Jedan od fazona koji sam pokupio od strane mojih briljantnih Učitelja je da na poslednjoj seansi na kojoj se sporazumno završava jedna uspešna psihoterapija obavezno pitam klijenta šta je to što mu je najviše pomoglo…
Naravno…
Potajno je narcistički nadajući da će klijent reći neku ozbiljno duboku filozofsku misao…ili neki antički suštinski životni princip…ili pomenuti neku napuštenu iracionalnost koju je gajio u sebi od detinjstva i koja ga sada više ne ograničava…ili makar neku raskošnu kompleksnu REBT tehniku koja mu je preporodila život…bilo šta što bi pokazalo da smo nešto ozbiljno radili…
I tako juče razrogačenih očiju…i načujenih ušiju čuh…hajde da kažemo…nešto slično…
Citiram…da prostite…
„Doktore…najviše mi je po pitanju smanjivanja anksioznosti pomoglo to što sam razmišljanje – kuku majko šta ako mi se nešto desi…promenio u – ma jebe mi se…sve je to deo života…snaćiću se…mogu ja to“…
Eto… 🙂
Kakva stručna i profesionalna satisfakcija…
Pomažem k’o Rakijica… 🙂

Ponekad se po mestima na kojima nikada ne biste očekivali kriju najbolje stvari…
Pročitah maločas u toaletu jednog lokala na Vračaru…
Natpis na ogledalu…
Džentlmen je samo strpljivi Vuk…
Živa istina…
Kao što je i ona da su prave dame uvek odmerene Vučice…

Što ste duže u psihijatriji to više shvatate da najvažniji prediktivni faktori nečijeg oporavka ili ozdravljenja nisu ni bolest od koje boluje…niti godine koje ima…niti inteligencija…niti materijalni status…niti bilo koja druga karakteristika…koliko to kakva mu je Porodica…
Drznuću se da preteram i da kažem da je ponekad teže imati nesanicu u lošoj porodici nego bipolarni afektivni poremećaj u dobroj…
Ko ima koga da mu pomogne i da ga podrži kad mu je teško…za njega nema zime…čak i kad su ozbiljne hladnoće napolju…
Hrvati imaju divnu reč Obitelj…
Nisam etimolog ali meni ona uvek nekako zvuči kao nešto što obavija tebe…kao neki plašt koji te štiti od svih opasnosti koje život može doneti..
I tako bi i trebalo da bude…
Da smo jedni oko drugih…
Da se okružujemo…
Podržavamo i volimo…
Primamo pomoć kad smo slabi…
I pružamo je kada postanemo jači…
Da starimo…
I da se rađuju novi i mladi…
Da se okreće točak života…
Da smo tu jedni za druge…
Da se volimo bez obzira na sve…
I da makar gde putovali…i kakva god čuda videli…imamo gde i da se vratimo…da bi najveća od njih tu i pronašli…
Za vikend sam prisustvovao jednoj sjajnoj edukaciji o porodici…
I imao privilegiju da učim onako kako je najbolje…na blistavom i kapitalnom primerku iste…
Da učim kako bi porodica i trebalo da izgleda…
U kojoj je otac Kišobran…spram svega…tiha sila kojoj život i njegove vratolomije i kaprici ne mogu ništa…dok se on ima za koga boriti…i dok moćna mašina nad ramenima brunda i melje i smišlja šta bi mogli sledeće da uradimo da nam bude bolje…
Gde je majka Koren…koji nepresušno daje svima sve što im je potrebno…čuva…podržava…razmazuje i voli…uvek nasmejana i blaga…i tu…
Gde je sin Vulkan…spretan i krotak…vredan i pošten…sposoban i prepun energije…koji je godinama učio posmatrajući šta radi kišobran domaćin koji ih štitio od raznoraznih kiša… pa sada polako preuzima njegovu ulogu…postajući možda i raskošni suncobran…
A gde je ćerka Planinski Izvor…nepresušno kreativna…odana i čestita…snažna kao vučica…požrtvovana i nežna prema svojima…a hrabra i preopasna prema onima koji bi se ne daj Bože drznuli da dirnu u njeno…
Divno je upoznati takve ljude…
U našim užurbanim životima u velegradima…porodice su svedene na sudaranje u hodnicima…
I na svađanja u kolima kada negde pođemo…
Od izobilja i forme…ne vidimo bitno i suštinu…
Od jurcanja za svim i svačim…ne stižemo da namirimo dušu…i da je suštinaki ispunimo…
Ponekad se moramo otisnuti daleko…
Tamo gde je vreme sporije…gde su stolovi veći…udobniji…i dizajnirani za dugo sedenje…u hladu…u velikom društvu…uz muzikicu…
Gde je vino hladnije…jagnjetina toplija… pršuta ukusnija…a smokve sočnije…
Gde je priroda božanstvena…i prosto vas tera da se smešite i ludirate…
Gde će vas ugostiti kao filmsku zvezdu…sve onako kako valja i trebuje…
Gde ćete se sve vreme pitati čime ste to zaslužili…i koliko nema novca koji takav jedan ugođaj može platiti…
Jednostavno nije na prodaju…
Duša se prosto ne može kupiti…
Gde će vas resetovati…
Gde će vam pokazati šta su prave vrednosti…
I koliko ste zabrazdili u svojim ludorijama i glupostima…trivijalnostima i nebitnom…
Koliko trčite u pogrešnom smeru…
Gde će vam bez ijedne izgovorene reči ukazati na to šta je zaista bitno…
I gde će vas podsetiti na istinu važniju od svih…
Porodica nije samo najvažnija stvar na svetu…
Porodica je u stvari sve…

Niko ne priča o tome…
Novinski napisi su prepuni kojekakvih bajezgarija i potpunih gluposti…
Ali o tome ni reč…
Svi se prave ludi…
I niko ni da bekne…
O smejalicama…
O zubićima…
O očima crnim kao noć…
O aristokratskim ramenima…
O letnjem parfemu…
O stavu…
O nadrkanosti…
O poluzdasima…
O poluosmesima…
Jednom grohotu sa audio poruke…
I o sivim ćelijama koje su gajene i zalivane generacijama…
Koje odlaze…
Sa prokletih aerodroma…
Ko ih izmisli…
Da Bog da i njemu neko…u koga se tek zaljubio…otišao…
Večeras…
U Toronto…
I o sasvim nikakvim i potpuno bezveznim dečacima koji ostaju na njima…
Bez pola duše…
I bez nade da će ikada biti bolje…
Sa Beogradom sniženim za oktavu…
Nepovratno naruženim…
I beskrajno dosadnim…
A da ne pričamo o trajno uništenoj genetici jednog naroda…
Samo zbog Nje…
Jedne…
A gde su sve ostale Devojke…
Koje su otišle…
Nekim drugim dečacima…
Ne znam…
Možda je stvarno vreme za neki haos…
Za neku još goru pošast…
I kataklizmu…
Prestanak važenja zakona gravitacije…
Izokretanje zemlje i neba…
Gde je sada onaj vulkan na islandu…što je onomad zadimio pola Evrope…kada treba…
Ili tako nešto slično što će sve odjedanput promeniti…
Što će onemogućiti te odlaske…
Jer prosto ne znam šta bi nas to moglo više osakatiti kao narod i zemlju od tog kontinuiranog Egzodusa pameti i lepote…
I neslućenih Potencijala…
Da ne pričamo o potpunom devastiranju dečačkih snova…i nadanja…
Koje je ovde tako teško obnoviti…
Pokušavam da se utešim time…
Da su oduvek odlazili…
Da mora neko i Svet da ulepšava…
I da usavršava Čovečanstvo…
Da je i Tesla morao negde otići da bi stvorio struju…
Međutim…
Nažalost…
Poprilično sam siguran…
Da ovome dečaku što ostaje struja ne bi bila toliko ni potrebna…
Da ona ostaje…
Da rasteruje Mrak…
Možda…
Jedino…
Ako tamo uspe da postane toliko blistav i jak Svetionik…
Da je on nekako može pronaći…
Čak i preko okeana…
Uostalom…
Šta je geografija ikada mogla Želji?

U ovo doba godine put ka Fruškoj Gori je prosto jedan vizuelni spektakl…
Raskošna lepota gde god da pogledate…
Ipak…
Danas suncokreti dominiraju lepotom…
Doduše oduvek ih gotivim…
Kao neka moćna družina gospodare brdašcima…
I dok prolazim pored miliona njih pade mi napamet nešto što sam odavno negde pročitao…
Većina ljudi zna da se suncokreti okreću prema suncu…
Neuporedivo manji broj zna da se suncokreti okreću jedni prema drugima…kada tog sunca više nema…
O kako mudre biljke…
I koliko samo možemo da naučimo od njih…

Tačno se sećam kad sam prvi put otišao tamo…
Sve je bilo potaman…
I hrana…i atmosfera…i enterijer…i konobari…i lokacija…i parking…i cena…
Prosto savršeno mesto da se vikendom ode na ručak…sa porodicom…
I opusti…
I za čas mi se taj restoran podvukao pod kožu…
I mislim da smo pet-šest godina makar jednaput u deset dana jeli tamo…
Međutim…
Kako to obično biva…
Restoran je počeo da propada…
Najpre su konobari postali bezobrazni i bahati…
Pa je enterijer promenjen u neki fensi neudobni fazon…
Pa su jela postajala bezukusna i sve manja…
Pa su poskupeli…
I na kraju se naravno pokvarila i atmosfera…
Da bi sve kulminiralo jedne prolećne nedelje kada smo nakon sat vremena čekanja i jela koje je preko one stvari stiglo hladno i bez ikakvog izvinjenja… demonstrativno ustali i otišli…
Objašnjenje je bilo izrečeno tek reda radi…da ih upropastiše ove dostave i da imaju nenomralnu potražnju online…kao da je to naš problem…i da za naš novac treba da budemo saosećani za njihovu prebukiranost…i pad kvaliteta…i jednom rečju nepoštovanje…
No…već je bilo kasno…
Ako nešto znam…znam da se zainatim…
Ovaj put je…za promenu…to bilo sasvim dostojanstveno i na moju korist…
I moj nekada omiljeni restoran je dospeo na listu „tamo ni mrtav“…
Prosto…
Jednostavno…
Zdravorazumski…
Logično…
Normalno…
I u mom interesu…
Prosto je neverovatno koliko nekada možemo da budemo racionalni a koliko nekada ne…
Koliko nam se često slične stvari dešavaju u životu…
Kada neko prestane da bude dobar za nas…
I jednostavno se s’ vremenom pokvari…
U ljubavi…
U seksu…
U braku…
U prijateljstvu…
U karijeri…
U biznisu…
U životu…
Prosto propadne…
Uopšteno gledajući…
Ili samo iz naše perspektive…dok za sebe prosperira…
Ili nam se jednostavno putevi i stremljenja razmimoiđu…
I koliko mi tada ne znamo da se oporavimo…i da nastavimo dalje ka nečemu što je dobro za nas…
Već zalutamo u apsolutizme koji nas samo ubijaju…i troše nam vreme…
Batrgamo se u živom pesku naših iracionalnosti…
Da se tako nešto nije smelo desiti…
Da nije fer i pošteno…
Tipa…mi njemu ne bismo nikada tako nešto uradili…
Kao da je to bitno…
I kao da su pravda i poštenje i reciprocitet univerzalne norme u univerzumu…i da se svi ravnaju po njima…
I da neko ne sme da nas izneveri jer to nismo očekivali…niti zaslužili…
I mnogo nam je teško da se sada preorijentišemo…i snađemo…jer su prošle godine…i jako nam je teško sada da krenemo ispočetka…jer nemamo više ni onih osamnaest godina…
Kako nas ubija što to posmatramo kao smak sveta…i kao nešto nakon čega nikada više nećemo biti srećni…
I jednostavno ćemo umreti od tuge i bola…
A možda nas najviše i ubija činjenica što smo sebi dozvolili da ispadenemo tako glupi i naivni…
I da čim nam se ovo desilo sada…uvek će se dešavati…jer smo nesposobni…
I pitanje je da li ima smisla uopšte dalje i tražiti nove prilike…i ljude…kad obično ovako ispadne…
Kad je život tako grub…i težak i bolan…
A u stvarnosti…
Restorana je mnogo…
Jedan propadne…otvore se dva nova…
Pa neću valjda zbog jednog izbezobraženog restorana prestati da idem po istim…
I da uživam u raznoraznim gastronomskim čudima…
I onom divnom osećaju kad se samo sedi…jede…pijucka…priča…smeje…i uživa…
Nečega što je vrlo visoko na mojoj listi prioriteta…vrednosti i ugođaja…
Suštinsko je pitanje kako moja odluka da uložim vreme i energiju u nekoga ko će vremenom nenadano propasti ili se transformuisati u nešto što je suprotno mojim interesima i planovima…može definisati mene kao promašaj…
Naravno da ne može…
To je samo naknadna pamet…
I lako je nakon bitke biti general…
Nema smisla ljutiti se na sebe zbog nekoga ili nečega što smo izabrali dok je još bilo dobro…i kvalitetno…i po našem ukusu…a u međuvremenu se iskvarilo…
Na šta svako ima pravo…
Vreme svemu nađe boje…
A mi nemamo kristalnu kuglu gde ćemo videti ko će se i kako razvijati…i kome je kakav potencijal…da se tako eufemistično izrazim…
Sve je to deo života…
I potpada pod krivu učenja…
Prava je sreća da imamo sebe…
Šta god se desilo…
Uostalom…
Naša sreća i zadovoljstvo nikada i nisu do restorana…i do jela…i do svakojakih đakonija na stolu…
Uvek su do Čula Ukusa…
A ono je vrlo promenjivo…
I može se istančati s godinama…
I oplemeniti…
A znate šta je tek spektakularno…
Čulo Ukusa je prenosivo…
Tojest…
Možemo ga poneti svuda sa nama…
Kad već pođemo…
Negde gde nam je dobro…
Jer…
Iako su destinacije svakojake…
Ponekad čarobne…a ponekad katastrofalne…
A izbori pred nama rakošni…i nepredvidljivi…
I iako ćemo se verovatno sto puta tokom života zeznuti u izboru…
I ko zna gde i s’ kim završiti…
To možda i nije toliko važno…
Koliko činjenica da smo…
Mi Neponovljivi…
I da nam…dok je nama nas…apsolutno niko drugi ne može spakovati i odneti sreću…
Ona je jednostavno uvek samo naša odgovornost…
I svako samo na svoju ima ekskluzivno pravo…
I baš zato se i ne može nigde drugde smestiti…
Do u nama…
Prosto je…
Nikad se ne pita Mrak…
Uvek Baklja…
Uzgred budi rečeno…
Znate kakav se restoran otvorio tu u kraju…
Prste da poližeš… 🙂