Jako mi se dopalo kada sam juče na nekoj brošuri za letovanje na internetu pročitao sasvim običnu rečenicu a opet nekako tako duboku i sjajnu da se nosim mišlju da mi postane životna mantra…
„Želimo vam od srca da na ovoj sjajnoj destinaciji budete Putnik a ne turista“…
Čoveče…
Pa ova cela planeta je sjajna destinacija…
A šta je život ako ne jedna Odiseja…
I Raskošno Putovanje…
Tako da je možda pravi tren da zanemarimo jurnjavu i da se fokusiramo na lagano…opušteno…lepo i suštinsko…
Da umesto tagovanja lokacije gde smo to ovako divni i bogati uspeli da dođemo na ovoj planeti se usmerimo na to da se zaista dobro provedemo i ispunimo dušu…
Da pored para…pasoša…i telefona što nam je zaista jedino i neophodno…obavezno spakujemo i dobro raspoloženje…
Da se umesto ček liste sa svakim mogućim spomenikom i atrakcijom fokusiramo na provod…malene porodične restorane i natenane ispijenu kafu sa pogledom na čovečanstvo koje prolazi…i posmatranje ljudi koji su našli način da budu srećni na najrazličitije moguće načine…
Da shvatimo da je najbolji lek za nesanicu to da nam glava pada od umora i neispavanosti jer smo život na javi napravili prezabavnim…ispunjenim i prepunim utisaka koje ne želimo da propustimo…
Da su autentični ljudski odnosi…šala…smeh…i anegdote važnije od selfija…
Da putovanje nije samo u nogama i očima…već i u nepcima…nozdrvama…prstima…stomaku…a ponekad i u onim tako važnim a sasvim neopravdano i nepošteno nazvanim bezobraznim delovima nas…
Da se samo jednom živi…i da još nikada nisam razgovarao sa čovekom koji umire…koji mi je rekao da nije trebalo onda da ode na more…trebalo je da ostane kući…i da odmori…i da štedi…
Da kum može da nam postane i neko kosook ili crn…a ljubav života i Parižanka ili Novozelanđanka…
I da su neki gradovi lepi danju…neki noću…a neki tek pred zoru…i to u nekim turistički potpuno neeksploatisanim delovima…koje smo napravili na najlepše…uz pomoć nas samih…malo duše…i puno kreativnosti…
Da je svaka neprijatnost koja se desi…na kraju samo dobra anegdota…samo deo putovanja…i povod za grohot kada kasnije budemo prepričavali…“zamisli šta mi se deslio na aerodromu u Tokiju…od tad bez probiotika nigde…“ 
Da je sve bolje uz čašu dobrog domaćeg vina…
Da su od meka i restorana u centru grada uvek bolja sirotinjska domaćinska jela a la Baka…negde malo sa strane gde jedu lokalci i srećnici koji žive na mestima koje smo došli da obiđemo…i još su i toliko pametni da su toga svesni…
I da se samo jednom živi…
Da sve jako brzo prođe…
Najmudriji od nas to shvate jako brzo…
I jako rano počnu da ga žive na max…
Ne boje se bespotrebno svega i svačega…
A opet nauče da se čuvaju od nepotrebnih rizika…i uobičajnih životnih mišolovki…jer znate već onu staru „da sve što se desi u Budvi…ostaje u Budvi…osim Hlamidije…“ 
I fokusiraju se na ono „ma snaći ću se…pametan sam ja“…
Da su od magneta i onih kugli sa snegom ispod koje piše ime mesta u kome smo…mnogo važniji Osećaj u Grudima koji nosimo sa nekog mesta…
Neka Ideja koja nam je pala napamet…
Neko novo Iskustvo…
Novi Pogled na Svet…
Ili neka Širina u Razmišljanju…
Neosuđivanje…
Pristojnost…
I prihvatanje i uvažavanje različitosti…
I da je Osmeh univerzalna valuta…
I da se sve najvažnije na ovom svetu može postići samo sa njim…
I da je naš novac u stvari samo onaj koji smo potrošili…
A da su najneprocenjivije pojave na ovom svetu sasvim besplatne…
Ali da neće one same doći do nas…
Već je naše da naglavačke zaronimo u njih…
Dok još možemo…
I da Prilike za Radost nikada ne treba propuštati…
I dalje verujem u onu staru da „koliko si srećan toliko si u pravu“…
I u skladu sa tim…
Da od ljudi koji se mogu nazvati Svetskim Putnicima niko nije bolje u ovom životu prošao…
Niti iko zna bolje da živi…
Srećni nam bili svi Puti na koje pođemo…

Sećam se kako me je samo nešto žacnulo u stomaku kada mi je pre neku godinu klijent ispričao kako ga je sa sve Ćerkicom od nekoliko godina starosti ostavila supruga čim je shvatila koliko je teško biti majka…koliko je tu odricanja i požrtvovanja potrebno…i da je ponekad najizazovniji zadatak roditeljstva upravo naučiti da voliš nekoga više od sebe…i samo jedan dan došla i promrmljala „Ja stvarno ne mogu ovo više…preteško je…ja zamišljam život potpuno drugačije…tako mi se ide negde da izludim sa drugaricama…tako mi treba da se iz svega isključim…da budem srećna…i ponovo nasmešena…ja moram da odem dušo…nemoj da se ljutiš“…
Sećam se kako sam momentalno počeo da je osuđujem u sebi…
I pitao se kako može…
Kako joj nije stalo…
Ajde nema veze za ovog mog…muževi su vazda promenjivi…to poštujem…i svakom može da se desi da se zaleti i pogreši u nekom životnom izboru…ali za Ćerkicu…Kovrdžavo Pegavo Pile…sa dobrim detinjim očima…željnim majčinske ljubavi kao što je i svako živo sisarsko čeljde na planeti…
Nekako uopšte nisam imao razumevanja…
No život je najbolji Učitelj…
I uvek postoji način da se sve uredi…
Ukoliko ljudi imaju sebe…
I zaista znaju šta žele…
I iskreni su i prema sebi i prema drugima…
Razdragana mama je bila sasvim kul i dala puno starateljstvo mom klijentu…
I otišla za svojom srećom…
On je to shvatio kad dar…i priliku da zablista kao Tata Godine…
I našao u toj ogromnoj ljubavi prema ćerkici smisao i pokretač da izdrži sve nedaće…
A onda je i Ovaj Odzgor’ malo pripomogao i umešao prste dok je ispred vrtića započeo sasvim uobičajni roditeljski razgovor sa slatkom samohranom majkom rumenog nestašnog bucka…vršnjaka i najboljeg druga njegove čerkice…sa potpuno istom sudbinom…jer verovatno vam je potpuno jasno koliko je momaka-očeva u ovom gradu koji „isto tako ne mogu…nisu oni za to…i preteško je“…
I sad je svako gde i treba da bude…
Razdragana je na nekoj jahtici na moru…u letnji suton…muzika trešti…i pijana je i drogirana…nasmešena od uveta do uveta… lepa kao san…i sasvim lagana…opuštena i srećna…bez ijednog problema i obaveze na svetu…i kao takva vrlo dobrodošla za svako muško društvo na svetu koje ne voli preterano da se upliće a zna puno da uzima i uživa…kao što je i ovo od Buckovog tate…tačnije autora…
A ovo četvoro je na Divčibarama…
Bucko cepa ćevape…i pomfrit…sav zamusavljen od kečapa…
Kovrdžava njupa sladoled…isto tako musava…kao da su rod najrođeniji…
I da se prezivaju Musavčić…
Jezdi se niz zip lajn…
I grli se Sestra na kraju da ne padne…
A odmah potom i zadirkuje Brat dok smotano prelazi preko potoka…malo dalje…
Dva su sedišta u malenom porodičnom suvu pozadi…obrazi ih svo četvoro bole od smejanja…i muzika trešti…u povratku kući…u njihov Mali Topli Dom…u taj isti suton…
Nema većeg roda na svetu…
Niti veće Porodice…
Od njih četvoro…
Jednom ostavljenih…
Pa pronađenih…
Niti veće ljubavi…
Porodičnost nikad nije ni bila krv…
Porodičnost je Ideja da se volimo…
Da smo tu jedno za drugo…
Da ćemo se podržavati i čuvati…
I dati sve od sebe da je Našima makar za mrvicu lakše i bolje…jer smo mi tu…
I ideja da se zna šta je najvažnije…
A i ono…
Da se najbolje živi kada znaš zašto bi momentalno dao svoj život…
Kao što Musavčići to vrlo dobro znaju…
Nek su svi ljudi na ovoj planeti srećni…
Nek je svako sebi pronašao svoj Mir…
Živeli svo šestoro…

Irvin Jalom je poznat po onom antologijskom pitanju koje uvek postavlja svojim klijentima – „Šta biste mogli da uradite u narednih godinu dana, kako biste počeli da živite život bez kajanja?“
Jako volim to pitanje…
I samom mi je promenilo život…
I hvala o veliki Učitelju…
No…
Za naše prostore bi bilo još delotvornije da svako od nas sebi postavi pitanje –
„Kako bismo to živeli kada bismo prestali da kukamo?“
Ne znam puno moćnijih Čarobnih Štapića za Sreću…od onog koji Ma Nema Šanse menja u Ma Ko Ga Jebe…gledaj sad kako Ipak može…kad se čovek jako potrudi…
Ništa me više na ovom svetu ne raduje od stalnog svedočenja takvim Sudbinama…
I divljenja ovim mojim Krojačima…

Moj drug koji radi u turističkoj agenciji uvek kaže da su najgori gosti ona teška sirotinja koja letuje u maju za trideset eura i ona najbogatija ekipa koja letuju u avgustu u all inclusive…najskupljim hotelima na najboljim destinacijama…
Ovim prvima je duša u nosu…životi jako teški…i onda se uvek razočaraju kako deset dana kakvog takvog uživanja ne mogu da obrišu čitavu godinu muke i poniženja…i zlopaćenja…
Dok ovi drugi…samozaljubljeni prestolonaslednici očekuju da će im enorman novac doneti život bez apsolutno ikakve neprijtnosti i frustracije…i onda polude što se kafa prebrzo ohladila ili jedan oblačak pojavio na slici na instragramu…i nikad im ništa nije dosta…
Ovi između su…po njegovim rečima…sasvim ok…
I sa njima je sasvim lako sarađivati…
I sa time se neobično slažem…
Pogotovo što sam imao tu privilegiju da budem i jedno i drugo…
Pa tačno znam kako je…
I sa ove i sa one strane…
No dobro to je i sasvim logično…
Umerenost je uvek bila zlatna…
Čak i po pitanju novca…
Biti iznad poniženja…
A ispod bahatosti…
Biti bezbedan…
Ali ne i samoljubiv…
Zaštititi se od nepotrebnih neprijatnosti…
A prihvatiti neminovne…
Urediti sebi sve za šta se pitaš…
A adaptirati se na ono što nije do tebe…
Moći sebi da priuštiš put do mora i ronilačku opremu…
A shvatiti da su more…sunce…so i vetar koji piri sami po sebi sasvim besplatni…kao i dobro druženje…muzika sa omanjeg radija…grohot svuda oko nas…i ti Mali Čarobni Trenuci…
To između je po istraživanjima u Evropi oko tri hiljade eura mesečno po osobi…
Do te sume novac direktno korelira sa mentalnim zdravljem…osećanjem duševnog blagostanjem…i srećom…
U smislu da ko ima nula eura mesečno je najmanje psihički zdrav…a ko ima tri hiljade je najboljeg mentalnog zdravlja…
Nakon toga novac više ne utiče na osećanje sreće i mentalnog zdravlja…
Tad su neke druge stvari mnogo važnije…
Smisao…
Osećanje dužnosti…
Porodičnost…
Religioznost…
Seksualnost…
Ljubav…
Prijateljstvo…
Autentični ljudski odnosi…
Zajebancija sa ljudima sa kojima se kapiramo u pogledu…
Neprestani smeh…
Uživancije baš po našoj meri…
I najčešće potpuno besplatne stvari koje obivčno najviše raduju dušu…
Neprocenjivi Trenuci kad nam se duša smeši…
U našoj zemlji je to poprilično težak zadatak…ali ne i neostvariv…ukoliko se jako potrudimo…
Pa srećno nam svima bilo…