Najveći problem sa time što ih neko nije zavoleo imaju ljudi koji sami sebe nisu zavoleli…
Ovim drugim srećnicima je ta spoljašnja ljubav dobrodošla ali ne i neophodna…
Pravi problem je u stvari u tome što je jako teško zavoleti sebe…ako ti to niko nikada nije pokazao kad ti je najviše trebalo…i kad si bio najkrhkiji…
Ali nije nemoguće…
I neostvarivo…
To je ponekad i najvažniji put na koji neko treba da se otisne na psihoterapiji…
Njen najsvetiji cilj…
I najhrabriji poduhvat koji jedan čovek može poduzeti…
Zato u svojoj biti psihoterapija i jeste ništa drugo do postepena i temeljna popravka loših uspomena…i njihova zamena novim toplim…razumnim…zdravim i isceljujućim saznanjima…i uvidima…koje potom treba toliko puta ponoviti i navežbati…dok ne postanu novi uobičajni način razmišljanja…
Ništa drugo do jedan visoko sofisticirani apdejt operativnog sistema po kome nam Duša funkcioniše…
A to je..ubeđen sam sve više i više…pre ili kasnije uvek moguće postići…
Zato je psihoterapija tako teška…duga…i izazovna…
Zato je i čarobna…