
Upustiti se u strahote preduzetništva u maloj bari punoj krokodila je strašno…ali je u poređenju sa besmislom državne službe i prodajom duše đavolu korporacije…majčina dušica…
Prići devojci kad si mlad i slobodan je hod po minskom polju…ali se većina kada ostari i prestane da bude slobodno mnogo više kaje zbog propuštenih prilika nego zbog blamova…koji preko noći postaju sjajne anegdote…
Živa je muka singl devojci od 35 da izađe iz paradigme „pojaviće se neko“…i da napravi prvi korak…ali je usamljenost po skandinavskim psihijatrima od skoro isto dijagnoza…na F…
Da sam dinar dobio svaki put na terapiju kada mi je neko rekao da ne može da krene na nešto tipa ples ili MMA ili engleski…jer to ne zna i obrukaće se…i svi će mu se smejati…ozbiljno bih se obogatio…a jeeeeste…naravno…na ples ćemo krenuti tek kad pobedimo na svetskom prvesntvu u tangu…i na MMA tek kad potpišemo za UFC…a na početni nivo engleskog tek kad nam izgovor postane kao kod britanske kraljice…
I tako u nedogled…
Ovaj Univerzum nije preterano kreativan po pitanu opcija…
Postoje četiri vrste izbora koje možemo napraviti…koji će nas potom odvesti u jednom od četiri ponuđena smera…
Neprijatnom i beskorisnom…
Prijatnom ali beskorisnom…
Neprijatnom ali korisnom…
I…
Prijatnom i korisnom…
O prvom i četvrtom ne bih trošio reči…
Nemojte raditi posao koji ne volite…koji ne znate da radite…na kome vam je nepijatno…i na kome ste malo plaćeni…i naravno ostanite na poslu koji volite…koji znate da radite…na kome vam je prijatno…i za koji ste adekvatno nagrađeni…
I nastavite da ćuvate dobru vezu u kojoj je lepo i lako…i koja ima perspektivu…
I bež te od loše u kojoj je ružno i teško…i u kojoj nema perspektive…
Međutim…
Jedna od najvećih mudrosti u životu je pravilno i pravovremeno odabrati između druge i treće opcije…
I oni koji u tome često uspeju su pravi Majstori Života…
I najlakše ćete ih prepoznati po tome što su najčešće dugo i uoporno stvarali dobre živote u kojima posle mogu natenane uživati…
Što su učili…postali eksperti…pa naplatili…i potrošili…
Što su se razvijali kao Ljudi…postali dopadljivi…pa se dopali onima koji se i njima dopadaju…i umnožili…
Što su čuvali zdravlje…da bi imali sa čime protiv starosti i bolesti…
Što su proširivali zonu komfora…dok stvarno nije postala prijatna…na najudaljenijim mestima…
Što su prljali maltene svaki deo sebe…osim obraza…
Što su odbijali arteficijalne izvore hormona sreće…i mukotrpno stvarali autentične…
Što su ulagali u najvrednije valute…nedostupne novcu…
Put do sreće je obično popločan mukom…
I znate sigurno onu staru da se sreća ne može naći već se samo može stvoriti…
Proći će i karantin…
Nerijatna a vrlo korisna star…
Koja nas je možda i sačuvala kao vrstu…u nekim tmurnijim vremenima…
Zamislite samo da se krijete u zamku od vandala u starom veku…kuge u srednjem…kolere u prvom svetskom ili da ste jevrejin u drugom…
I to bez interneta!!!
Proći će svakako…
I nažalost nema bolje i pametnije opcije od toga da ostanemo kod kuće…
Jer…
Dobra odluka je uvek ona koja donosi najveću moguću sreću za najveći mogući broj ljudi…
A ovo su jako teška vremena…
No…
Kako god da je napolju…
Prave odluke su se uvek donosile iznutra…
Junaštvo je još od Marka Miljanova bilo braniti sebe od drugoga…svim silama…pa makar to bio i virus…
Ali je ponekad mnogo važnije obratiti pražnju na Čojstvo…koje se vazda sastojalo u tome da druge zaštitimo od sebe…pa makar prenosili i virus…
Teška su vremena…
Ali kako bismo drugačije mi Mali Obični Ljudi i došli u priliku da navežbamo i jedno i drugo…
I postali Veliki…
Ostanite kod Kuće!
Smrt Koroni!
Živeli Ljudi!
Živeo Život!
Podseti me ovaj balon na taljigama na nešto što mislim da je jako važno…
A prema čemu se često ophodimo kao prema izduvanom balonu…
Nekoliko dana nakon slavlja…
Drage žene… majke… sestre… ćerke… unuke…sestričine…ujne…bake…prijateljice…ljubavi…simpatije…ljubavnice…koleginice…klijentkinje…pacijentkinje i drugarice…
Srećan vam Praznik…
Svaki dan je dan žena…
Šta ima to da naglašavamo…
Zamislite…ne daj Bože…da slavimo praznik pranja zuba… 🙂
Tako treba živeti stalno…
I tako se i treba ophoditi prema svakoj osobi ženskog pola..
Svakodnevno…
Kavaljerstvo je imperativ…
Danas samo želim posebno da se zahvalim na svemu što nam pružate…
Od rodjenja pa nadalje…
I da kažem da sam potpuno svestan da su u mom ličnom…a i u životima mnogih drugih muškaraca…žene apsolutno najznačajnija bića…najvrednije i najvaznije pojave u univerzumu…
I da sam potpuno svestan da bez vas novac ne bi imao nikakvu vrednost…
A sve ostalo smisao..
I da vam poželim da budete majke majkama…
Tojest…da vas ima što više..
I da vam svaki dan bude ispunjen srećom… smehom…ljubavlju…pažnjom…poštovanjem…jednakošću i ravnopravnošću…
Srecan vam 12. mart…
Sasvim običan Dan (Žena)…
Jasnoća u prioritetima…
Nediskutabilnost u principima…
Fleksibilnost u načinima…
Rigidnost u ciljevima…
Hrabrost spram nedaća…
I požrtvovanost između…
Šest Začina…koje ćete pronaći u svakoj Uspešnoj Priči…
Ja sam imao neviđenu sreću i privilegiju da ih pronađem dosta rano…kod najvećeg Heroja koga sam ikada upoznao…
Hvala Majko!
„Idemo dalje“…
Stara porodična mantra… i dalje odzvanja…
Dok lepršam ka Dugi…
Nasmejan…
Jedini problem je što mi se i dalje s’ vremena na vreme omakne da se neprijatno iznenadim kada god primetim da nekome nisam simpatičan…i da me nešto baš i ne voli…
No preživljavam taj maler sasvim lako…
Šta da se radi…
Svestan sam da je i to sve deo života…
I svačije apsolutno neotuđivo pravo…
Nego sam ja jednostavno toliko Ljubavi akumulirao i poneo iz Kuće…
Da prosto nisam navikao… 🙂
Ne pamtim da sam ikada toliko smožden krenuo na odmor…
Čarter je po običaju bio noćni…
Autobus koji nas je čekao na aerodromu je bio krš…
Vreme je bilo taman…vrelo sunce i prijatni vetar sa mora…
Ostrvo je na prvi pogled izgledalo čudesno…
Ali…za nekih desetak godina…ništa od toga neću pamtiti…niti će biti važno…
Koliko razgovor…koji se obavljao na sedištu iza mene…taman tako da sam sve mogao čuti…
„Da li ti je dobro?“
„Jeste, jeste…“
„Nije ti muka?“
„Nije, nije“
„Evo stižemo brzo…uzmi malo vode…“
„Ne mogu sad…uzeću malo kad stignemo u sobu…baš sam se umorila“
„Da li ti treba kesa?“
„Za sad još ne…nadam se da brzo stižemo…“
Dijalog između dva sasvim obična ženska glasa…jednog mladog i optimističnog…i jednog starog i umornog…koja se ničim nisu razlikovala od ostalih glasova koji su se mogli čuti po autobusu i cike dece koja su egzaltirano mahala moru…
Tek sam na izlasku shvatio dubinu tog dijaloga…
Ćerka…student…crna dugaka kosa…smejalice…naočare…majica…šorc i patike…sto rančeva i torbica na njoj…spremna apsolutno na sve…
Majka…marama na glavi…dukserica…trenerka…i ništa više na njoj…i te oči koje nažalost danas sve češće viđamo…oko nas…
Odmah mi je bilo jasno…
Moja majka je ljudima uvek posmatrala zube…kao i svaki pravi stomatolog…
I uvek je komentarisala nečiju teskobu „kako je to greška dečijeg stomatologa“…i tako to…
Profesionalna deformacija…
Mi smo nažalost baždareni na tugu i nesreću…
I Oči…
I marama na glavi meni uvek sluti na hemioterapiju…što je uz gornji dijalog…sada već bilo sasvim izvesno…
Brzina kojom su išli ka hotelu…i ćerkino nošenje svega…uz pridržavanje majke…je to samo potvrdilo…
Ne pamtim da sam ikad na odmor otišao umorniji i iscrpljeniji…i fizički i psihički…
Psihoterapija je nalepši posao na svetu…
Kada pomaže…i kada je uspešna…
Suštinski problem je što često nije…
I što je nejaka pred nepravdama…ludiliima…udarcima i besmislima života…
Šta reći nekome kome majka umire od raka?
Kako utešiti?
Koliko saosećati?
Šta posavetovati?
Osim da je povede na more…
Odmah…
Ukoliko može i ukoliko to želi…
I ukoliko lečenje to dozvoljava…
I ukoliko lekari to odobre…
Ukoliko mu se radovala pre…
I ukoliko joj je još malo ostalo…
Da se pozajmi…da sve organizuje…da bude što je moguće udobnije…
Da sve ponese…i da tetoše…koliko god može…
Da insistira i da ohrabruje…da joj neće ništa faliti…
Da sve organizuje sa lekarima…i osiguranjima…
Da spakuje i da ponese sve stvari…
Da sedi pored nje ceo prvi dan dok se ne odmori od puta…
Da se ustane u cik zore…jer je svaki sat dragocen…
I da se sedi u vodi dok se obe ne smežuraju…
Da se odmara i drema na plaži po ceo dan…
I da se juri na zapad ostrva zbog zalaska…
Da se sluša njena muzika iz mladosti u kolima…i da se peva na sav glas…
Da se jede sve…pogotovo ono što goji i ne valja…i što obožava…
Da se ispijaju frapei…i ogovara…
I da se popije čaša vina…
Da se smeju starim pričama…
I da se zaplaču u sledećem trenutku…
Ali da joj ona onda poruči „hajde nećemo valjda sad da se samosažaljevamo i da cmizdrimo ovde“…i da se ode na muziku…
Da se luduje…
I da je pridržava…
Da steknu još po neku Anegdotu i Uspomenu…
I da se ćuti…
Da joj se zahvali…
Da joj kaže sve što joj je važno da kaže…
Koliko je dobar posao odradila…i koliko joj je značila…i da ništa ne bi uspela bez nje…
Koliko je dobra majka bila…i koliko ceni sav trud i odricanja koje je uložila…
Da je zaista počastvovana što joj je baš ona to bila…
Da joj oprosti svaku grešku koju svaki roditelj kad tad napravi…najčešće iz najbolje namere…
Da se grle…
Da uživaju za njihovu dušu…
Da rade šta god njih dve vole da rade…zajedno…
Da se lepo pozdrave…
Mama sa morem…
I međusobno…kada bude došlo vreme…
Psihoterapija nažalost može samo to…
Da pomogne ljudima koji debituju u nečemu što psihoterapeuti čuju jedanput nedeljno…
Da im pomogne da osmisle neosmišljivo….
I da prihvate neprihvatljivo…
Da shvate da je i smrt samo uobičajni Deo Života…
Da sve što je lepo ima kraj…
Ništa lično…
I ništa strašno…
Ako smo voleli…
I ako nas je neko voleo…
I ako smo uživali dok smo za to imali priliku…
Onako kako mi to volimo…
Na roštilju na kome često ručam…stanje redovno…
Gužva…par taksista sa pivom ispred…par đaka iz obližnje škole stavljaju priloge u đačku pljeskavicu…blaga nervoza ubrzanih gladnih kapitalističkih hrčaka koji čekaju da im se spremi hrana pre no što se vrate u firmu preko puta…majka što uslužuje…onaj posebni miris…dim…narodnjak sa radija i ventilator na trideset stepeni…
Treći sam u redu…
Ispred su žena i muškarac…srednjih godina…
Žena je obučena za kraj…majca na bretele…šorčić…japanke…svezana kosa…i crvenilo na ramenima sa Ade…
Muškarac je sa posla…polo majca…dobrano natopljena znojem od jutros…pantalone koje mogu samo da zamislim koliko će mu prijati kad ih skine…čim uđe u kuću…i cipele za posao…prelomljen na pola…i zagledan u telefon…koji mu jedini drži pažnju…tojest koji jedini može biti dovoljan stimulus da prestane da razmišlja o svim problemima koji ga muče i koje je od jutros preturio preko glave…premoren…i odsutan…samo fizički prisutan u redu…mislima daleko…
Majka-prodavačica završava sa usluživanjem žene i postavlja sasvim rutinsko pitanje muškarcu…
„Jeste li vas dvoje zajedno?“
On nonšalantno podiže pogled sa telefona…prekide čitanje članka o reprezentaciji…i odgovori u sekundi…
„Aha…evo već petnaest godina…ne mogu da zamislim svoj život bez nje“…
Vreme stade…
Čarolija otpoče…
Osmeh zavlada mesarom…
On spusti telefon…poljubi ženu ispred u slepoočnicu…izvadi novčanik…i zapita „koliko smo dužni?“…
Radnica naplati…i dalje se smešeći…kao uostalom i svi mi…
I odoše…držeći se za ruke…
I opraviše nam dan svima…
Možda i mesec…
O da…
Ljubav definitivno na usta ulazi…
Ali mogu da zamislim da su i njene uši bile vrlo zadovoljne onim što su čule…
I da su svim snagama navijale za njega…
I da se nekako provukao…čak iako ne kuva…i povremeno smrducka kao i sav pošten svet po ovako sparnim danima…i ko zna šta mu još sve nedostaje po men’s health kriterijumima…
Ljubav su sitnice…
Život su sitnice…
Male lepe stvari po običnim mestima…
Male šale…
Mali znakovi pažnje…
Mali rutuali…
Mala iznenađenja…
Mala ludiranja…
Mali obični trenuci sa nekim koga volite…
Oni su zaista jedino što je važno…što nam niko ne može oduzeti…što se pamti…i što ne može da devalvira…
Baš zato i verujem da nema ničega vrednijeg od njih…
I da su oni najsigurnija investicija…
Živeli Trenuci!
Živeli Normalci!
Iako je loše vreme…Knez Mihajlova je naravno prepuna…
Kao i uvek u ovo doba godine…kada kruzeri krenu Dunavom…
Kinezi i Japanci škljocaju li školjacuju…kao da se život sastoji od toga da na silu zapamtite neki trenutak…a ne od toga da ga doživite…
Nekoliko Grka se dere na sav glas…svoji na svome…kao da su na sred Atine…kao i uvek…i kao što bi to radili bilo gde na svetu…
Turci špartaju sa kesama iz šopinga i sa torbicama prebačenim napred…preplašeni od Istanbulskih džeparoša…
Italijani dobacuju ono simpatično „ ćao bella“ sa prstima ispred…iz grupice…svakoj zgodnoj devojci koja prođe…u stvari svakoj devojci…
Porodica prelepih Afroamerikanaca sa troje dece…đuska sa oduševljenjem ispred onog pretalentovanog Majkl Džeksona sa harmonikom…sa početka ulice…
Jedna sasvim obična nedelja…
U jednoj od najlepših ulica na svetu…
Spolja jesen…a po kalendaru proleće…
I onda njih Dvoje…
Par koji ima tu privilegiju da oko sebe nosi svoje sopstveno godišnje doba…
Sve se utišava…
I sve se oko njih zamračuje…
I kao da sve ostalo ostaje u slow moušnu…
Osim njih dvoje jarko osvetljenih…u gro planu…na sred pozornice…
On viši taman toliko…da kad zagrljeni šetaju gradom…ona može da mu se utisne…toliko jako da između njihovih međurebarnih prostora više nema ni milimetra…i da tako lepo složeni…kao da je evolicija i na to mislila…kad je dizajnirala ovu našu vrstu…još uvek mogu povremeno čak i udahnuti…
On je ščepao…ona ne bi odatle niđe…
Uvežban korak…očigledno dugo uhodavan…
Nežnost…
Pozitivna energija…
Mladost…
I neka Aura Zaljubljenosti koja leprša oko njih…
Prolaze sad već sasvim blizu meni i mogu da ih čujem kako veoma živo pričaju o nečemu što je verovatno samo njima važno…
Na primer o tome da li je on njoj danas rekao koliko mu je lepo sa njom…ili je slučajno zaboravio…
Ili ga ona tera da se seti šta je ono jutros lupao dok su bili na Kalemegdanu…kad se ona zacenila od smeha…
Ili ga ona zeza kako ne zna da kine…i kako je to presmešno…
Ili o tome na kom će se moru ove godine ljubiti…
Ili koja je to trenutno njihova pesma…
Uglavnom tako neke teme od suštinske važnosti za sve zaljubljene…
Mladi su…i srećni…
Čitav svet je njihov…
Ali ti Osmesi…
Ako nešto treba da bude reklama za ovaj grad…to su onda oni…
Široki…blistavi…dobronamerni…iskreni…i zarazni…
Kakve crne zgrade i muzeji…
Prava turistička ponuda ovog grada su baš njih dvoje…
Baš u ovom trenutku…
Slikani krišom…da se Čarolija slučajno ne bi pokvarila…nekom namerom…
Mada bi ladno mogli biti i manekeni nekog psihoterapijskog kongresa…
Naravno ukoliko bi pristali da sa nama podele Tajnu kako postati srećan…uprkos svemu…
Kako osmisliti život uprkos nedaćama…
Kako se fokusirati na rešenja umesto na izgovore…
I kako shvatiti da nas apsolutno ništa ne može definisati…ma koliko to nešto mi imali ili nemali…i koliko god nam do toga nečega bilo stalo…
I kako ništa nije užasno dok mu mi ne nakačimo tu titulu…
I da čovek može da izdrži apsolutno bilo koje kako…ukoliko pronađe svoje zašto…
I da način da se život oboji postoji i u najcrnjim sudbinama…
Ili možda još i ponajbolje kao reklama za neki oftalmološki skup…
Na primer o tome kako da osmislite život ukoliko ste slepi…gde bi njihova Dva Crveno-Bela Štapa…kojima upravo lupkaju u širokim polukrugovima ispred sebe…a tik ispred mojih nogu…mogli zajedno formirati Improvizovano Srce…oko njih…kako bi njihovi osmesi…ma što da ne i poljubac…došao još više do izražaja…
Voleo bih da čujem to predavanje…
Mislim da bih bio nadahnut mesecima…
Realnost je manje više često ružna…
I mi nemamo moć da biramo svoju sudbinu…
Niti tačno posebne nijanse Crne…koje će nas poprskati…
Naše je da našljiskamo Bele…koliko god možemo…
Da je stvorimo kako god znamo i umemo…
Naše je da stalno posvetjujemo…tu sliku koja simbolizuje naši život…
Da toj stalnoj crno-beloj alteraciji…ponekad čak udahnemo i Boju…
Kao što ovo dvoje Umetnika Življenja to upavo rade…
Invaliditet je uvek u glavi…
Mentalni Kavezi su uvek najveći problem…
Nema tih Rešetaka koje nas spolja mogu toliko zarobiti…
Mislite da će njima dvoma večeras nešto faliti…u njihovom Domu…u kome znaju tačno gde se šta nalazi?
I kome je sve postavljeno na svoje mesto…
Čaše…vino…otvarač…dugme na daljinskom gde se muzika pojačava…i gde se…što je mnogo važnije…može stišati…
Tajni prekidač kojim se dvosed pretvara u igralište…
Gde su usne…prsti…grudi i dah…
Sreća…radost…suština i smisao…
Mislite da su se oni dopisivali 6 meseci da bi izašli prvi put?
I besomučno gledali jedno drugom storije dok su se simpatisali?
I plašili se da naprave prvi korak?
Mislite da njemu smeta što nema auto?
A njoj celulit?
Mislite da će oni večeras žuriti u predigri?
I zaboraviti da se ljube ovako nevezano preko dana…makar i omašili prvobitno željenu destinaciju poljupca?
Kao da je i važno…gde će poljubac završiti…
Zaboraviti da se grle…eto zato što postoje i što su zajedno?
Golicaju?
I glupiraju onako bez razloga?
Mislite da njima nešto fali?
O naravno da ne…
Oni imaju sasvim sve što im je potrebno…
Taktika je vrlo prosta…
Ako nam život uvali Crveno-Beli Štap da ga s njim otkrivamo…
Naše je da s njim dolupkamo do onoga što nam je zaista važno…
A to je suštinski uvek moguće…
Uvek postoji kreativan način da se usrećimo…
Imam neki prijatan osećaj da znam u kom će stanu u Beogradu večeras dugo goreti Svetlo…
A možda će čak i ceo kraj sijati…
Po ovakvim danima…u Aprilu…i u Beogradu…čoveku je zaista malo potrebno da bi bio srećan…
Ipak…
Kao što po lošim danima uvek može biti gore…
Tako i po ovakvim…uvek postoji šansa da dan postane još bolji…
Upravo mi se to jutros i desilo čim sam zakoračio ispred svoje zgrade…
Nisam se ni navikao na sunce…ni progledao od bjeska..kad me prenu glas komšije od preko puta…“Komšo daj da pomognemo ovom čoveku…eno ga muči se jadan već pola sata“…
Rekoh „Hajde, hajde naravno“…mada još uvek nisam ni znao šta je u pitanju…
I tek tada videh…
Reno megan…dizel…beli…karavan…u cvetu adolescencije…a jednom vrlo verovatno princ pariskih taksista…klinički “mrtav“ na parkingu…
Ćale…na otvorenim suvozačevim vratima…pokušava da ga zaleti…uskoči i upali…proćelav…visok…i preznojen…sa naočarima…i stomakom…intelektualac…koji se verovatno usrećio pre nekoliko godina…sigurnim poslom u nekoj bolnici…sudu…institutu…opštini…ili bilo kojoj državnoj firmi…koga sam bukvalno istog trenutka mogao da zamislim…kako se srećan…u pratnji kuma automehaničara…vraća sa Bubanj Potoka nakon što je uzeo „nov auto“…od trećeg vlasnika…od kad je u Srbiji…i kako se egzaltirano dere…dok jure nizbrdo…uz oblak dima iza njih…“vidi kume kako hvata u trećoj…idemo mi sad na ćevape i pivo…da proslavimo“…
I ćerkica…iza kola…desetak godina…čačkalice umesto nogu…i daj Bože 30 kilograma…kike…i puno različitih nijansi roze u garderobi…natrontana…kao da je zima…onoliko kako samo ćerke i mogu biti natrontane kada ih očevi oblače…ranom zorom dok žure…
Nejaki Duo koji pokušava da upali auto „na gurku“…
Duboko sam ubeđen da samo muka rađa empatiju…
I da možda baš zbog toga Zlo i postoji na ovom svetu…
Jednostavmo…da bi se Dobro imalo rašta i roditi…
I čvrsto verujem u Tajni Kod Svih Nas Koji Smo Vozili/mo Krševe…o uzajamnoj pomoći… kada nekog od nas zakači neminovno…bez obzira koliko u tom trenutku žurili ili bili lepo obučeni…još od one zime kada je po rečima mog majstora akumulator mogao još malo da izdrži…a nikako nije bio po redu…na spisku prioriteta…i svih tih Nepoznatih Diskretnih Heroja koji su me te zime lansirali…na volontiranje…
Dok sam odložio ranac u moj auto…komša je već napravio plan…ćale će sesti unutra…a nas dvojica ćemo ga pogurati…
Ćale je naravno već počeo svoju tužnu priču…kao i svi ljudi koje je sramota…dok im pomažu…„Ma upravo sam krenuo kod majstora…moram da zamenim taj alternator…nego nikako da stignem preko nedelje od posla…hvala vam ljudi…šta da kažem“…
I bilo bi to jedno sasvim uobičajno jutro na Novom Beogradu…i ništa ne bi bilo strašno…da se u trenutku kad smo nas dvojica uprli…između naših ruku na gepeku…nije pojavio još jedan par ruku…nešto manjih…doduše…
Komša i ja se samo pogledasmo…i mislim da od tog trenutka ni celokupni ragbi tim Doroćola ne bi proizveo veću silu od nas dvojice…
Komša uspe i da prozbori „Neka Ćero mi ćemo…idi ti kod tate sedi…“
Ali…
Hajde ti to objasni…
Srpkinji koja je uprla…
Koja odrasta u siromaštvu…
I u svakodnevnim frustracijama…
Kojoj je Inat zalivan od malena…izdašno…i uporno…
I koja se zainatila spram muke…i nesreće…za svoju Porodicu…
Da upali njenog Duška…(uvek sam se pitao da li i bogati imaju lična imena za svoje automobile ili ih…da Bog sačuva…ne smatraju živim 
)…
I tako se Bob Tim Našeg Bloka…zalauflao…
I ova priča bi verovatno i imala uobičajan završetak…da se Reno upalio…da nam je Mala samo mahnula sa zadnjeg sedišta…i da su njih dvoje otišli kod majstora po planu…da ćale lepo ostavi pola plate koju je već odavno i potrošio kao svaki pošten ćovek…i da ga tamo posmatraju onako kako majstori i vlasnici skupih automobila posmatraju ponosne vlasnike krševa…
Međutim…
Megan se već preselio u neki automobilski raj…i počeo da jezdi po nekom Autobanu na Nebu… reanimacija nije urodila plodom…i jednostavno ništa nismo uradili…ni nakon nekoliko pokušaja…te smo ga…na naredbu kormilara…kome je bilo glupo da nas više cima…samo uparkirali…na prvo slobodno parking mesto…
I pozdravili se…
„Hvala vam ljudi…izvinite što sam vas iscimao…sad ću ja da zovem ovog mog majstora“…
„Ništa…ništa…dešava se“..
Promrmljah koju sa komšom o košarci…
I krenuh na posao…
I pomislih…da li u nekoj tamo Švajcarskoj ljudi pomažu komšijama kada ima stane auto?
Ili samo pozovu pomoć na putu?
Ili imaju to uključeno u garanciju iz koje ni ne izlaze nikada…pa neko samo dođe da to reši…nepoznat…i profesionalan?
Ili tamo automobili uopšte ni ne staju?
I dokle ćemo ovako da živimo?
Posmatrajući pristojne ljude oko nas kako se muče i zlopate…
Iz tih misli me prenu zvuk paljenja mog Bamblbija…tako da prosto nisam znao da li da mi bude drago ili da me bude sramota…
Kad začuh…
Iz pozadine…
I onako veselo…kako to samo Srbi mogu…kad je neko sranje…
Ćaletove reči…
„Miškice…promena plana…nećemo danas kod majstora…idemo mi po naše bicikle…da čujem ko je za Adu?“
I Ćerin krik…
„Jeeeeeeee“…
I odjedanput…
Uz Beograd…
April…
Sunce…
I Muzika se odjedanput pojavi…u dušama svih nas iz bob tima…
Svakom na svoj način…
I nekako dan otpoče na jednoj drugoj frekfenciji…
Zdravijoj i boljoj…
I tada shvatih…
Uvek postoji način…
Da se Ludilo osmisli…
Da se Balon Normalnosti oko nas napumpa…
I da se uhvati dan…pa makar i ništa ne išlo kako treba…
I podsetih se da će…
Sve biti u redu…
Da nam Zlo ne može ništa dok god se borimo…
I da možda i ne može biti toliko zlo ukoliko nas spaja…
I ukoliko nas tera da stvaramo Nešto Dobro…
I dok uprkos njemu čuvamo i negujemo ono što je u nama najbolje…
Empatiju…
Snalaženje…
Inat…
Altruizam…
Pomaganje…
Krotkost…
I Dobrotu…
Dok god smo onakvi kakvi smo kroz istoriju vazda i bili…
Za nas nema zime…
Kakve god Krševe vozili…
Simpatični Čikica sa slike je Profesor Stirling Moorey…
Doajen i Legenda evropske psihoterapije i psihijatrije…dugogodišnji direktor Instituta za Psihijatriju…na Kraljevskom Kolendžu u Londonu…
Imao sam tu privilegiju da ga upoznam i da od njega učim još pre dve godine na Letnjoj školi psihoterapije u Strazburu…a i sada sam bio na njegovom kursu u Varšavi…
U prinicipu…kada bi držao predavanje o automatskim menjačima kod traktora…ja bih se prijavio…koliko ga gotivim…i cenim…
Tokom tih pet dana U Francuskoj…gde smo imali bukvalno sve pa čak i plaćenu glumicu koja je glumila psihijatrijske poremećaje…a on i još trojica drugih Profesora Čarobnjaka nam pokazivali kako bi oni te seanse uradili…i kako bi joj pomogli baš u tom stanju i i u tom trenutku…imao sam utisak kao da sam Hari Poter koji je upravo zakoračio u Hogvorts…
Mislim da je me je glava bolela tih dana jer mi je mozak bukvalno porastao…
Tako zaliven…
Uostalom takve škole su mi zaista prioritet…jer za razliku od mog automehaničara koji je zimus uložio 20000 eura u neku dijagnostiku za turbine…ja ionako ni nemam u šta spolja ulagati…
Celu svoju ordinaciju nosim unutra…
I sa sobom…
Ipak…
Od svih profesora koji su tamo bili…Stirling Moorey mi je bio posebno upečatljiv…jer je ekspert upravo u psihoterapiji koju ja učim…i koju pokušavam dobro naučiti…i zbog toga što je on neko po kome se svi mi početnici možemo pravnati…i zbog toga što je jednom rečju Genije…
Međutim…
Razlog za ovaj post je situacija koja se odigrala drugog dana Škole…kada sam ja…(u svom stilu…rekli bi dušmani)…nešto zamišljen i zaintrigiran…postavio neko „čudno“ pitanje…koje mi je tada palo napamet…
Više iz nehata…
I onda dobio odgovor koji me je jako iznenadio „Doktore Djuric…NE ZNAM ODGOVOR na to pitanje…hajde dajte mi vremena do kraja škole da pregledam literaturu…pa ćete dobiti odgovor…hvala vam na izazovu…“
Ja se prvo zbunih…
Jebote…
Ja završih fakultet…pola doktorata i pola specijalizacije i još uvek ne čuh da neki naš profesor kaže da nešto ne zna…(osim naravno mojih Rol Modela i Učitelja koji su to baš zbog toga što su suprotni i ispravni…i zbog kojih sam i ja baš ovo što jesam)…
A ovde mi čovek koji je u top tri kognitivno bihejvioralnih psihoterapeuta na svetu odgovora da nešto ne zna…
Zabagova mi mozak u trenutku…
I sledećih sat vremena sam mislio samo o tome…
I onda shvatih…
Sasvim je ok biti Profesor Univerziteta i nešto ne znati…
Veličina je u skromnosti…
Veličina je obrnuto proporcionalna Sujeti i Taštini…
Ljudi koji sve znaju…ne znaju još uvek ništa…
Savršenstvo ne postoji…
Slagati da nešto znaš je greh…
A pogotovo raditi nešto u šta nisi siguran…
A što može nekome da naudi…
I da je sasvim ok nešto ne znati…priznati sebi to…ali i drugima…i potruditi se da to što pre ispraviš…da naučiš…
Toliko sam bio fasciniran tim trenutkom…
I naravno…
Tokom svečane večere poslednje noći je samo došao za moj sto…sa sve čašom vina u ruci…i dao mi odgovor na pitanje…koje naravno nikad neću zaboraviti…ne zbog odgovora…već zbog tog njegovog gesta i načina kako me je posmatrao kao sebi ravnog…jer smo svi mali pred Naukom…
Samo Rudari pred Podzemnim Lavirintima Psihoterapije…
Kao neki dobroćudni Deka koji svog unuka podučava Životu…u nekom dvorištu…po sunčanom danu…
Dobronamerno…skromno…tiho…ali premudro…i za ceo život…
I od tada znam…
Šta je to savršeno u prirodi?
Beograd je najlepši grad na svetu osim kada je temperatura preko 30 stepeni…
Krit je božanstven ali prevelik…
Da bi ste prisustvovali Aurori Borealis morate se malko smrznuti…
Koja životinja je savršena?
Vilin konjic…paun…panda…ili slon…
Da li je osoba u koju ste se zaljubili najlepša na svetu…
Ili je to vaša majka…koju obožavate…sa nekim navikama koje vas jako nerviraju…
Ili je to vaš najbolji prijatelj sa sto mana…
Majkl Džordan je bio težak baksuz van terena…nakroman…alkoholičar i kockar…omražen od svih…koji su ga privatno upoznali…
Zašto bismo onda mi morali da budemo savršeni?
Osim ako nam to nije iracionalni i nemogući način da zavolimo sebe…
Kao…ako postanemo savršeni onda ćemo postati ok…pred tim strašnim sudom naših merila…
A na taj način nikad nećemo uspeti…
Perfekcionizam je poguban po vlasnika…
Kao neki Živi Pesak koji sami održavamo…i zalivamo…odozdole…
Ali zato…
Ukoliko shvatimo šta su naše Mane…odbacimo Taštinu…i okrenemo se Rastu…bezuslovno prihavtajući to da smo samo Obična Ljudska Bića…
Bilo da smo psihoterapeuti…
Ili manekenke…
Ili fudbaleri…
Ili violinisti…
Ili roditelji…
Ili muževi…
Ili braća…
Ili obični Građani Sveta…
Put je doslovce popločan da postanemo Veliki…
I da se usrećimo…
U onome što je nama zaista važno…
Hvala Profo!
dr VLADIMIR ĐURIĆ 