Priča mi prijateljica kako joj se lepa stvar desila juče u gradskom prevozu…dok je stajala potpuno pribijena za one šipke skroz napred…
Kada joj je na semaforu obratio vozač…šarmantni Bucko sa bradom…dobrim očima…i onim velikim šakama koje imaju samo ljudi koji čestito zarađuju od njih…
I rekao „Gospođice…takvo mi je zadovoljstvo što se voziš baš u mom autobusu…ulepšala si mi dan…odavno ništa lepše nisam video…žuriš li negde da nagarim ovu moju ljutu mašinu?“…
I potom joj pružio ceduljče na kojoj je švrakopisom bilo napisano nešto tipa „Divna si… 06422xxxyyy…javi se ako želiš da idemo na kolače…Mile“…
Kakav apsolutni car… 
Bravo za muškarce koji još uvek znaju da priđu…
Bravo za žene koje još uvek znaju da na to damski odreaguju…i da to shvate kao kompliment i hrabrost…apsolutno bez obzira na to da li će prilazak uroditi plodom ili ne…
Damski je i nasmešiti se i zahvaliti…a i mrndžati kolače i kliberiti se na sav glas malo kasnije…
I bravo za ovaj naš lepi grad…
Ako za neki mogu sa sigurnošću da tvdim da je vazda bio Igralište za Zaljubljene…to je onda on…
Bravo i za tebe Beli moj…

Veliki pozdrav iz Budimešte sa Evropskog kongresa psihijatara…
Kroz čitavu istoriju čovečanstva nikada nismo imali veći i potentniji arsenal oružja sa kojima možemo da se borimo protiv duševne patnje…nego što ga imamo danas…
Neobično me to raduje…
I čini ponosnim što pripadam baš tom esnafu…
Velika je to borba…ali sveta je to dužnost…
E sad…
S obzirom da je nas 4042 ovde…
Molim vas…dragi Evropljani…da budete dobri…
Da se čuvate…i da premostite ovih par dana…
Mi vam se vrlo brzo vraćamo nadahnuti…i prepuni novih ideja kako možemo da vam pomognemo…
Živela nauka!
Živela psihijatrija!
Ta hirovita i božanstveno lepa Kraljica
Medicine…

Kada u ovim godinama izađete uveče…dvojka vam je neki realni maksimum…
I tako smo i mi pošli iz Perle ka Avali…lagano i opušteno…srećni i namireni onim lepim osećajem koji ljudi imaju kada se vraćaju iz dobrog izlaska…i kada je vredelo…
I samo smo naleteli pravo na njih…
Na koleginicu i kolegu koje niko nije video još od sesije posle ručka…
Idealna razlika u godinama…
Idealna razlika u visini…
Ona lepa…
On snažan…
On crn…
Ona plava…
Idu po sred onog velikog šetališta u Budvi…i malo po malo zastaju…
On nešto lupa…
Ona umire od smeha…
I to na onaj toliko lep i glasan način…koji upražnjavaju samo zaljubljene žene…
Što njega samo još više opčinjava…
Te se od tog začaranog kruga njihove međusobne inspiracije upravo ori čitava Rivijera…
On je drži za kosu sa zadnje strane vrata…verovatno po navici…jer ju je tako držao i sve vreme dok smo ih tražili…
Ona izvija vrat…podiže usne u vis…i žmuri…kako to već i čine žene kojima taj čarobni muški zahvat jako prija…
Ona namešta njegovu veliku jaknu koju na sebi ima ovlaš zagrnutu kao haljinu…da joj ne bi bilo hladno…
I zamišljam kako ju je samo nehajno zagrnula kada su u dva ujutru osvestili da su posle tolikog napora…siline i strasti…sada i mrtvi gladni…kako to obično i biva…i da nešto moraju i staviti u usta…a da to za promenu nisu oni sami…
Pa da…setih se posle…nismo ih sreli ni na svečanoj večeri…
Pa sada hitaju ka Večnoj Školijeri…
Idealnom michelin star restoranu za Mlade Ljubavnike…
Odavno znam…
Neki ljudi su pametniji…
Neki ljudi znaju bolje da žive…
Neki ljudi znaju da bežanje sa časova nije samo za decu…
I da samo najgori štreberi i smarači to ne rade…
I da konferencije jesu za učenje…i širenje vidika…
Ali znaju i to…da ko god je zaista želeo sve je naučio…
Sve piše u knjigama…
Osim velikih doživljaja koje moramo sami doživeti…
Osim mali ugođaja koje moramo sami ukrasti…
Osim trenutaka kada mi treba da drhtimo i borimo se za dah…
Kako bi imali čega da se setimo kad budemo đedovi…i potom se samo ovlaš nasmešimo…sa onim iskonskim muškim ponosom…dok unuku mezimcu govorimo „eh kakav ti je đed bio vrag svojevremeno…okretali su se sine gradovi naopačke“…
Prava lepota kongresa je u Entropiji…
U beskrajnim interakcijama između ljudi koji se nikako drugačije ne bi ni mogli sresti…
U svim tim pomešanim Energijama…
I u novonastalim hemijskim reakcijama…
Katalizovanih besprekornim crnogorskim bijelim vinom…
Koje ponekad imaju konzistenicju Morske Pene…
Boju Mesečine iznad mora Crne Gore…
Zvuk vatrometa…
I miris dobro odmerenih nekoliko kapi dobrog ženskog parfema…
Ni premalo…
Ni previše…
Svašta sam ovaj vikend naučio…
No…ovo dvoje su mi ipak najbolja lekcija…
Jednom se živi zar ne?
Uvek mi se dopadala ona opaska divnog profesora astrofizike Brajana Koxa o tome kako se svi mi sastojimo u stvari samo od sastojaka koji su stvoreni u srcima davno umrlih zvezda tokom milijardi i milijardi godina…koji su se potom spontano organizovali u Bića koja mogu da misle…osećaju…i istražaju…
I ono njegovo čuveno „Šta više uopšte i hoćete?“…
Koje me je uvek inspirisalo…
Neki ljudi tu uvek kratku priliku znaju bolje da iskoriste…
Neki ljudi su majstori u življenju…
Živeli ljudi koji mogu da se zaljube…
Živeli ljudi koji znaju da je ponekad ljubljenje sa nekom posebnom osobom možda i nešto najbliže tome da na ovoj planeti postanemo besmrtni…
Tanatos će svakako odraditi svoje…
Naše je da pomognemo Erosu i Libidu da budu makar ravnopravni…
Uvek ću navijati za njih…
Iz sveg glasa…
Živele Zaljubljene Lude…

Pelepo mi je bilo u Budvi na Medikal konferenciji tokom proteklog vikenda…
Hvala organizatorima iz Medikala i Cinmeda na izvanrednom gostoprimstvu i sjajnoj energiji…
Bilo mi je lako da pričam o lečenju depresije kada mi je crnogorsko primorje večiti lični antidepresiv…
Za svakog od nas je važno da imamo neko mesto na kome smo uvek srećni…
Ja sam se sa Crnom Gorom još odavno obezbedio…
Vidimo se uskoro!
Hvala na svemu!

Sneg ispred Univerzitetske dečje klinike Tiršova….
Tata napisao sinu koji se leči unutra…
Ničemu se na ovoj planeti ne divim više nego Kreaciji spram muke…
Onoj Čaroliji kada ljudi koji imaju svoje zašto mogu da izdrže bilo koje kako…
Ne samo da izdrže…
Već i da nađu način kako da svoj život osmisle…oboje…i ulepšaju koliko god je to moguće…
Odavno znam da većih Heroja jednostavno nema…

Tačno mogu da ga zamislim kako sedi tu…
U uglu restorana Borova glava na vrhu Zlatibora…
Kako mu se sve skupilo…
Kako je prethodnih nekoliko nedelja sve bilo pravi pakao…
Još od onog trenutka kada su videli tu prokletu i nenormalno veliku brojku na rutinskoj laboratoriji njegove supruge…i kada se ceo njihov dotadašnji život prosto srušio kao kula od karata…
Kako se trudi da ne zaplače…jer samo to još treba njegovoj supruzi…koja pokušava da jede teleću čorbu iako joj duša neće…i nemo gleda u jednu tačku…malo umorna od stresa…i puta…i svega…a malo drogirana od lekova za smirenje…
Vraćaju se sa Ostroga…jer gde bi uopšte i mogli pre otići…po spas i pomoć…nakon što su im na Klinici za hematologiju…nedvosmisleno rekli da jeste to…čega su se najviše i pribojavali…i da lečenje kreće od ponedeljka…da će dati sve od sebe…da je medicina jako napredovala…ali da je sada sve u Božljim rukama…
On prosto ne može da prestane da posmatra Porodicu preko puta njih…
Najobičniju na svetu…
Tatu bradatog domaćina u šarenom džemperu …rumenog sinčića u njegovom krilu…koga hrani svojom karađorđevom…i krompirićima…svog umusavljenog od majoneza…majku sa kosom vezanom u kiku…u sasvim izanđaloj trenerci za put i kovrdžavu ćerkicu zagledanu u telefon sa druge strane stola…koje umiru od smeha dok komentarišu neki smešni klip sa psima na instagramu…
Pravu Reklamu za Sreću…
Razmišlja kako ništa nije shvatio…niti ukapirao na vreme…
Prođe mu kroz glavu kako se prošle godine sit nasekirao oko toga kako im je na moru padala kiša…kako su im komšije bile bučne…kako mu auto ne vuče baš nešto uz Zlatibor…i kako mora pod hitno da zaradi za novi…kako jagnjetina i nije bila baš nešto…i kako ga sutra u Beogradu čeka sto obaveza…jurnjava za novcem…za slavom…za pozicijom i za titulama…
Hiljadu i jedan problem…
Neprestana i surova sekiracija oko nevažnog…
Ali sada razume…
Sve je to potpuno nebitno…
I nema nikakvog smisla…
Srećnijih ljudi u Srbiji trenutno od ove porodice nema…
Njih četvoro…
Reklama za normalnost…i za sreću…
Za malo i skormno…koje je uvek bilo sasvim ogromno i neprocenjivo…
Ubija ga pitanje da li će njih dvoje ikada ponovo imati nešto slično?
Samo da još jednom imaju privilegiju veću od svih…
Da se vole…
Da su zajedno…
Da su zdravi…
I da bezbrižno ručaju u povratku sa nekog Mora…
Te obične neprocenjive trenutke…
Potpuno savršene malene uspomene…
Zaleđene besprekorne momente u večnosti koji će mu uvek izmamiti osmeh kada na njih pomisli…
Obećava sebi u tom trenu…da ako Vasa odradi ono svoje…u šta čvrsto veruje…nikad više neće kukati oko gluposti…niti želeti nešto nebitno…
Bogohuliti oko gluposti…
Ponavlja u sebi Molitvu koju je satima ponavljao pred kivotom…
Samo da ona bude zdrava…
Ništa im više ne treba…kao Porodici…
Svetac može slobodno da ih štiklira…
I da se posveti drugima…kojima je potrebniji…
Sada to zna…
Uostalom…
Ako je nešto dobro u muci…to je što nam ona da dublji i širi pogled na svet…
I na to šta je zaista važno…
Samo najmudriji su toga svesni dok je sve dobro…
Većina nas to shvati naknadno…
No dobro…
Nikad nije kasno…
Da postanemo Bistrooki…
Pogleda izoštrenog na suštinu…
Lake sudbine su kuriozotet na ovoj planeti…
Zato je i važno da u nekom trenutku donesemo odluku da ćemo biti veći od naše sopstvene…
I da ćemo se boriti do poslednjeg daha…za ono što nam je najvažnije…
Da opravimo vrline važnije od svih…Zahvalnost i Skromnost…
I manir da slavimo Male Radosti…
Ne bih se ja kačio sa Vasom…
Čudotvorac je to…
Eto njih dogodine…
Kako šalju piće umornim i potpuno zbunjenim kamiondžijama preko puta njihovog stola…
I kako Pavle Vujisić od jednog od njih pita začuđeno…“Hvala lepo…ali zašto…ne poznajemo se…?“
Već ih vidim kako se smeše…
I odgovaraju u glas…
„Onako…
Srećni smo…
Volimo se…
Zajedno smo…
Zdravi smo…
I idemo na More…
Ima li uopšte i većeg razloga za slavlje?“

Naša čula su potpuno nesavršena…
Naše tumačenje realnosti je uvek visoko subjektivno…
Svako naše mišljenje…stav…ili asocijacija su ekstremno individualni…i mnogo više uplivisani našim emocijama…nego nekim racionalnim arbitražama…
Nikako vam to ne mogu bolje objasniti no preko jedne simpatične anegdote koja mi se desila pre neku nedelju na seansi…kada je moj pacijent spomenuo da ga pesma „Sve još miriše na nju“ od Parnog valjka nekako uvek rastuži i ubaci u neku setnu melanholiju…jer ga seća na jednu njegovu davnu ljubav…i lepe trenutke sa njom…
Onda smo posle razgovarali o tome…to lepo obradili…i upakovali da počne da mu koristi…
Ali me je sve vreme dojmila misao da mene ta pesma nekako uvek nasmeši…ubaci me u radost…i ogromnu ljubav prema jednom od mojih najboljih i najvrednijih prijatelja…znate onih Duhovitih Dobričina i Ljudi Džinova bez kojih život zaista ne bi imao nikakav smisao…
Naime…
Anegdota se naime dešava tamo negde na sredini naših studija u jednoj od onih tada sasvim običnih noći koje tek kada ostarite shvatite koliko su dragocene…
Sedeli smo kod druga u stanu…njegova baka sa kojom je živeo je otišla u neku banju…pa smo mogli tu da se opustimo…i da napravimo klasičnu sirotinjsku a sasvim savršenu studentsku sedeljku…
Malo smo pili…malo slušali muziku…puno se smejali…i generalno jako uživali…
Negde pred zoru…
Svako je pozaspao gde se našao…
I noć se polako privela kraju…
Onda smo se ujutru polako svi probudili…i shvatili da pomenutog Dobričine jednostavno nema nigde…malo se zabrinuli…da bi me vrlo brzo domaćin žurke pozvao i rekao – „Dođi majke ti da vidiš ovo“…
I imao sam šta da vidim…
Dobričina se lepo pružio u bakinom krevetu… pokrio se svim onim ogromnim jorganima…i snom pravednika hrkao na sav glas…
I vi se sad verovatno pitate kakve veze ova priča ima sa Parnim valjkom…
Ne bi imala nikakvu da Dobričina nije odmah čim smo ga probudili rastegao taj blaženi osmeh i zapevušio „Sve još miriše na nju…i noć i dan…i jutro što će doći“… 🙂
I eto…
Nikad više nisam čuo tu pesmu a da se nisam od srca nasmešio…
I da nisam pomislio koliko smo svi mi privilegovani koji ga imamo u životu…
Jer…
Verujte da bi od ovakvih Bisera mogao roman da se napiše…koliko ih je za ovih dvadeset godina koliko se družimo samo bilo…
Setite se ovoga kad vam sledeći put budu nejasne tuđe reakcije…
Ko zna na šta ih to asocira…
Nažalost…životi su teški…i ljudi obično imaju ružna i tužna sećanja…zato su im reakcije često i neprijatne i po njih…i po nas…
Ali to je duga priča…
Čojstvo je braniti drugoga od sebe…ma koliko smo ranjeni…
Ali ne može to svako…
Ponekad je najveći životni uspeh ne postati zao…ma šta da nas je snašlo…
A to mogu samo Najveći…
Zato su Dobričine i važne…
Da bi nam bojile život…
Da bi nas punili radošću…
Da bi nam bili povod za večiti osmeh…
Da bi od sasvim običnih trenutaka i okolnosti pravili Čarolije…
Ništa na ovom svetu nije dragocenije od njih…
Zato je toliko i važno da ih sačuvamo…
I da nađemo način da im nekako stavimo do znanja koliko su samo neprocenjivi…

Priča mi moj preduhoviti i divni prijatelj juče kako se zaljubio u ženu koja je po njegovom opisu „anđeo globalno…a đavo lokalno“… 🙂
Jako mi se dopala ta metafora…
Sve prave žene su uvek takve…
Sve na pravom mestu…
Sve u svoje vreme…
Svakom po zasluzi…
Slojevite…
Zanimljive…
I preinspirativne…
Doduše…
Moj prijatelj se juče…nakon hvalospeva o njoj…potpuno zaceni uz rečenicu…
„Pa šta meni fali…i ja rasterujem zlo…a uterujem dobro“… 🙂
Svi pravi muškarci su upravo to…
Problem solveri…
Živa sila spram univerzuma…
I donosioci radosti…
Svakako…
Kao još jedan zanemareni antidepresiv…svakako preporučujem redovno ispijanje kafe sa zaljubljenim ljudima…
Provereno radi…