Kad god mi neko na terapiji kaže da se oseća bezvredno…da nije dovoljan i da ne zaslužuje ljubav…moja instant reakcija bi bila da moje pacijente ili klijente zagrlim…malčice prodrmam…i kažem sestro ili brate dozovi se…šta lupaš…to može biti samo zabluda…laž i neistina…nikako istina…
Obična greška u razmišljanju i zaključivanju…
Softverski bag u sistemu…
Ne zato što hoću da im kažem nešto utešno i da ih okuražim…
Već u to čvrsto verujem i kao čovek i kao stručnjak…
Jer ko to na ovoj planeti ne zaslužuje ljubav…ljudska prava…da mu bude lepo i da uživa…i da mu makar ne odmognemo ako već ne možemo da mu pomognemo?
Koje je to ljudsko biće?
Koji to čovek?
Šta čovek…
Koji pas lutalica ne zaslužuje sva ova prava i tretman?
Nema tog čoveka na planeti koju ne zaslužuje bezuslovno prihvatanje…saosećanje i pristojnost u ophođenju…
Ali pošto u psihoterapiji kojom se ja bavim nema grljenja i drmusanja…zbog jasnih etičkih i profesionalnih pravila i ograničenja…što ponekad zaista mislim da je greška…i da bi možda mogli da integrišemo moderna saznanja iz telesne terapije…koja defakto ima svoje mesto u pomaganju ljudima…ja se onda posvetim objašnjavanju…da to u šta oni pogrešno veruju je svega 10 % do njih…
50 % je genetika koju su dobili od svojih roditelja i njihovih porodica…a 30 % celokupan odgoj…vaspitanje i količina ljubavi i podrške koju su dobili u svojoj porodici…a potom u vršnjačkoj grupi i tokom školovanja…a potom i od celokupnog društva…
Manjak ljubavi prema sebi je najeklatantniji pokazatelj da je neko imao loše detinjstvo…
I toga da neko jednostavno nije dobio dovoljno…
A ne istina koja je nepromenjiva…
To je mnogo više pokazatelj nesposobnosti i defektnosti roditelja…vršnjaka…institucija i društva no nekoga ko je u teškoj zabludi da njemu nešto fali…i da je on sam defektan…
I da svako ko ne veruje u to da je vredan ljubavi…ne može biti u pravu…već ga samo neko nije na vreme naučio pravim istinima…kad mu je to bilo najpptrebnije…
Kao što vam je potpuno jasno da će i pomenuti pas lutalica imati potpuno drugo poimanje života i mišljenje o sebi…i količinu straha ili razdraganosti…na osnovu toga da li je ostao na ulici i nastavio da se zlopati svakodnevno…ili ga je neko usvojio…zavoleo…poveo kući…i počeo da ga čuva…podržava…redovno hrani…i svakodnevno cmače…česka…i nežno se igra se sa njim…
Ukoliko bi to bila dva štenca iz istog legla…
Jasno vam je koliko bi se razlikovali psihološki nakon 3 godine potpuno različitog životnog iskustva…
A zamislite koji onda potencijal imaju ljudi…kojima bi se nešto slično desilo…
Da neko počne uporno da ih voli i podržava…grli i cmače…
I da im stalno ponavlja sasvim univerzalnu istinu koja glasi sasvim jednostavno…i treba da se uči u školi koliko i matematika i srpski jezik…a to je da dok neko diše vredan je…zaslužuje ljubav i lepo…i apsolutno svako ljudsko pravo…pa sa tog Granitnog Temelja može dalje poći da mudrim izborima uređuje svoj život da bude dobar…ispunjen…lep i radostan…
Svakako da je najbolje kada se sve ovo nauči u svojoj sopstvenoj porodici sa 9 godina…
Ali nikad nije kasno…
I u to čvrsto verujem…
Kad biste samo znali koliko je plodonosno kada to neko nauči i sa 19…29…ma i 59…
I kakve su to životne transformacije kojima svedočimo u foteljama preko puta nas…
Koliko je to samo lepo gledati…
Ranjene i prepadnute i izgladnele Štence koji postaju razdragani…srećni i nesnosno smotano…halapljivi Labradori pred našim očima…
Zaista mislim…
Ubedljivo najbolji poziv na svetu…
Svakako jedan od onih sa ubedljivo najvećom satisfakcijom…
Srećno vam bilo Labradori…
Sve sad pronađite i pojedite čega ste bili željni…
Svu ljubav…pažnju…nežnost…radost…smeh…opuštenost i uživanciju…
Naravno da imate svo pravo ovog sveta…
I da zaslužujete to…
Pa dišete zar ne?
To je sasvim dovoljna kvalifikacija…

Kad god na terapiji čujem rečenice tipa svi su vam doktore muškarci danas isti…svi varaju…svi bi oni samo seks i ništa ozbiljno…ili sve vam žene danas gledaju samo koliko novca imaš…ništa ih drugo ne interesuje…ili nigde više nema prave ljubavi…džabe se i truditi…ne može se ona više ni pronaći…prošla su ta vremena…
Ja uvek postavljam kontrapitanje…
„Koliki vam je uzorak muškaraca ili žena sa kojima ste do sada bili koji vam daje za pravo da sa tolikom sigurnošću tvrdite tako mračne istine?“…
I obično dobijem poražavajuće brojke…
Sa dvojicom…ili sa šest…
Uz ponekad ono setno…presimpatično i presmešno što reče moja klijentkinja pred menopauzom skoro „Gde mene doktore život prođe…dva sam penisa do sada videla…jedan od njih i nije bio nešto…pravo da vam kažem“)…
Moj jedini odgovor mojim klijentima nakon toga je da sve što oni tako čvrsto tvrde…svako to Svi ili Niko…Uvek ili Nikad…je jako diskutabilno jer im uzorci jednostavno nisu REPREZENTATIVNI…
Da bismo nešto naučno jasno potvrdili to mora da se pokaže i dokaže hiljadu ili milion puta…
Ovo „slušaj šta mi se jednom desilo“ nema neki veliki značaj…
To su samo anegdote…
Iskustvo mojih klijenata kojima ne ide u ljubavi je najčešće toliko maleno i tanano…da oni ništa ne mogu sa sigurnošću tvrditi…
Jednostavno nemaju validne podatke…
I u tom uzorku se obično i krije rešenje…
Jer…
Maltene svako ko je sada srećan u ljubavi je do jednog trenutka u svojoj ljubavnoj karijeri bio jako i uporno nesrećan…
Ponekad i u deset uzastopnih veza…
Ljudi se po tome ne razlikuju…
Suštinska razlika je u tome da li su nastavili da idu dalje…
Uporno i hrabro…
Da se trude…da rade na sebi…da rastu i da se usavršavaju i po pitanju sebe samog i po pitanju izbora koje prave u životu…
Sve dok nisu stali pred neke dobre…lepe…i pametne Oči…
I momentalno im je krenulo u ljubavi…
I sad im je lako da lepo žive…
Tvrditi da ne treba ići na More…jer nam je prethodna tri puta bilo loše vreme…je toliko intelektualno naivno da je maltene i simpatično smešno koliko je pogrešno…
A More je takvo…
Hirovito i ćudljivo…
Namrčeno…vetrovito i hladnk…
Ali se uvek kad tad razvedri…
I okrene na Sunce…
Zato je i čarobno…
Potpuno isto važi i za Ljubav…
Samo je ona još čarobnija…

Možda i suštinska razlika između anksioznih ljudi i onih koji to nisu je u tome…što su anksiozni ljudi fokusirani na to šta se sve može loše i strašno desiti…i onda povazdan zamišljaju kako bi im bilo užasno i koliko bi propatili…ukoliko se taj neki zamišljeni horor scenario ostvari…
Dok ljudi koji nisu anksiozni imaju ideju…ako se sada i ovde nešto loše ne dešava…što bih se ja sekirao unapred…ako se ipak desi…ali tek i ako se zaista i desi…tada ću o tome misliti…i reši ću nekako…snaći ću se već…mogu ja to da prebrodim…
JA MOGU SVE DA PREBRODIM…kao ideja je ultimativni protivotrov za anksioznost…
Jer ako možeš bilo čemu što te u životu može snaći da budeš naredan što bi uopšte i strepeo…
A ljudi imaju urođenu sposobnost kao vrsta za to…
Oduvek…
Tu Supermoć zvanu „ostaću na nogama…snaći ću se..rešiću sve kako znam i umem…i kad tad ću naći način da mi bude bolje“ treba u sebi zasaditi i zalivati kao neki Raskošni Kaktus…u sred Pustinje…sve dok ne procveta…a onda ničega lepšeg na ovom svetu nema…
Samo treba sebe iskonski ubediti da ne postoji važniji i moćniji ljudski manir od Prevazilaženja…kao životnog lajt-motiva…
Tako da…
Pustimo visinu i nepristupačnost i bodljikavost Prepreka…koje će svako od nas dobiti na pretek u životu…
Spas je uvek i bio u tome koliko visoko možemo da skočimo…
A tu nikada nije ni bilo granice u mogućem rekordu…

Jako mi se dopalo kada sam juče na nekoj brošuri za letovanje na internetu pročitao sasvim običnu rečenicu a opet nekako tako duboku i sjajnu da se nosim mišlju da mi postane životna mantra…
„Želimo vam od srca da na ovoj sjajnoj destinaciji budete Putnik a ne turista“…
Čoveče…
Pa ova cela planeta je sjajna destinacija…
A šta je život ako ne jedna Odiseja…
I Raskošno Putovanje…
Tako da je možda pravi tren da zanemarimo jurnjavu i da se fokusiramo na lagano…opušteno…lepo i suštinsko…
Da umesto tagovanja lokacije gde smo to ovako divni i bogati uspeli da dođemo na ovoj planeti se usmerimo na to da se zaista dobro provedemo i ispunimo dušu…
Da pored para…pasoša…i telefona što nam je zaista jedino i neophodno…obavezno spakujemo i dobro raspoloženje…
Da se umesto ček liste sa svakim mogućim spomenikom i atrakcijom fokusiramo na provod…malene porodične restorane i natenane ispijenu kafu sa pogledom na čovečanstvo koje prolazi…i posmatranje ljudi koji su našli način da budu srećni na najrazličitije moguće načine…
Da shvatimo da je najbolji lek za nesanicu to da nam glava pada od umora i neispavanosti jer smo život na javi napravili prezabavnim…ispunjenim i prepunim utisaka koje ne želimo da propustimo…
Da su autentični ljudski odnosi…šala…smeh…i anegdote važnije od selfija…
Da putovanje nije samo u nogama i očima…već i u nepcima…nozdrvama…prstima…stomaku…a ponekad i u onim tako važnim a sasvim neopravdano i nepošteno nazvanim bezobraznim delovima nas…
Da se samo jednom živi…i da još nikada nisam razgovarao sa čovekom koji umire…koji mi je rekao da nije trebalo onda da ode na more…trebalo je da ostane kući…i da odmori…i da štedi…
Da kum može da nam postane i neko kosook ili crn…a ljubav života i Parižanka ili Novozelanđanka…
I da su neki gradovi lepi danju…neki noću…a neki tek pred zoru…i to u nekim turistički potpuno neeksploatisanim delovima…koje smo napravili na najlepše…uz pomoć nas samih…malo duše…i puno kreativnosti…
Da je svaka neprijatnost koja se desi…na kraju samo dobra anegdota…samo deo putovanja…i povod za grohot kada kasnije budemo prepričavali…“zamisli šta mi se deslio na aerodromu u Tokiju…od tad bez probiotika nigde…“ 
Da je sve bolje uz čašu dobrog domaćeg vina…
Da su od meka i restorana u centru grada uvek bolja sirotinjska domaćinska jela a la Baka…negde malo sa strane gde jedu lokalci i srećnici koji žive na mestima koje smo došli da obiđemo…i još su i toliko pametni da su toga svesni…
I da se samo jednom živi…
Da sve jako brzo prođe…
Najmudriji od nas to shvate jako brzo…
I jako rano počnu da ga žive na max…
Ne boje se bespotrebno svega i svačega…
A opet nauče da se čuvaju od nepotrebnih rizika…i uobičajnih životnih mišolovki…jer znate već onu staru „da sve što se desi u Budvi…ostaje u Budvi…osim Hlamidije…“ 
I fokusiraju se na ono „ma snaći ću se…pametan sam ja“…
Da su od magneta i onih kugli sa snegom ispod koje piše ime mesta u kome smo…mnogo važniji Osećaj u Grudima koji nosimo sa nekog mesta…
Neka Ideja koja nam je pala napamet…
Neko novo Iskustvo…
Novi Pogled na Svet…
Ili neka Širina u Razmišljanju…
Neosuđivanje…
Pristojnost…
I prihvatanje i uvažavanje različitosti…
I da je Osmeh univerzalna valuta…
I da se sve najvažnije na ovom svetu može postići samo sa njim…
I da je naš novac u stvari samo onaj koji smo potrošili…
A da su najneprocenjivije pojave na ovom svetu sasvim besplatne…
Ali da neće one same doći do nas…
Već je naše da naglavačke zaronimo u njih…
Dok još možemo…
I da Prilike za Radost nikada ne treba propuštati…
I dalje verujem u onu staru da „koliko si srećan toliko si u pravu“…
I u skladu sa tim…
Da od ljudi koji se mogu nazvati Svetskim Putnicima niko nije bolje u ovom životu prošao…
Niti iko zna bolje da živi…
Srećni nam bili svi Puti na koje pođemo…

Sećam se kako me je samo nešto žacnulo u stomaku kada mi je pre neku godinu klijent ispričao kako ga je sa sve Ćerkicom od nekoliko godina starosti ostavila supruga čim je shvatila koliko je teško biti majka…koliko je tu odricanja i požrtvovanja potrebno…i da je ponekad najizazovniji zadatak roditeljstva upravo naučiti da voliš nekoga više od sebe…i samo jedan dan došla i promrmljala „Ja stvarno ne mogu ovo više…preteško je…ja zamišljam život potpuno drugačije…tako mi se ide negde da izludim sa drugaricama…tako mi treba da se iz svega isključim…da budem srećna…i ponovo nasmešena…ja moram da odem dušo…nemoj da se ljutiš“…
Sećam se kako sam momentalno počeo da je osuđujem u sebi…
I pitao se kako može…
Kako joj nije stalo…
Ajde nema veze za ovog mog…muževi su vazda promenjivi…to poštujem…i svakom može da se desi da se zaleti i pogreši u nekom životnom izboru…ali za Ćerkicu…Kovrdžavo Pegavo Pile…sa dobrim detinjim očima…željnim majčinske ljubavi kao što je i svako živo sisarsko čeljde na planeti…
Nekako uopšte nisam imao razumevanja…
No život je najbolji Učitelj…
I uvek postoji način da se sve uredi…
Ukoliko ljudi imaju sebe…
I zaista znaju šta žele…
I iskreni su i prema sebi i prema drugima…
Razdragana mama je bila sasvim kul i dala puno starateljstvo mom klijentu…
I otišla za svojom srećom…
On je to shvatio kad dar…i priliku da zablista kao Tata Godine…
I našao u toj ogromnoj ljubavi prema ćerkici smisao i pokretač da izdrži sve nedaće…
A onda je i Ovaj Odzgor’ malo pripomogao i umešao prste dok je ispred vrtića započeo sasvim uobičajni roditeljski razgovor sa slatkom samohranom majkom rumenog nestašnog bucka…vršnjaka i najboljeg druga njegove čerkice…sa potpuno istom sudbinom…jer verovatno vam je potpuno jasno koliko je momaka-očeva u ovom gradu koji „isto tako ne mogu…nisu oni za to…i preteško je“…
I sad je svako gde i treba da bude…
Razdragana je na nekoj jahtici na moru…u letnji suton…muzika trešti…i pijana je i drogirana…nasmešena od uveta do uveta… lepa kao san…i sasvim lagana…opuštena i srećna…bez ijednog problema i obaveze na svetu…i kao takva vrlo dobrodošla za svako muško društvo na svetu koje ne voli preterano da se upliće a zna puno da uzima i uživa…kao što je i ovo od Buckovog tate…tačnije autora…
A ovo četvoro je na Divčibarama…
Bucko cepa ćevape…i pomfrit…sav zamusavljen od kečapa…
Kovrdžava njupa sladoled…isto tako musava…kao da su rod najrođeniji…
I da se prezivaju Musavčić…
Jezdi se niz zip lajn…
I grli se Sestra na kraju da ne padne…
A odmah potom i zadirkuje Brat dok smotano prelazi preko potoka…malo dalje…
Dva su sedišta u malenom porodičnom suvu pozadi…obrazi ih svo četvoro bole od smejanja…i muzika trešti…u povratku kući…u njihov Mali Topli Dom…u taj isti suton…
Nema većeg roda na svetu…
Niti veće Porodice…
Od njih četvoro…
Jednom ostavljenih…
Pa pronađenih…
Niti veće ljubavi…
Porodičnost nikad nije ni bila krv…
Porodičnost je Ideja da se volimo…
Da smo tu jedno za drugo…
Da ćemo se podržavati i čuvati…
I dati sve od sebe da je Našima makar za mrvicu lakše i bolje…jer smo mi tu…
I ideja da se zna šta je najvažnije…
A i ono…
Da se najbolje živi kada znaš zašto bi momentalno dao svoj život…
Kao što Musavčići to vrlo dobro znaju…
Nek su svi ljudi na ovoj planeti srećni…
Nek je svako sebi pronašao svoj Mir…
Živeli svo šestoro…

Irvin Jalom je poznat po onom antologijskom pitanju koje uvek postavlja svojim klijentima – „Šta biste mogli da uradite u narednih godinu dana, kako biste počeli da živite život bez kajanja?“
Jako volim to pitanje…
I samom mi je promenilo život…
I hvala o veliki Učitelju…
No…
Za naše prostore bi bilo još delotvornije da svako od nas sebi postavi pitanje –
„Kako bismo to živeli kada bismo prestali da kukamo?“
Ne znam puno moćnijih Čarobnih Štapića za Sreću…od onog koji Ma Nema Šanse menja u Ma Ko Ga Jebe…gledaj sad kako Ipak može…kad se čovek jako potrudi…
Ništa me više na ovom svetu ne raduje od stalnog svedočenja takvim Sudbinama…
I divljenja ovim mojim Krojačima…

Moj drug koji radi u turističkoj agenciji uvek kaže da su najgori gosti ona teška sirotinja koja letuje u maju za trideset eura i ona najbogatija ekipa koja letuju u avgustu u all inclusive…najskupljim hotelima na najboljim destinacijama…
Ovim prvima je duša u nosu…životi jako teški…i onda se uvek razočaraju kako deset dana kakvog takvog uživanja ne mogu da obrišu čitavu godinu muke i poniženja…i zlopaćenja…
Dok ovi drugi…samozaljubljeni prestolonaslednici očekuju da će im enorman novac doneti život bez apsolutno ikakve neprijtnosti i frustracije…i onda polude što se kafa prebrzo ohladila ili jedan oblačak pojavio na slici na instragramu…i nikad im ništa nije dosta…
Ovi između su…po njegovim rečima…sasvim ok…
I sa njima je sasvim lako sarađivati…
I sa time se neobično slažem…
Pogotovo što sam imao tu privilegiju da budem i jedno i drugo…
Pa tačno znam kako je…
I sa ove i sa one strane…
No dobro to je i sasvim logično…
Umerenost je uvek bila zlatna…
Čak i po pitanju novca…
Biti iznad poniženja…
A ispod bahatosti…
Biti bezbedan…
Ali ne i samoljubiv…
Zaštititi se od nepotrebnih neprijatnosti…
A prihvatiti neminovne…
Urediti sebi sve za šta se pitaš…
A adaptirati se na ono što nije do tebe…
Moći sebi da priuštiš put do mora i ronilačku opremu…
A shvatiti da su more…sunce…so i vetar koji piri sami po sebi sasvim besplatni…kao i dobro druženje…muzika sa omanjeg radija…grohot svuda oko nas…i ti Mali Čarobni Trenuci…
To između je po istraživanjima u Evropi oko tri hiljade eura mesečno po osobi…
Do te sume novac direktno korelira sa mentalnim zdravljem…osećanjem duševnog blagostanjem…i srećom…
U smislu da ko ima nula eura mesečno je najmanje psihički zdrav…a ko ima tri hiljade je najboljeg mentalnog zdravlja…
Nakon toga novac više ne utiče na osećanje sreće i mentalnog zdravlja…
Tad su neke druge stvari mnogo važnije…
Smisao…
Osećanje dužnosti…
Porodičnost…
Religioznost…
Seksualnost…
Ljubav…
Prijateljstvo…
Autentični ljudski odnosi…
Zajebancija sa ljudima sa kojima se kapiramo u pogledu…
Neprestani smeh…
Uživancije baš po našoj meri…
I najčešće potpuno besplatne stvari koje obivčno najviše raduju dušu…
Neprocenjivi Trenuci kad nam se duša smeši…
U našoj zemlji je to poprilično težak zadatak…ali ne i neostvariv…ukoliko se jako potrudimo…
Pa srećno nam svima bilo…