Uvek sam se divio pesnicima koji u jednom stihu kažu više no što na primer ja mogu za čitav tekst na pet strana…
Kao ono čuveno Duškovo „Stiglo je proleće i žao mi je svih onih kojima to nije važno“…
Kakav je to samo talenat…
I supermoć…
A onda je moja koleginica danas nehatom na svojoj stranici podelila ove čarobne stihove…koji su nešto najlepše što sam ove godine pročitao…
I pogađaju me do kostiju…
I kao psihijatra…
I kao čoveka…

„Neću da pijem tablete
da bih podnosila život –
život treba da se živi
na način da od njega
srce lijepo poskoči,
a ne da se od njega bježi
čim se otvore oči,
da se pjeva, psuje i reži
ako treba
i sve tako, od zemlje do neba,
da se otvore putevi
za koje se dugo cipele čuvaju,
za one posebne, koje se gledaju
i rijetko obuvaju,
a ne može tako!“

Stihove je napisala pesnikinja Aleksandra Vujisić…
Oni su deo pesme “Aritmija u cipelama” (što je samo po sebi potpuno genijalan naziv) iz zbirke “Slon na trapezu”…
Duška više nema…ali ovaj prostor nikad nije bio škrt u talentu…
Stoga zapratite ovu ženu…
https://www.facebook.com/share/95ho2ZJDMwCaQJG3/?mibextid=qi2Omg
Sjajna je…
I da…
Srećan vam April! 😀