Najlepša stvar u mom poslu je što stalno sedim sa veoma pametnim i obrazovanim…a dijametralno različitim ljudima…
Tako pre neku godinu moj klijent…koji ima besprekorno obrazovanje iz oblasti ekonomije i finansija…i jako puno zarađenog novca da to i dokaže…reče jednu veoma jednostavnu stvar…
„Treba uvek rentati stvari kojima pada vrednost…a kupovati stvari kojima raste vrednost…to je najbrži put da se dođe do finansijskog blagostanja“…
Sećam se koliko me je to dojmilo…
Tek sam skoro postao svestan činjenice da potpuno isto treba da važi i za Ljude koje puštamo u svoj život…
I tu se treba trajno vezivati samo za one kojima će kroz vreme porasti vrednost…
I one koji će nas i naš život na duge staze učiniti vrednijim…lepšim i boljim…
I tu važi…da je to najbrži put do blagostanja…
Ovaj put u Duši…

Potpuno me je fascinirala činjenica da su čelične sajle na kojima vise liftovi građene od toliko čvrstog i snažog materijala da i jedna jedina može da drži ceo lift…a obično ih ima četiri ili pet…
Za svaki slučaj…
Jednostavno radni vek lifta je dug…
I svašta se može desiti…
I što je sigurno sigurno…
Ono što kao psihijatar znam je da je i život dug…
I da nosi sa sobom i lepo i ružno…
I da su i tu najbezbedniji ljudi koji imaju što više Čeličnih Sajli na koje se mogu okačiti…
Porodicu…
Nekoga baš svog…
Prijatelje…
Obrazovanje i veštine…
Novac…
I nešto u šta filozofski ili religiozno jako veruju…i što im radi…i što ih smiruje…i što im obasjava put kad je mračno…
Za njih se uopšte ne sekiram…
Oni će i iz ne znam kakvih Podruma uspeti da se vrate Gore…
Jednostavno su bezbededno skrojeni…i dobro napravljeni…
A ponekad je naš posao samo da pomognemo ljudima da počnu bolje da se održavaju…kako bi im i sajle ojačale…
Ako u nešto verujem…
Onda verujem da je to uvek moguće…
Zato i volim što sam Liftadžija…
Ne verujete odakle su neki naši Liftovi pošli…i u kakvom su stanju bili…a dokle su na kraju dobacili…
Ništa na ovom svetu mi ne pričinjava veće zadovoljstvo no da tome svedočim…
Hvala dragi Liftovi…
Hvala za svu satisfakciju koju ste mi pričinili…
A sad pravac Potkrovlje…
Tu vam je vazda i bilo mesto…

Kad biste vi samo znali koliko sam se ja nekad sekirao pre polaska na put…
Da li ću sve poneti…
Da li sam dobro rezervisao kartu i smeštaj…
Da li ću se snaći…
Šta sve može da me snađe…od proliva…do toga da mi neko ne sipa drogu u piće…(uzgred…skoro četrdeseta a još mi niko nije sipao drogu u piće…majko…počinjem da sumnjam da si me lagala… 🙂 )
Divna stvar koju dobijete u sredovečnosti je što sada znam da su mi za Putovanje potrebni samo:
1. Dobar stav u glavi
2. Ideja da Zabava počinje onog trenutka kad smo pošli
3. Samopouzdanje da ću se snaći šta god me snašlo
4. Dobro društvo
5. Novac
6. I malo pomoći Odozgor’…da se sve lepo posloži…koju valja i zaslužiti…
Sad nešto razmišljam…
Kakva koincidencija…
Potpuno iste stvari su potrebne i za Dobar Život…

„Ne možete vi mene doktore ubediti da to nije moja rođena ćerkica…na sve moguće načine…ne samo ovako…nego i genetski…pa pogledajte je samo“…
Reče moja klijentkinja…pre neki godinu…pokazujući mi sliku njene usvojene ćerkice…zaista umanjene preslikane verzije nje same…u svakom mogućem pogledu…kako sa potpuno istom facom i položajem tela…stoji pored nje na nekom prolećnom danu…nasmejana od uveta do uveta…kao reklama za sreću…
Samo sam se naježio…kada sam se za trenutak setio…šta je sve ta žena prošla…kroz svih 25 vantelesnih oplodnji…i jedno pet spontanih pobačaja…od kojih je poslednji bio u poodmakloj trudnoći…maltene pred porođaj…kada i najviše boli…
I kada mi je prepričavala kako je samo izustila svom suprugu…sekund pre no što će se onesvestiti od nesnosnih bolova…dok su je na nosilima hitno vodili na carski rez da makar njoj spasu glavu…pre no što iskrvari…“ja ovo više dušo ne mogu da prolazim…izvini…“…
Čvrsto verujem da porodica nije krv…
I da roditelj ne mora biti neko ko nas je rodio…
Niti da je naše dete samo ono koje smo baš mi napravili…
Čvrsto verujem u Kreativna Rešenja…
I Alternative koje brane suštinu i esenciju nečijih želja…uprkos svim nedaćama i mukama…
Čvrsto verujem da smisleno i pametno i dobro može pobediti svako ružno…glupo i nepravedno…
Čvrsto verujem da je moja klijentkinja Mama i po…
Čvrsto verujem da je njena ćerkica oličenje one stare „rodi me majko srećnu pa me baci u đubre“…
Čvrsto verujem da se rode ponekad zbune…i da odnesu Radost na neku pogrešnu adresu…
I divim se ljudima koji su imali hrabrosti…racionalnosti i čestitosti da daju svoju decu na usvajanje…kada su osvestili da oni za to nisu spremni…
I to uvek treba podržati…i napraviti uslove da to bude vrlo elegantno…civilizovano…dostojanstveno…i bez trunke osude…
Jer su alternative prestrašne…
Čvrsto verujem u Zvečansku…
I da iznad tog mesta sija Duga…i kada nema kiše…
I da su tamo najbolja deca…
I najdragocenija da ih zaštitimo i podržimo…i da nađemo elegantne načine da spojimo njihove Raširene Ruke…sa nekim drugim malo većim i na većoj visini raširenim…
I da tako stvorimo ubedljivo najlepše Zagrljaje koje možete zamisliti…
Čvrsto verujem da se Duše pronalaze…
Na najčudnije načine…
I da je suština porodičnosti ni u čemu drugom do u ljubavi…podršci…zaštiti…i odanosti…
Čoveče…
Ako nabaždarimo oči na široko i važno i suštinsko…
Jeste li svesni ko sve može biti naša Porodica?
Kakav je to samo potencijal za Radost i Sreću…
Ništa me na ovom svetu toliko ne raduje…

Video sam ih pre mesec dana kako zajedno nose neki ogrmonan televizor uz stepenice naše male zgrade bez lifta…
Dva rasna primerka dnevne doze Prosečnog Srbende…
One ljude za koje već i na prvi pogled vidite da su iskreni i dobri…
I da sa njima nikad neće biti nikakvog problema…a da može biti puno smeha i radosti…
Potom se čulo ono „ma nije težak…kabast je…mogao sam ja to i sam komšija…nego da mi ne ispadne…hvala ti…sad ćemo mi i jedno ladno pivo da zveknemo kod mene“…
A onda sam ih video i danas u obrnutim ulogama…košiju pomagača od prošle nedelje u gipsu…verovatno sa malog fudbala…koji u krizi srednjih godina obično postaje smrtonosna aktivnost…kako oslonjen svom težinom na komšiju sa i dalje novim televizorom s jedne…i sa štakama sa druge strane…na koje se još nije navikao…skakuće stepenik po stepenik…do predalekog četvrtog sprata…uz slično „ma mogao sam i sam komšo…nego da ne padnem…i ovako sam se nagrdio…meniskus…od sad ćemo fudbal ti i ja samo uz ono pivo…koje sam taman razladio za tebe“…
Samo mi je kroz glavu sinula ona sjajna priča…koju sam davno čuo…kad su studenti pitali čuvenu antropološkinju Margaret Mid šta ona smatra najranijim znakom civilizacije u ljudskoj kulturi…mislivši da će Mid da govori o vatri…točku…pismu…ili onim starim gradovima koje volimo da obilazimo kad smo na putovanju…
Međutim…
Prof. Mid je rekla da je najraniji znak civilizacije u drevnoj kulturi butna kost sa zaraslim prelomom…
Kako je navela…u životinjskom carstvu umireš kad polomiš nogu.. ne možeš da pob
egneš od opasnosti…ni da nađeš pijaću vodu ili da loviš sebi hranu…i lako postaješ plen za druge životinje…
Nijedna životinja u divljini ne može da preživi dovoljno dugo da bi joj zarasla butna kost…
Slomljena butna kost koja je zarasla predstavlja dokaz da je neko vodio računa o ranjenoj osobi…neko joj je previjao ranu… prenio je na bezbedno mesto i brinuo o njoj tokom oporavka…
Tu počinje Civilizacija…
Uvek se malo naježim kad se setim te priče…i nekako mi bude milo kojoj vrsti pripadam…za promenu…
I zaista društva mogu bez svega…
Hrane…skloništa…struje…nauke…religije…vođa…para i svih komoditeta…
Jedino ne mogu bez Saosećanja i Podrške…
Bez Empatije i Ljudskosti…
Bez međusobnog Pomaganja…
Stoga…
Ako želimo da imamo bolje društvo…
Počnimo od malih stvari…
Od Komšiluka…i Sugrađana…
I od malih sitnih znakova pažnje i dobrote…
Ko zna gde nam može biti kraj…
Ko zna dokle naš Komšiluk dobacuje…
Nije ni Mlečni Put toliko veliki…
Ukoliko se posmatra iz prave Perspektive…

Između izreka „Ne čuvaj ništa za posebne prilike. Biti živ je posebna prilika“ – Mary Engelbreit…i „Najteži teret koji leži na detetovim ramenima je neproživljeni život njegovih roditelja“ – Karla Gustava Junga…se i krije najveći mogući protivotrov za to da ne budemo jako tužni i nesrećni kada tamo negde u starosti budemo podvukli crtu…i okrenuli se da pogledamo kako smo to do tad živeli…
To je jedini pravi put i da budemo dobri rodetelji…da deci budemo dobri Uzori…i da im pokažemo da je najgore u ovom životu biti mučenik i žrtva jer smo to sami sebi izabrali a nije bilo neophodno…a i da bi mogli da ih pustimo…kada dođe vreme za to…što je uvek neuporedivo lakše roditeljima koji imaju i neku drugu radost u životu osim dece…
Ponekad takav način življenja omogućava i da imamo više dece…ali to je opciono…nek su živa i zdrava…eno moj drug čeka dete i sa rođenom ženom i sa devojkom…šta će mu faliti…kakav je to muškarac koji ne može da iškoluje dvoje dece…sve se to posle nekako uredi ako su ljudi zdravi u glavi…nek nam i njegova žena kasnije rodi jednog lepog komšijinog…i svi srećni…svi zadovoljni…
Deca će se svakako lepo družiti sa braćom i sestrama…ko da je njima važno čija su…jaka stvar…ako si dobar drug…možda bismo svi mi odrasli mogli da malo učimo od njih o pravim vrednostima…o suštini…a ne o formi i suvoparnim pravilnicima o nečijem poreklu…
A svakako pošto će sve jako brzo proći…i pošto će nas ljudi svakako osuđivati…možda ne bi bilo zgoreg da izaberemo neku opciju u kojoj ćemo biti jako jako srećni…u kojoj ćemo se smejati oko glave…i koja će biti jako zabavna…
Makar nek nama bude lepo u životu…
Kad već nije ovima koji sude…
Mora neko i da živi…
Mora neko i da upravlja Karavanima…
Za Laveže se ne treba brinuti…
Njih će uvek biti…
Oni su sastvani deo svake Velike Ekspedicije…
Mada…
Znate i onu iz stripa…
„Jednom se živi“
„Nije tačno! Jednom se umire. Živi se svaki dan“…
O hvala ti Snupi…
Veliki Mudrače…

Tačno se sećam tog dana…
Sećam se gde sam stajao…
Sećam se koliko je bilo vruće i sparno…
Sećam se koliko sam bio umoran od svega…
I sećam se koliko mi je bilo teško…
I koliko nisam mogao više…
Jednostavno…
Bio sam mlad i krhk…neiskusan i naivan…debitant u ozbiljnom životu…i još nisam oguglao na nepravdu i neostvarene želje…i sve me je prosto preplavilo…
Prišao sam samo ivici Brankovog mosta…
I pogledao dole u Savu…
Prozujala mi je kroz glavu misao kako mi koji smo radili u Lazi znamo nivo patologije kod nekoga ko je pokušao suicid po tome da li je taj neko sa mosta skačio u vodu ili na beton…
A ja sam u tom trenutku stajao iznad onih tramvajskih šina…
I stvarno je bilo fifti fifti u duši…
Toliko je bio težak taj dan…
Odnosno te godine muke…bola i poniženja…i jedne sveopšte nesreće…
Jednostavno sam predugo patio…i nije mi beskrajno dugo išlo…
I onda sam se setio onog čoveka koji je kasnije postao fantastičan govornik o suludosti i besmislu suicida kao koncepta…naravno nakon što je preživeo svoj…i koji je poznat po onom citatu da „onog trenutka kada sam skočio sa Golden Bridža u San Fancisku…i počeo da propadam kroz vazduh…upravo u tom trenutku mi je postalo jasno…da su svi moji do tada nerešivi problemi…u jednom trenutku postali rešivi…osim činjenice da se približavam vodi“…
I ne znam ni sam kako sam se okrenuo…u tom trenutku je naišla 65-ica i ja sam samo pojačao muziku na ipodu i ušao u bus…i vratio se kući…
To je bilo pre deset godina…
I uvek tu priču pričam svojim pacijentima…
Uz onaj komentar mog najvažnijeg profesora i učitelja…“jebeš Vlado čoveka koji nikad nije bio depresivan…šta je on u stvari…neki šarlatan…naša sveta dužnost kao psihijatara u tim teškim časovima je da ih zaštitimo od njih samih“…
I onda im kažem da je najvažniji razlog da se čovek ne ubije…upravo činjenica da su okolnosti u životu vrlo vrlo promenjive…
Da ja skočih tog dana…ne bih video ove divne dane…
Ma šta dane…ove godine u kojima jako dobro živim…i u kojima imam sve što mi zaista i treba…
U kojima znam šta je važno…i koliko se ponekad sekiramo oko potpunih gluposti…
Volim onu staru da svaki svetac ima prošlost a svaki grešnik budućnost…
Čvrsto verujem da isto važi i za Nesrećne…
Ponekad odluku o suicidu samo trebe odložiti sa neki kasniji period…
Godinu dana nakon ovog mog trenutka…se rešio jedan veliki problem…
A za tri i drugi…
Za pet sam se ja opametio i prestao da lupam ovu moju lepu magareću glavu o čvrsto zatvorena vrata…i pogledao ka širom odškrinutom prozoru…
Za šest meseci od kad sam promolio glavu kroz taj prozor…život je postao sasvim podnošljiv…
A pre tri jako lep…
Ništa od toga ne bih video da me nema…
Dobro i da nemam sve ove moje divne Aždajice oko sebe…
Šta uopšte i može život čoveku koji oko sebe ima Ljudine koje ga jako vole…
A iako ih nema…te osobe se mogu uvek steći ako gledamo otvorenog srca…
Tako da…braćo i sestre…dajte sebi vremena…
Dajte životu priliku…
I sebi da se razvijete…porastete i očvrsnete…
Pacijentima ne mogu…ali samom sebi bih sad zveknuo šamarčinu da mogu da se vratim u taj trenutak…i rekao „Đuriću…princezo…saberi se…ne mora sve biti onako kako si zamislio…dozovi se pameti i polazi kući…pa ujutru pravimo plan…kako da nam bude bolje…verujem u tebe…i biće sve u redu…videćeš…“
Jer prosto…
Ko još prekida utakmicu i demonstrativno odlazi sa terena kada gubi 20 razlike u prvoj četvrtini…
To nije sporstki…
A ni ljudski…
Šampioni se obično otkrivaju onda kad je teško…
I retko ko je to postao bez ozbiljnih poraza…teških povreda…surovih nepravdi…i još većeg treniranja…upornosti i sazrevanja…
Suicid je uvek trajno rešenje za vrlo promenjive probleme…situacije i stanja…
Zato ljudima filozofski kao psihijatri i ne dozvoljavamo da se ubiju…iako oni to hoće..tačnije misle da žele…
Suspendujemo im volju na kratko dok ponovo ne postane zdrava i usmerena u dobrom pravcu…i hospitalizujemo ih u zaštićene uslove…gde i da hoće…ni ne mogu da naprave neku glupost…
Jer…
Kao što se hirurzi i onkolozi bore protiv karcionama…i svake zlonamerne ćelije…mi se kao profesionalci borimo protiv tih mračnih misli…da nema više smisla boriti se…i živeti…i da nikada neće biti bolje…koje su ponekad i smrtonosnije…ako im dozvolimo da zavladaju…
Ali nećemo…
Čvrsto verujem u to da…
Nema te psihijatrijske bolesti koja se ne može zalečiti…
Nema tog života koji se ne može urediti…
Nema tog čoveka kome se ne može pomoći…
Ukoliko imamo vremena…
Niko ne zna više od psihijatara da vreme leči sve…
Ponekad je ono naš najvažniji lek…
Pre neki mesec sam se sa jednom divnom osobom dogovorio da izvrši suicid za deset godina…
Kad napuni 31-nu godinu…
O kako se samo radujem tom razgovoru 2033-će…kad mi bude objašnjavala kako joj je krenulo…uprkos svemu…i šta je sve shvatila i naučila…i kako je život lep…
Ili slici sa mora…
I osmehu/sima koji dominira/ju slikom…
Znate već…niko se toliko lepo ne smeši…kao oni koji su dugo plakali…
Sve je to deo života…
Koliko god bio težak…
Majku mu…
Zna ponekad da bude još triput lepši…
I uvek vredi boriti se…
Za te Zlatne Dane…koji uvek mogu doći…

Baš volim onu Kamijevu da je „čovek jedino stvorenje koje odbija da bude ono što jeste“…
Još više volim što se u tom smeru obično i krije lek za raznorazne psihičke tegobe…
Prosto je…
Kao što su autentični ljudi jako privlačni…možda ne svima…ali svakako jesu njima samima i njihovima…što je svakako i najvažnije…
Tako i život u skladu sa sopstvenim vrednostima prosto rasteruje tmurne oblake duševne patnje…
Tako da…
Ako ne volite bolnice…uzmite danas jabuku i malo prošetajte…
Ukoliko ne volite psihoterapeute…
Proživite danas jedan sat u skladu sa time ko ste zaista…
Pa sutra dva…
Morate nam malo pomoći…
Potpuno smo prebukirani…
I hvala drage Kolege…
Teška je i izazovana borba za mentalno zdravlje…
Moramo se držati zajedno…