Ne postoji bolje objašnjenje o tome odakle psihijatri crpe svoju empatiju i dobronamernost prema svojim pacijentima od one stare izreke da ćete zakletog teroristu najbolje stvoriti ukoliko čoveku koji nikada nikome nije naneo ni mrvicu zla pobijete celu porodicu…
Slično je i sa našim najporemećenijim pacijentima…
I oni su samo nekada jako ranjeni…
Možda još u doba kada se stvarala genetika u jajnim ćelijama i spermatozoidima njihovih roditelja…
Možda još u materici…
A najčešće tokom detinjstva…kada nije imao ko da ih voli…sačuva i podigne…ali je imalo toliko toga da ih ošteti…
Ili ih je kasnije tako već načete oberučke dočekalo surovo društvo da ih dokusuri…
Maltene…svako od nas je mogao postati sve…
Zato je i važno da navežbamo empatiju… dobronamernost…i razumevanje…
I da prestanemo da budemo amateri…koji se vazda iščuđavaju oko posledica…koje su postale logičan sled događaja još mnogo ranije…
Majstori su uvek fokusirani upravo na uzroke…
I na opravku nečijih uspomena i predodređene sudbine…
Uspeh u lečenju se uvek tu skriva…