Da sam juče umro…ne bih znao da deci kada nešto dobro urade ne treba pričati da su pametna…
A onda mi je briljantni Vlada Borovnica…jedan od najboljih srpskih psihologa i psihoterapeuta…i čovek koga smatram svojim prijateljem…i to gledam kao jedno od svojih najvećih životnih dostignuća…objasnio da nije nikakav problem u toj rečenici dok deci ide…ali da je skrivena implicitna poruka te rečenice…da ako nisi nešto dobro uradio i ne ide ti…onda mora da si glup…i nikakav…
A nikom ne ide zauvek…
I stalno…
Čoveče…
Nikad mi to ne bi palo napamet…
Mnogo je bolje decu pohvaliti za trud…i reći…bravo ti ga baš si se potrudio…ili dobro…sledeći put će biti bolje…samo moraš više da se potrudiš…
A da ne pričamo o tome kako rad i disciplina na duge staze uvek pobeđuju talenat i urođene sposobnosti…
Jer deci je lako…
Kontrolni iz matematike je predvidljiv…pošten i generalno najviše zavisi od toga koliko je neko učio…
Život obično nije…
Da li će neko uspeti da se ostvari u nečemu što mu je važno…
Da li će neki muškarac zaraditi novac…
Da li će se neka žena udati i roditi decu…
Da li će neko upisati glumu…ili biti dobar u nekom sportu…
To zavisi od sto faktora…
Ponekad i od obične sreće i slučajnosti…
Zato je bitno da kod dece od malih nogu usadimo to…da ostvarenost na nekom pojedinačnom životnom polju…a pogotovo to da li im se ostvarila neka želja nikada nije i neće ni biti pokazatelj toga koliko su vredni kao ljudi i koliku ljubav zaslužuju…
Pa zamislite samo ove rečenice…
Volim te sine zato što imaš para…
Volim te ćero zato što si se udala…
Volim te zato što dobro šutiraš na koš…
Volim te zato što studiraš glumu…
Jaka ljubav…onoliko…
I dobro roditeljstvo…kad bi se šalili…
Jasno vam je da tu nešto nije kako treba…
I pitanje je onda da li se vole baš ta deca ili blagodeti koje njihovi uspesi donose u život roditelja…makar to bilo i samo da se pohvale pred poznanicima i komšilukom…
A deca će uvek misliti o sebi upravo ono što im je sto puta ponovljeno…šta god to bilo…
Tu realnost nije mnogo bitna…
Niti anatomija…
Niti bilo koje objektivno postignuće…
Ali zato…
Volim te što si moj…
I tu sam za tebe…
Kakav god da si…
I kako god ti trenutno išlo…
Čestitam na uspehu…isplatilo se svo tvoje odricanje…trud i rad…
Ili biće bolje drugi put…samo se potrudi više…
I nemoj sebe obezbređivati što nešto nemaš…ili ti želja nije ostvarena…
Samo nastavi da se boriš…
Jednostavno nikad ne mogu da izgube…
Navijati za svoj omiljeni klub samo kada pobeđuje je intelektualno…moralno i ljudski naivan manir…
I šta je tu uopšte i poenta…
A to je samo klub…
Koliko smo mi sami veći i bitniji od toga?
Stoga…
Živeo ti meni Đuriću…
A verovatno vam je jasno da to važi i za bukvalno sva ostala prezimena na svetu…
Samo upišite svoje na kraju…
Počnite da navijate za sebe iz petinih žila…
A pogotovo onda kada vam ne ide…
I samo napred…
Živeli i vi…
I nek vam je sa srećom…

Obožavam onu staru „Kako lepo ostare ljudi koji se ostvare“…
I kakva je to samo istina…
Jedno slovo V u potpunosti menja nečiju sudbinu i stepen ostvarenog mentalnog zdravlja…
Nekako uvek mislim da je to slovo u stvari skraćenica od glagola volim…
Volim ko sam…
Volim gde sam…
Volim s kim sam…
Volim šta radim…
Volim kako sam živeo…
A tek što volim kako ću…
Godine spram ovih supermoći i basnoslovnih dragocenosti nemaju apsolutno nikakvu šansu…

Uvek me je do kostiju potresala ona Bertonova rečenica iz Anatomije melanholije – „Ako postoji pakao na ovom svetu, on se nalazi u duši depresivnog čoveka“…
I odavno znam da je to jedna velika istina…
I sa ove i sa one strane…
Ono što još više znam je da je psihijatrija neverovatno napredovala u poslednjih nekoliko decenija…
I da pakao više nije bezizlazan…niti neizlečiv…a kamoli da u 2023. godini postoji i jedna jedina depresivna osoba na ovom svetu kojoj ne možemo makar malo pomoći…a često i sasvim…odgovarajućom i neophodnom kombinacijom pomoći…
Lekovima…
Psihoterapijom…
Hospitalizacijom ukoliko je zagustilo…
Motivisanjem da počnu da uređuju svoje živote…
Edukacijom koliko su zdrave i konstruktivne navike pogotovo u ovakvim situacijama ponekad i presudna prečica do zelene grane…
Još jednom nepristrasnom pameću u njihovom uglu dok naši pacijenti žmure od bola i straha…i iz petinih žila boksuju sa nagomilanim životnim problemima…
Navijanjem iz sveg glasa za njih dok primaju neverovatno bolne udarce od života…i dok se bore kao lavovi da ustanu iz nokdauna…
Ostajanjem uz njih…pogotovo dok im ne ide…
Saosećanjem…
Strpljenjem…
Razumevanjem…
Podrškom…podrškom…podrškom…
I onom lepom ljudskom ljubavlju…koja je možda i najvažniji protivotrov ništavilu…
Pa malo po malo sve dok ne izađu iz kazana…
Zato je toliko i volim…
Zato je toliko i spektakularna…
Retko gde ćete naći zanimanje sa više satisfakcije…
Kad je teško često se setim da je to samo zbog toga da bismo se na kraju svi zajedno još više radovali…
Čist zaplet i razvoj Likova…
Pred Happy End…

Po pitanju toga „šta će reći ljudi o nama“ nema rečenice koju više volim od one koju…uz raskošni osmeh koji imaju samo prepametni i ostvareni ljudi…kaže jedna moja dobra Prijateljica…jedno presjajno biće…u apsolutno svakom pogledu u kome jedna žena i može biti sjajna…
„O meni loše pričaju samo ovi koji nisu sa mnom ni bili…a jako su želeli…ovi koji jesu me obično hvale i zagonetno se smeše čim pomisle na mene“… 🙂
Rekoh vam…
Jedna ozbiljna Carica…
I da odmah sprečim zlurade komentare…
Da sam pristrasan…i da pripadam ovoj drugoj grupi…
Zaista nisam…
Ja je ovako obaška hvalim…
Jednostavno ispunjava sve moje kriterijume da bih nekoga smatrao Legendicom…
Kao uostalom i sve ostale samosvesne…emancipovane…široke…i autentične Ljudine…koje znaju šta hoće…gde su se zaputili…i koje se ravnaju isključivo po svom sistemu vrednosti…koji su godinama uporno unapređivali svojim iskustvima…rastom i stalnim radom na sebi…
Nek im je sa srećom gde god krenuli…
Mada…
Iskreno…
Ni mrvicu se ne sekiram za njih…
Jednostavno…
Neće oni ni stati dok god sebi ne ugode…
I dok im ne bude jako dobro…

Postoje pitanja koja ako iskreno postavimo sebi zaista mogu promeniti naš život…
Jedno od mojih omiljenih je…
„Da li ne može ili ne možeŠ?“
Jer…
Ako ne može…što bi se uopšte i sekirali?
Ako može…što bi časili i časa na bilo koju aktivnost koja nas ne vodi makar i milimetar bliže tamo gde i treba da budemo?
Baš tamo gde ništa nije nemoguće…

Ne znam ko je tačno rekao „ne pitaj me zašto pijem…pitaj me što sam žedan“…
Ali odavno znam…
I svaki dan mi se u praksi to potvrđuje…
Da su sve zavisnosti ništa drugo do raznorazne kratkotrajno prijatne i raskošno mameće…a na duge staze smrtonosne Mišolovke za ljude koji su u nekom trenutku jako ranjeni…a potom zaraženi dubokom mržnjom prema sebi ili prema životu…
Tu se uvek i nalazi suština problema…
Tu se uvek i nalazi Lek…

Jutros me jako dojme dva citata…koja sam skoro negde uhvatio…
Jedan pretalentovanog Manjifika…
„Ja sam kao Srbin iz dijaspore viđao Srbe devedesetih koji su bili malo zajebani, ali uvek lagani i nasmejani (negde suštinski superiorni). A sada, poslednjih nekoliko godina, vidim samo neke „Ljute Srbe“. Oni kao da su ljuti na sve oko sebe, reže na sve oko sebe, i time samo pokazuju svoju inferiornost.“
I drugi velikog Betovena…
„Ja ne znam nijedan drugi znak superiornosti, osim dobrote“…
I nešto se mislim kako baš tu i treba sebe da usmerimo…pa da se jako potrudimo da se tu pozicioniramo…i da onda nekako uspemo da tu i ostanemo…
Baš tu negde tačno na sredini između Nasmešenosti i Dobrote…
Nema puno boljih pozicija na svetu…
Ne samo zbog drugih…kojima ćemo svakako jako prijati baš takvi…
Već ponajviše i zbog nas samih…
Jer će nam život prosto uvek izgledati baš onako kakvi smo mi…
Nikada obrnuto…
U nama je uvek i bio glavni prostor za rast…
U nama je uvek i najveća prilika za ulepšavanje…
A i znate već…
Lepota je uvek u oku posmatrača…
E baš u tom Bistrom Oku se i krije naš spas…

U moru emotivnih rolerkostera koje svaki prosečan psihijatar uobičajno proživi u toku jedne radne nedelje…a ponekad i u toku jednog radnog dana…urezalo mi se jedno prepodne…pre neku godinu…kada je moja mila…draga i presjajna pacijentkinja od trideset i kusur godina…ono ukratko Žena-Zmaj u svakom pogledu…došla i jednostavno preplakala prvih dvadeset minuta seanse…
Od mojih divnih učitelja sam još odavno naučio da u takvim situacijama pacijente treba samo pustiti…sedeti sa njima u muci…ćutati i jednostavno sačekati da suze urade ono za šta su i dizajnirane…da naprave dekompresiju i čišćenje…da odvrnu česmu na napaćenoj duši…da bol malo isteče…pa da sve bude lakše…i da možemo popričati…
Nakon što su su suze prestale…pacijentkinja mi je pokazala poruku koju je dobila nekoliko minuta pred početak seanse…i zbog koje se i rasplakala…najobičnijij sms mobilnog operatera da joj je ugovor istekao…i da bi bilo skroz povoljno i pametno da dođe i da potpiše ugovor na dve godine…jer će tako biti jeftinije…
U trenutku mi je bilo jasno…
Vama nije…i verovatno se sada i pitate zašto bi neko plakao kao kiša na tu sasvim uobičajnu poruku…
Verovatno niko…na ovoj kugli zemaljskoj…osim nekoga ko ima još šest meseci života…po definitivnoj prognozi uglednog konzilijuma sa GAK-a…i to u najboljem slučaju…i ako se sve kockice slože…
Verovatno niko…osim onoga ko umire…pa mu se ne isplati da se na toliko puno obavezuje…
Ponekad je dve godine previše…
Posle smo malo popričali…pokušao sam da je odobrovoljim…da pokuša da se zdravorazumski i hrabro suoči sa svime što je čeka…i da pronađemo nešto smisleno za šta će se uhvatiti i što će je motivisati na tu herojsku borbu…i napravili plan kako da ide dan za danom…i da rešava jedan po jedan problem…i da završi sve što je potrebno završiti…svaki razgovor…svako pozdravljanje i svaki zagrljaj…a da opet nađe način da maksimalno čuva sebe…i da opet nekako i uzme još poneki čarobni trenutak od ovog prokletog života…koji je kao za inat i najlepši baš onda kada ga i nemamo previše pred sobom…
A na kraju smo se čak i smejali…kako to obično i biva na pravim psihoterapijama…red suza…red smeha…kako je možda najbolji način da zeznemo operatera…to da uzme najskuplji mogući telefon i sve neograničeno…pa nek je jure na onom svetu da naplate…neće propasti za jedan ugovor…ionako će ležati po bolnicama…pa nek joj makar to bude ugođaj…nek ide život…nema se šta više čekati…
Posle sam je uvek zamišljao kako se smeši od uveta do uveta dok skroluje sve one smešne klipove sa psima koji negde padaju ili na sto načina ispadaju smešni i smotani i preslatki…koje je uvek obožavala…u nekom pokumraku neke bolničke sobe…
Nakon nekih godinu dana je preselila…verujem na neko bolje mesto…gde bi ako ima pravde takve ljudine…koje nikada nikome nisu ni pomislili zlo…i trebalo da idu…
Ali je ostao nauk…
Da su ugovorne obaveze precenjene…
Da je odlaganje radosti u životu…i čekanje na savršene uslove da počnemo da živimo…u najmanju ruku glupavo…
Da su dve godine čitavo bogatstvo…prosto nismo ni svesni koliko…svi mi srećnici koji ih uzimamo zdravo za gotovo jer ih makar na papiru imamo pred sobom…
I da treba živeti sad…
Punim plućima…
I do daske…
Baš u skladu sa time ko smo…šta smo i šta nam raduje dušu…
I naći način da se zabavimo i da budemo pozitivni i duhoviti…i u najtežim trenucima…
Odmaraj Mila…
I uživaj…
Šetaj lagano čopor smešnih i nadprosečno smotanih pasa po nekoj mirišljavoj livadi prepunoj cveća u zalazak sunca…
Smeši se i uživaj…
Zaslužila si…
I hvala za sve što sam naučio od tebe…
Neke edukacije su prosto neprocrenjive…

Nikada i nije bio problem u tome što nas neko neće…
Već u tome što nemamo kud…
I u tome što mislimo da taj neko drži ključeve naše sreće…
Neobično je srećna okolnost da su ti ključevi u stvari uvek kod nas…
I da je puteva prosto neopisivo mnogo…
Makar na jednom od njih se nalazi baš sve ono što nam je potrebno…
Jednostavno…
Nekad se bespotrebno ljutimo na ključeve…
A u stvari samo stojimo pred pogrešnim vratima…
A da ne pričam tek o čudotvornoj… isceljiteljskoj i usrećujućoj moći Odškrinutih Prozora…
Retko šta na ovom svetu pruža tako Lepe Prizore…