Sve što treba da znate o čovečanstvu se nalazi u činjenici da je trenutno najbogatiji čovek na svetu Bernard Arnault…
Čovek koji prodaje stvari čiji je glavni atribut to da pokazuju nečiji status i bogatstvo…a ne bilo kakva suštinska i upotrebna vrednost… Vlasnik brendova kao što su : Louis Vuitton…Fendi…Bulgari…Gucci…Dom Perignon…Moet & Chandon…Hennessy…itd…
Najbogatiji čovek na svetu je čovek koji zapravo prodaje iluziju koju ćemo širiti oko sebe da smo bogati…
Čoveče…
Dvanaest miliona godina evolucije od šimpanze do čoveka…i opet se sve vrti oko hijerarhije i seksa…
Ko je ko?
Ko će koga?
Koliko je to sve samo strašno…i površno…
Prava je sreća da smo mi jedina bića na ovoj planeti koja imaju s čime da sebi biraju sudbinu…koliko toliko mimo nagona…
I da određuju svoje sopstvene vrednosti i način kako želimo da živimo…
Makar se svi oko nas krstili…
Još nisam upoznao srećnije ljude od Primoraca…
Ljudi zaljubljenih u More…Sunce…Ribu…Vino…Smeh…Muziku…Strast…i Ljubav…
Ljudi koji znaju da žive…
I šta je zaista važno…
I još nisam video nijednog od njih u markiranoj garderobi i sa onom smešnom čašom za Dom Perignon u ruci…
Uostalom…
Ko se od toga i može napiti?
I kakva je to garderoba koju ti je žao da ne isprljaš?
Solju…vinom…i karminom?
Bernarde praštaj…
Tebi svaka čast…
I svim ljudima koji misle da tvoje đakonije vrede jako dragocenog vremena…koje je potrebno da potroše mukotrpno trčeći na svojim ličnim koturima za hrčke…da bi ih mogli sebi priuštiti…
I samo napred…
Nek’ vam je svima sa srećom…
I nek’ svako troši svoj život baš onako kako misli da treba…
Al’ nećeš se od mene vala hleba najesti…
Crna Goro…
Istro…
Dalmacijo…
Ma celi Mediteranu…
I Svetska Mora…
Čekajte me…
Stižem brzo…
I dobro vam došao…
U Raskopčanoj Havajci… 🙂

Većina nas se sa radošću i nekom lepom nostalgijom seća Starih Dobrih Prošlih Vremena…
Pravi srećnici među nama su svesni toga da su ta vremena upravo i danas…
Baš sad u ovom trenutku dok vi čitate…a ja pišem sve ovo…
I da ih treba slaviti…
I čuvati…
I ušmrknuti…onako do kraja nozdrva…
I ispiti do dna…
Da…baš na ovu promrzlu i nikakvu subotu mislim…
Jer život tako brzo prođe…
I nema toliko puno prilika za Radost…
I da budemo onako iskonski srećni…
Naravno…
Ukoliko se jako ne potrudimo oko toga…
I iz petinih žila ne izborimo za svaki Zlatni Dan…
Ma šta za dan…
Za svaki sat…
Makar…
Kako bismo onako iskonski nasmešili dušu…
Jer Nasmešena Duša je u stvari sve…
Sve što nam je na ovom svetu zaista i potrebno…
I sve što je zaista i važno i dragoceno…

Potpuno me je fascinirala izreka Džidua Kišnamurtija…
„Nije ljubomoran onaj koji voli…već onaj koji želi da je voljen“…
Bože…kakva istina…
Tu je prosto uvek srž problema…
Ali i rešenje…
Prosto je…
Ta/j koja/i bi jako želeli da nas voli nije ekskluzivni i jedini…čudotvorni nosilac te tajne moći pružanja ljubavi…i voljenja nas…
Niti pokazatelj toga da li tu ljubav uopšte i zaslužujemo…
I koliko vredimo…
Ima ih makar sto na ovom belom svetu…
A možda i više…
A još ako mi sami zavolimo sebe…
I tu ljubav pronađemo unutra…
U nama samima…
I postanemo ponosni na to što jesmo…ili što smo postali…ili što postajemo…
Gde će nam tek onda biti kraj…
Možda nam taj neko neće više toliko pakleno ni trebati….
Niti će to više biti pitanje života ili smrti…
Osim kao jagoda na šlagu…
Ona stara bapska „jedan se oteg’o…drugi se proteg’o“ i dalje važi…
U toj izreci nikad i nije ni bio akcenat na drugima…
Već na nama samima…
I na okrenutosti ka budućnosti…
U kojoj će svaki Raskošni Kolač moći da pronađe svoju Jagodu na Šlagu…

Ma koliko se trudili trbušnjaci se ne mogu napraviti…
Oni se samo mogu otkriti…
I pojaviti…
Kada uspete da spustite procenat masti u telu ispod 20 procenata…
A to je dugotrajan i mukotrpan proces…
Više nad tanjirom…no na treningu…
Slično je i sa samopouzdanjem…
I ono se ne može napraviti ni iz čega…
Već otkriti…
I pojaviti…
Kada padne procenat gluposti i iracionalnosti u koje potpuno bezveze verujemo…
Kada najpre prihvatimo sebe kao pogrešiva…nesavršena i sasvim obična ljudska bića…
Što je sasvim ok…
I potpuno normalno i uobičajno stanje svakog homo sapiensa…
Pa se potom jako dugo…uporno i strpljivo posvetimo izgradnji nečega što nam je jako važno i što baš mi lično jako vrednujemo…
I što imaju ljudi koje najviše cenimo…
Jer ne može sve…
To je prosto tako…
Ali može nešto što baš mi volimo…
Čemu se divimo…
I nešto što će nam poprilično poboljšati život…
Kao i trbušnjaci…
I samopouzdanje je samo Nusefekat…
Posledica toga kako razmišljamo…i kako živimo…
Stoga…
Dame i gospodo…
Brzo će Proleće…
Što ovo ne bi bilo najbolje ikad?
Pravi je trenutak da počnemo sa pripremama za to…

Ništa mi nije pomoglo u životu kao saznanje da neuspeh nije sušta suprotnost uspehu…
Neuspeh je u stvari samo sastavni deo uspeha…
Usputna stanica na putu ka sreći…
Ko to osvesti…
Biće mu mnogo lakše da pokuša…
Da se potrudi…
I da bude uporan i strpljiv…
A ko tako pristupi životu…
Biće mu kad tad dobro…
Sasvim sigurno….
Svi smo mi samo work in progress…
Neslućeni potencijali…
I mnogo više od toga kako nam trenutno nešto ide…
Zamislite da odbacimo More zbog jednog kišnog dana…
Jednostavno…
To je glupav koncept…
Jer posle kiše uvek dođe Sunce…
A svakako znate i onu staru…
Biće sve dobro na kraju…
Ako nije dobro…onda još uvek nije kraj…

Prava lepota psihoterapije je u tome što je ponekad samo jedno jedino pitanje potrebno da bi se postavila prava dijagnoza…
I da bi se otkrile neke duboke istine…
Na primer…
Da li biste se ponovo venčali za svog sadasnjeg partnera sa ovom pameću?
Druga sjajna stvar je što ne postoji nijedan odgovor koji je smrtonosan i nerešiv…
Ukoliko je istinit…
Obično je Rešenje samo pitanje vremena…truda…pameti…karaktera…kreativnosti i fleksibilnosti…
A ne okolnosti…
Život je beskrajno jednostavan…
Mi ga zakomplikujemo lažući najpre sebe a potom i druge…
Tu se najčešće i krije sav naš čemer i jad…
No dobro…
Tu se takođe nalaze i Spas…

Frojd tvrdi da se u korenu svake anksioznosti u stvari krije strah od smrti…
Kant opet tvrdi da se smrti najmanje boje oni čiji život ima najveću vrednost…
Možda su ova dva Mudraca sasvim u pravu…
I možda bi najbolje bilo da jednostavno saberemo dva i dva…
I da od ove godine napravimo najbolju ikad…
Baš onakvu kakvu mi želimo…
Uostalom…
Jedno od najneotuđivijih ljudskih prava je pravo na sopstveni sistem vrednosti…
I borbu da se život uredi baš onako kako mi mislimo da treba…
Što da ne?
Može Raj i na ovom svetu da otpočne…
A život sa Mirom u Duši je možda i najbliži tome…

Uprkos svom napretku psihoterapije i psihijatrije i dalje ništa ne leči Dušu toliko koliko Sreća…
Dobri lepi dani…
Mir i radost…
Kad je sve potaman…
Kad je osmeh lajtmotiv…
I kad se onako uživa do daske…
I lepo i dobro živi…
Stoga vam to od srca i želim dogodine…
Što više Sreće…
I da vam jednostavno ne trebamo više…
Svi mi…
Profesionalci uz oblasti duševnog zdravlja…
Večiti Borci protiv Nesreće…
Stoga vam od srca želim da se dogodine usrećite…
Da nađete ili stvorite sebi posao – Parče Hleba u kome ćete uživati…imati povremene satisfakcije da ste nešto važno i dobro uradili…i na kome ćete zaraditi tačno onoliko koliko vam je i potrebno…
Pa da odatle pođete kući…Nekome Vašem…koga ste dobro izabrali…ko ima sve ono što vi vrednujete kod Ljudi…a nema nepremostivih mana i problema…sa kojim se možete sve dogovoriti…i napraviti samo vaš Mali Svet…u kome će vladati samo vaša itimna pravila…i u kome će vam biti lepo…lako i zabavno…većinu vremena…
Pa da odatle odete u vaše identitete…na primer…Sina…Ujaka i Brata…koji su vam važni i zbog kojih biste poginuli…i koji vas jako pokreću…
Pa onda na drugovanje i provod sa Kumovima i Prijateljima…svim onim ljudima kojima sjaje oči i koji vole život i sve što je u njemu dobro i lepo…i sa kojima će vas obrazi boleti od smejanja…i zbog kojih ćete biti ponosni što su vaši…i što ste s njima…a život će prosto biti čarobna lakoća postojanja…
Pa onda na vaše strasti…hobije…i rituale…
Da da Bog pa dogodine ponovo u Hilandar na Svetu Goru…
Pa na 50 metara dubine u nekom tropskom moru…
Pa na svetski kongres psihoterapije u Seul u junu…
Pa u kafanu svaki vikend do zore na pevanje na sav glas…emocije na max…smejanje…i grljenje…
Pa na planinu…u mir…u mindfulness…
Pa na košarku…ako se to u ovim godinama može nazvati tako…pa na treće poluvreme posle…
Pa na jedno dve hiljade kafa ispijenih natenane sa ljudima koje volite…
Ili po aerodromima uz onu slatku euforiju pred put…
Pa po svim tim restoranima…da se probaju sva ta čudesa…
Pa po muzejima…da se nadahne…i poraste u mozak..
I pozorištima…da bi se shvatilo…šta je zaista važno…
Pa kad se lepo napune baterije…
I duša malo odmori…
Opet u novi krug…
Na posao koji je važan i lep…
Pa u ljubav koja je važna i lepa…
Pa u identitete koji su važni i lepi…
Pa u strasti koje su važne i lepe…
Pa jovo nanovo…
I biće to jedna sasvim posebna i sjajna godina…
Prepuna sreće…
U kojoj ćete biti poznati po osmehu i dobroj energiji…
I u kojoj vam neće trebati mnogo stručne pomoći…
Želim vam svima od srca upravo jednu takvu Srećnu Godinu…
Jer ja za bolji način življenja ne znam…
A ovaj sigruno radi…
Garantujem specijalističkim pečatom… 🙂
I držim palčeve da svi nađete ili stvorite sebi sve od pomenutog…
Ili makar nešto po svom ukusu…
I da vas mimoiđu sve one ružne stvari…
Ili makar da im ne date da vas slome…
I da se iznova i iznova podižete…koliko god puta pokleknuli…
Zapamtite…
Svi ljudi koji su autentično srećni na ovom svetu su to upravo zato što žive u potpunosti u skladu sa svojim sistemom vrednosti…
I apsolutno najviše vremena provode upravo na mestima koje im najviše greju dušu…
Zato im je i tako lako da budu zdravi…
I da budu dobro…
I zato su to i ubedljivo najveći Majstori Življenja na ovoj planeti…
Prosto je…
Koliko je neko srećan…
Toliko je u pravu…
Stoga vam želim od srca da vi dogodine postanete upravo to…
I da vam duše prosto pucaju od radosti i sreće…
I da se samo smešite…
I guštate život do poslednje kapi…baš onako kako vi mislite da treba…
Hajde živeli!
I srećna vam Nova godina…
U stvari…
Blago 2023-oj što ćete baš za njenoga vakta biti tako dobro…
I što će baš te brojke biti upisane na vrhu svih tih Čarobnih Momenata Radosti…koje ćete posle nasmešeni premotavati u sećanju…
Kakva je to samo Srećnica od godine…

Ukoliko napolju pljušti kiša a vi ste baš naumili da negde pođete…postoji nekoliko konstruktivnih načina da se ta muka reši…
Prvi je da se vratite kući…i sačekate da kiša prestane…jer ne vredi da idete po lošem vremenu…
Drugi je da se obučete od glave do pete u pelerinu i one čizme za pecanje i odšljapkate tamo gde ste naumili…
Treći je da osvestite da niste od šećera i da iskisnete do gole kože…ništa vam neće faliti…ako vredi to gde ste se zaputili…
Četvrti je da se odselite tamo gde uopšte nema kiše…u neku pustinju…i ne bakćete se uopšte sa ovom pričom…
I to je verovatno svima potpuno jasno…
I verovatno se pitate što ste uopšte ovo i čitali…
Ono što me godinama intrigira i kod mojih pacijenata…i kod mojih klijenata…i kod mojih prijatelja…i kod moje porodice…a što je najgore…i kod mene samog…je to što ogroman procenat ljudi u pomenutoj situaciji stane negde i kisne…duri se…hukće…prevrće očima…proklinje univerzum…i besni što pada kiša a oni to uopšte nisu tako zamislili…
A kiša jednostavno pada…
Jer joj se pada…
I tako je vreme tog dana…
Prava muka nastaje onda kada to nećemo da prihvatimo…
Kao da se mi nešto pitamo…
I kao da mi to određujemo…
Ovaj život je beskrajno jednostavan…
Mi postajemo nesrećni i punimo svoju dušu nezdravim i mračnim emocijama onog trenutka kada počnemo da se durimo što stvari nisu onakve kakve smo mi zamislili da će biti…
Umesto da jednostavno pronađemo naše malo mesto u stvarima baš takvim kakve jesu…
Ukoliko vas muž/žena varaju…prihvatite to…i razvedite se/oprostite i krenite na bračnu terapiju/nađite i vi sebi dečka ili devojku/ili ih sve zajedno privedite kod vas recimo svakog utorka uveče…
Ukoliko vas maltretiraju u firmi…dajte otkaz/ili nabudžite svoj cv upotrebljivim skilovima pa pregovarajte o svojim uslovima/ili ih brate stvorite sami sebi u svojoj firmi/ili naučite da crtate one obrve ili da lepite pločice/ili se odselite tamo gde cene baš takve kakvi ste vi…
Moja majka uvek priča da nije bilo srećnijeg deteta u gradu kada pada kiša…
I hvala joj na tome…što je to bio naš Mali Porodični Ritual…
Čim krene da pada…
Eto nas da šljapkamo…
Urezao mi se taj miris…
I bezbrižnost…
I sreća u grudima…
Trebalo je da me vidite u tim detinjim gumenim čizmama i u pelerini…
Kako trčim od bare do bare…nasmejan oko ušiju…
Možda od tada nemam nikakav problem sa kišom…
Sve je to samo sastavni deo zivota…
I prilika za Ugođaj…
Kao uostalom i maltene sve ostalo…
Tako da gospodo…
Stop durenju…
Čizme na noge…
I srećno vam bilo Šljapkanje…
Gde god da ste zaputili…