Zamislite koliko bi tužno i potresno bilo da neko izvrši suicid zbog toga što ga jako boli stomak usled zapaljenja slepog creva a sramota ga je da ode hirurgu…i plaši se da se hospitalizuje i da se operiše…jer će ga ljudi ismevati zbog ožiljka…i što je ležao na hirurgiji…a i uslovi u bolnici su loši za boravak…
Ili da neko puca sebi u glavu zbog toga što ima toliko jake i učestale glavobolje a da neće da ode neurologu zbog toga što zbog tih lekova neće moći da vozi ili da pije alkohol…i ljudi će mu se smejati što uopšte pije lekove…a i na internetu je pročitao da mogu štetiti…
Hvala Bogu…odnos društva prema hirurgiji i neurologiji odavno nije više takav…i retko ko od nas ne bi zalegao na tim odeljenjima da smo u nekoj muci…
Ja bih prevrnuo nebo i zemlju tražeći vezu da se što brže hospitalizujem…kod što boljeg stručnjaka…i na što boljem mestu…da ne trpim ni minut više nego što moram…
Za razliku od psihijatrije gde su stigma…stid…neznanje…primitivizam…zatucanost i neprosvećenost još uvek jako prisutni…
A nema apsolutno nikakve razlike etiološki…patofiziološki i u lečenju između apendicitisa ili migrene…i depresije ili shizofrenije…
Sve je to ista priča…
Samo neke stvari otkrivamo mnogo kasnije u medicini jer su sofisticiranije i teže dostupne…
No dobro…
I slepo crevo i glavobolju smo lečili oblogama do skoro…
Verujem da nas čeka neko srećnije vreme…
I da svi u stvaranju toga trebamo učestvovati…
I sa ove i sa one strane…
Koliko ko može…
Prosto je…
Koliko u tome uspemo…
Toliko će nam biti lakše kada nama bude bilo potrebno…
Ili nekome našem…
A po statistici nema porodice u kojoj duševne patnje neće biti…
Zato je toliko i važno da se borimo protiv primitivizma i zatucanosti…
I da oberučke prihvatamo znanje… prosvećenost…prihvatanje i podršku…
Jer nas samo to sve zajedno može spasiti…
Suicid nekoga ko se dugo samostalno borio sa duševnom patnjom bez adekvatnog lečenja je takav trijumf besmisla…tuge…nesreće i zla…
Da prosto mogu da zamislim nekog đavola kako se smeje dok upisuje sebi bod…
Prava je sreća da su zato svaka izlečena depresija…zalečena shizofrenija i svaki sprečen suicid nešto potpuno suprotno…
I da…ni u medicini…a ni u životu…prosto nema puno većih…lepših i značajnijih Pobeda…

Današnji nacionalni kongres me je podsetio na jedan fenomen iz psihijatrijske prakse koji me neprestano iznenađuje već evo skoro petnaestak godina…
Ukoliko stotinu pacijenata…koji godinama unazad svoj mozak i telo urnišu drogom i alkoholom…predočite da se kod njih možda radi o neprepoznatoj psihijatrijskoj bolesti…čije simptome oni neuspešno pokušavaju da izleče porocima…da im ti poroci samo čine medveđu uslugu i ubrzavaju propadanje…i da je pravo vreme za adekvatni…odmereni i provereno uspešni medikamentozni psihijatrijski tretman…barem sedamdeset i petero njih će vam momentalno reći…“A ne…ne…ne bih ja nikakvu hemiju“…
Što bi svakako bilo komično da nije jako jako tužno…
I da u skoro ispitivanom uzorku 1 g uličnog kokaina na VMA nije bilo 7% čistog kokaina…a ostatak je činio rubel (naravno najjeftiniji) prašak za veš…neki (isto jeftini) otrov za pacove…paracetamol…i još kojekakvo đubre…
Jer odkud ideja nekome da Polusvet koji to priprema i prodaje ima striktne etičke svetonazore…i da im je bitno zdravlje krajnjih korisnika…
I da mi ne viđamo CT-ove klinaca kojima je nakon par godina malo jačeg beogradskog „klabinga“ mozak bukvalno kao švajcarski sir…
A tu nema nazad…
Jer…
I ožiljak na koži nekada ne radi kako treba…štrči i ruži…a kamoli na mozgu…najspektakularnijem i najkomplikovanijem tkivu u kosmosu…
Naravno…
Krivicu uvek treba podeliti…
Nemoguće je da je procenat ljudi koji ne prihvataju psihijatrijsko lečenje toliki…a da i mi psihijatri nismo za to makar pedeset posto krivi…
Izgleda da su nas pobedili dileri…lokalni pijanci ispred prodavnice i mračni internet u borbi za Ljudske Duše…i u objašnjavanju kako bi nekome moglo da bude manje teško…
Da su bili strpljiviji…slatkorečiviji…optimističniji i dostupniji…
No dobro…
Verujem da će biti bolje…
LEČENI psihijatrijski pacijenti na zapadu danas žive potpuno normalne živote…
Rade…putuju…vole se…druže i rađaju decu…
Potpuno isto kao i ljudi sa dijabetesom od kada postoji insulin i antidijabetici…
I od kada nije sramota reći da si dijabetičar i da se lečiš…
Mi malo kaskamo…
Ali verujem da će i „pomodarstvo“ da i dušu trebamo lečiti na mestu koje je adekvatno za to isto tako doći…
Prosto je…
I stomatologiji je trebalo vremena da se zapati…
Pa je sada nepristojno ne prati zube…i ne ići kod stomatologa…
Iako su se i tu mnogi jako bunili na početku…
Duboko sam ubeđen da potpuno isto čeka i psihijatriju…

https://youtu.be/KFK3Ncbjzkg

Kad biste vi samo znali koliko sam samo ja petardi bacio kao klinac…
Šta da se radi…
Taj period detinjstva se i najbolje opisuje onom starom…ni briga ni pameti…
Međutim…čovek koji i sa 35 godina misli isto kao i sa 15…taj je jednostavno proćerdao 20 godina…
I sad ih ne bi bacio ni po koju cenu…
Jednostavno su preopasne…
I kad jednom na urgentnom vidite čoveka bez prsta ili ruke…jednostavno zapamtite taj pogled…i jalovu želju da se vrati vreme…
Ali i zbog nečega mnogo ljudskijeg…
Neki ljudi imaju mnogo teže sudbine…
Jednostavno njihove svakodnevnice su pretrpane izazovima…i neke stvari koje su nama samo neprijatne…njima su pravi pakao…
Autistična deca imaju…pored svih nedaća sa kojima se suočavaju i jedan posebno neprijatan problem…njihovi mozgovi su specifični…i ona čuju više i jače nego zdrava deca…i to ne na dobar način…već na način da njima zvuci postaju iritantni na mnogo slabijim jačinama…i da njih bukvalno bole i dovode do neopisivnog uznemirenja pogotovo iznenadni neprijatni zvuci…
I posle su im potrebni sati da se smire…i da se ponovo dovedu u stanje ravnoteže i smirenosti…
Kao što se na ovom klipu može videti…
Zamislite samo da ste ova majka…i da neko koga volite najviše na svetu toliko pati…zbog čiste gluposti i hira…
Pravilo je prosto…
Moja sloboda ide dotle dok ne ugrožava nečiju tuđu slobodu…
I džabe što je meni nešto lepo ako će neko jako zbog toga propatiti…
To jednostavno nije ljudski…
I život u zajednici podrazumeva prećutni konsenzus da će nam svima biti dobro…najviše moguće…makar morali da se odreknemo nekih hirova…
A pravi je problem što na svakih 70-oro dece jedno ima bolest iz autističnog spektra…
Maltene svaki ulaz…ili krug zgrada…
Svuda oko nas…
Neko ima život sa preponama…
Koje su nama nevidljive…
I bori se iz petinih žila…
Da bude dobro…ili makar manje loše…
Svaki dan…
Tako da je dovoljno…ako im već aktivno ne pomažemo…da im makar ne otežavamo…našim bahatostima…i glupostima…
Izvinjavam se za moje petarde iz mladosti…
Žao mi je…
I kajem se…
Jednostavno mi nije padalo napamet da nekome to može toliko da smeta…
Sad više sigurno neću…
A nemojte ni vi…
Jer…
Karma je čudo…
I ako sam u nešto siguran…to je da se sve vraća…
Što ne bismo zaigrali na tom ruletu na pažnju…saosećanje…pomaganje…podršku i ljubav…
Pa ko zna…
Kada će nama lično biti potrebno da nas nešto od pomenutog zapljusne…

Anksioznost je pretalentovana Glumica…
I bukvalno ne postoji nijedna jedina ćelija na našem telu na koju ona ne može uticati…
Niti jedan jedini osećaj u našem telu koji ona ne može stvoriti…
Zato su simptomi anksioznosti toliko i raznoliki….
I sveprisutni…
Stoga je najvažnije imati negde u mislima da neki određeni simptom uopšte ne mora biti iz tog dela tela…već može poticati i iz glave…to jest duše…
Da vam iskreno kažem svaki pošteni psihijatar će za svaku nespecifičnu i nedefinisanu neprijatnost u predelu vagine ili penisa najpre pomisliti da su ta dva organa bili negde gde nisu ni trebali da budu…ili da odavno nisu ni bili nigde…i da je to obična griža savesti ili depresivnost…pre nego neka strašna i neizlečiva seksualno prenosiva ili urološka bolest…
Naravno…
Ne treba brzati…
I treba uvek jasno razlučiti o čemu se tačno radi…
O bolu tela ili bolu duše…
Ili o oba…
Pa onda to i lečiti…
Uporno i snažno…
Baš tamo odakle bol i potiče…
To obično bude i najbrža prečica do Predela bez bola i straha…
A puno lepših destinacija na ovoj planeti ni nema…

Uprkos uvreženom mišljenju depresija nije samo „nešto sam neraspoložen ovih dana“…
Depresija je neuporedivo više…
I skoro 10% ljudi na planeti se bori sa njom u ovom trenutku…
Na slici ispod je uputstvo kako mi gradiramo depresiju kada procenjujemo stanje nekog pacijenta…
U gornjem desnom uglu se nalazi broj potrebnih simptoma za svaki nivo težine depresivne epizode i potrebna dužina trajanja istih (koja je doduše uvek minimum dve nedelje)
Nivoi težine depresivnih epizoda su nam jako važni jer predstavljaju i orijentacioni vodič za dalje lečenje…

Blaga depresivna epizoda:

1. Watchful waiting (budno praćenje – jer je često spontano povlačenje simptoma)
2. Psihoterapija
3. Bihejvioralna aktivacija (učestvovanje u nagrađujućim aktivnostima nasuprot povlačenju i pasivnosti)

Umerena depresivna epizoda:

1. Monoterapija antidepresivom i/ili
2. Psihoterapija

Teška depresivna epizoda:

1. Kombinovana primena antidepresiva i psihoterapije (hospitalizacija) i/ili
2. Elektrokonvulzivna terapija

Psihotična depresivna epizoda:

1. Kombinovana primena antidepresiva i antipsihotika (hospitalizacija) i/ili
2. Elektrokonvulzivna terapija

Iako učestalost depresije stabilno raste u čovečanstvu unazad decenijama…prava je sreća da se paralelno povećava i moć psihijatrije…
I da su mogućnosti koje danas imamo na raspolaganju kako bismo nekome pomogli da se izbori sa njom…ubedljivo najveće i najraznovrsnije ikad…

Po međunarodnoj klasifikaciji bolesti dijagnoza Zavisnosti od psihoaktivnih supstanci se postavlja na sledeći način…
Pravo je pitanje da li zavisnost treba ograničiti samo na supstance?
Ili je izbor Poroka na koje se možemo navući neuporedivo veći…