Najvažniji uvid koji bi trebalo da spreči stigmatizaciju psihijatrijskih pacijenata je saznanje da pod određenim nepovoljnim uslovima svako može postati psihijatrijski pacijent…
Po tome se ljudi uopšte ne razlikuju…
I niko nije večno bezbedan…
Niti doživotno proklet…
Upravo zbog toga bi razumevanje i empatija morali da budu imperativ…
I stalno potencirani…
I važni…
Jer…
O tome koliko je podrška važna i koliko može da pomogne ne treba ni govoriti…
Suštinsko pitanje bi u stvari trebalo da bude sa koje strane smo mi sami ovih dana…
Da li nam je podrška potrebna…
Ili je možemo pružiti…
U tome bi trebalo da bude jedina razlika između nas Ljudi…
Jer…
Kako da vam kažem…
Sutra je već novo deljenje…
Ko zna kakva nas sudbina čeka…
Nije zgoreg imati neki mali karmički štek u saosećanju i dobročinstvu…
Pa ko zna…
Možda nam baš to malo i bude potrebno…
Možda nas baš to malo i spasi…

Dva najvažnija pitanja u psihijatriji su:

1. Ko ti je otac?

Jer genetika utiče 60 % na sve dobro i loše što ćemo imati i razviti u okviru naše psihe…

2. Gde ti je mama?

Jer mi o našim pacijenima znamo samo ono što nam oni kažu…a to je nekada svesno ili nesvesno…namerno ili nenamerno…sasvim premalo…te nam je jako potrebno drugo mišljenje o njima i o tome šta se zaista dešava…po mogućstvu od nekoga ko ih zaista voli…ko voli istinu…i ko je autentično zainteresovan da im pomogne…

Kada dobijemo odgovore na ova dva pitanja…

Uslovi za dobru dijagnostiku su tu…

A onda je tu…odmah iza ugla…i dobro lečenje…

Mada…

Doduše…

Ova dva pitanja dosta pomažu i pred ženidbu… 🙂

Na slici ispod su kriterijumi za dijagnozu paničnog napada…
Ukratko…
Ukoliko do njega niste imali drugih zdravstvenih problema…telesnih i psihičkih…
Ukoliko ste se jako uplašili…
I ukoliko imate najmanje četiri od pobrojanih četrnaest simptoma…
Vrlo verovatno je u pitanju „samo“ panični napad…
A ne smrt koja je došla po svoje…
Niti teška bolest koja je upravo pokazala svoje zloslutno lice…
Niti početak ludila…
Ta činjenica dosta govori i o tome gde treba da potražite pomoć…
Znate već ko je školovan da leči panične napade…
A veoma dobra vest je da danas maltene ni ne postoji panika koja se ne može suzbiti uz stručnu psihoterapiju…i eventualno dobro odmerene lekove…
Po tom pitanju je nevidjena sreća što je trenutno 21. vek…

O podršci nakon traumatizacije…
O tome koliko je socijalna podrška važna…
I o tome kako ne postoji bolji lek za traumu od toga da preduzmemo neku akciju koja simbolizuje trijumf nad bespomoćnošću i očajem…
A to je…iako je ponekad zaista preteško…ipak uvek moguće…
Pogledajte samo Fondaciju Tijana Jurić…
Od najveće muke do nečega što će spašavati drugu decu…
Najveća komplementarna prednost budućnosti u odnosu na prošlost je što je ona promenjiva…
Zato u njoj i treba tražiti lek…
I spas…
Bravo!
Svaka čast!
I ogromna podrška!

Ukratko…
Srpske Univerzalne Lekove – benzodijazepine (lorazepam, bromazepam, leksijum, ksalol, ksanaks, bensedin, rivotril i ostale anksiolitike) NE TREBA uzimati po potrebi…
A pogotovo ni BEBE kompleks kako to od milošte naziva jedna moja prijateljica (bensedin + brufen)…koji obožava da drmne nakon teškog dana na poslu…
Nikada i nikako…
Jer tako obično naprave više štete nego koristi…
Prosto je…
Ili je neko dovoljno bolestan pa mu je potrebna svakodnevna dobro odmerena anksiolitička terapija koju će propisati isključivo psihijatar…
Ili je neko dovoljno zdrav pa mu nije potrebna anksiolitička terapija uopšte…jer su to samo uobičajne negativne emocije koje život sa sobom nosi…
Eventualno se anksiolitk po potrebi može uzeti pred jasno ograničenu i „strašnu“ aktivnost kao što je letenje avionom ili odlazak kod stomatologa…
Ili u onim danima koji će ostati upamećeni kao najgori…kao što su dani kada sahranjujemo najbliže i tome slično…
Nažalost…
Srbija je crna rupa u Evropi po potrošnji benzodijazepina…
I neslavni rekorder po tome…
Možda bismo to mogli malčice preokrenuti…
Ako ne na nivou društva…
Za šta je svakako potrebno jako puno vremena…
Onda makar na nivou naše lične potrošnje…
Ili potrošnje u našoj porodici…
Prost podsetnik…
Ukolimo vam je psihijatar propisao benzodijazepin svakako ga uzmite…upravo tako kako je propisano…
Ukoliko vam ga je propisala komšinica nikako nemojte…
Osim ukoliko ste toliki srećnik da imate psihijatra u zgradi…
Što je jedna ozbiljna privilegija ovih dana… 🙂
Uostalom…
Ni u auto nećete sipati ulje koje je sipao neko ispred vas na pumpi…dok se ne konsultujete sa automehaničarom…
Zašto biste onda eksperimentisali sa lekovima…
I potencijalno ugrožavali nešto neuporedivo dragocenije…
Bitan deo prosvećenosti i intelektualnosti je znati da nešto ne znamo…
Samo Budale misle da su baš oni otkrili nešto što je brojnim ekspertima koji su celi svoj život posvetili nauci promaklo…
Stoga…
Hajmo biti mudri…
Čuvajmo automobile…
A neuporedivo više…
Čuvajmo sebe…

Hm?
Podseća li vas ovo na nekoga?
Na naše komšije…sugrađane…poznanike…prodavce…vozače…kolege…drugove iz škole…rođake…i partnere…
Možda i Zemljake…u najširem kontekstu te definicije…
Na sve nas?
Jesmo li svi kolektivno oboleli od F62.0?
Pa nije ni čudo…s obzirom šta smo sve preturili preko glave u poslednjih trideset godina…
Makar nam katastrofičnih iskustava nije manjkalo…
Često ljudima nije jasno kako psihijatri i psihoterapeuti „mogu“ raditi sa nekim ko je „težak“…
Prosto je…
Oni uvek u njima vide Ranjeno Dete…i pitaju se kako je do nečega uopšte i došlo…i shvataju da je lako pametovati u idealnim uslovima…i iz pozicije prijatnog i nežnog i mekanog…a da su i najveće patologije koje opserviraju ponekad samo „lakši“ način da se preživi veća muka…i da nema veće privilegije od dobre genetike i dovoljno dobrog detinjstva…i da smo svi mi mogli postati sve…samo da nije bilo sreće…
Lako je saosećati kad razumete…
No dobro…
Šta je tu je…
Preživljenja muka svakako nije doživotni alibi sa istrajavanje u patologiji…
Uvek se treba fokusirati na zdravo i na to šta moze postati još zdravije…
Jedna od osobina normalnosti je osloniti se na sebe i na svoju promenu…s obzirom da su spoljašnje okolnosti obično mnogo inertnije…a na nekim geografijama i trajno zakočene…u poziciji koja odgovara malobrojnima…
Stoga…
Use i u svoje kljuse…
Jedno od delotvornijih rešenja je u kreiranju Ličnih Mehura Normalnosti…sa vrlo strogim i rigidnim carinama…i jasnim i nepopustljivim uslovima i pravilima za ulazak u njih…
Koji će važiti po pitanju svega… Vesti…informacija…komentara…mišljenja…uticaja…dešavanja…aktivnosti…
Posebno vremena koje trošimo na nešto…
A pogotovo po pitanju Ljudi koji ulaze u naš život…
Jasno je oduvek…
Slično se sličnome raduje…
Lako se u živom pesku potone…
Ali su zato Ostrvca Normalnosti sada neuporedivo dragocenija…
Okačimo se na ista…
Ili postanino ista…
Pa ko zna…
Možda…ukoliko se jako potrudimo…i uspemo da se iskobeljamo iz šesdeset dvojke…
Ili da pomognemo nekom drugom da pretekne…i da dođe do vazduha…
Pa ko zna…
Mozda jednog dana i ovde zavlada normalnost…pristojnost…pozitivnost…podrška i saosećanje…
Ili makar neka simpatičnija patologija…
Na primer…
Jedna od mojih omiljenih…
F 45.32…
Psihogena flatulencija…
To je kad se neko potklobuči tokom velikog stresa…i nervoze…
Ko ona morska riba što se naduva kad se uplaši…
Rešava se mnogo jednostavnije…
Da ne kažem prirodno…i iskonski…
Po mogućstvu kad se taj neko osami… 🙂