Volim onu Šekspirovu – „Izazvao bih vas na borbu razuma, ali vidim da ste nenaoružani“…
Distanca od nerazumnog i glupog je ponekad zaista pola zdravlja…
Jer neko jednostavno ne može da dobaci više sve i da hoće…
A tu dole je iskusan…talentovan…i ide mu sasvim dobro…
Što bi se uopšte i menjao…
Lakše mu je mnogo da i nas povuče…
Zato se odatle i treba svim silama skloniti…
I okružiti svojima…
Na visini koja nam je potaman…
Spas i sreća su obično tu…

Zamislite da vas ujede zmija u nekoj prirodi…
I da vi…umesto da odete lekaru…iščistite i obradite ranu…dobijete antiviperni serum…i odete kuci da se polako oporavite i ozdravite…opametite se i izvučete pouke…i sledeći put budete mnogo obazriviji kada ste u prirodi…a možda i u potpunosti prestanete da idete po mestima koja su prepuna opasnosti…počnete da tražite tu istu zmiju po šumi kako biste je pitali „Zašto?“…“Što baš mene?“…i kako biste joj objasnili da vi uopšte niste ni zaslužili da budete ujedeni…i kako je to sve jedna velika nepravda…
Zvuči ne baš pametno zar ne…
A može ponekad biti i pogubno…
Naravno…
Ovaj post nema nikakve veze sa zmijama…
Makar ne sa čestitom…važnom…i vrlo potrebnom životinjskom vrstom gmizavaca…
Već sa ljudima koji imaju moralnost gmizavaca…
Sa momcima i devojkama…
Sa članovima porodica…
Sa prijateljima…
Sa kolegama…
I sa poslovnim partnerima…
Koji su nas ujeli za dušu…
Doduše…
Principi spašavanja žive glave su potpuno isti…

Ako nam je potpuno nezamislivo da uopšte i pomislimo…a kamoli da kažemo…ili ne daj Bože zaista i uradimo sledeće…“pretukao sam ženu zato što je neposlušna…zato što neće da radi ono što ja mislim da treba…i zato što me je potpuno dovela do ludila…“
Zašto bi onda to bilo u redu ako umesto žene kao žrtve nasilja ubacimo Dete…
Zato što je manje i slabije?
Zato što ne može da se brani?
Zato što ne može da nas prijavi?
Zato što ne može da ode od nas?
Zato što mu je kao vazduh potrebna ljubav od nas…pa će se stalno vraćati po još…iako mu mi umesto toga nanosimo nezamislivu bol…
Nasilje je apsolutno nedopustivo…
U bilo kom obliku…
A pogoto prema deci…
Ne postoji nijedno jedino opravdanje za to…
Pustite stare priče…
Oko 30% „normalnih“ roditeljstava nekada su bila takva da je socijalna služba trebala momentalno da reaguje…i da spase tu decu…od nasilja i ostalih užasa…koje su se podrazumevale „jer svi to tako rade“…
Ne pitajte kako mi psihijatri to znamo…
Da nema roditelja ne bi bilo ni psihoterapije…
Deca koja su dobijala batine i postala dobri i normalni i uspešni ljudi su to uspela uprkos batinama a ne zbog njih…
Tako da…
Deca su samo deca…
Previše energije…potreba…nemira i emocija…a nedovoljno zreli i razvijeni mehanizmi koji bi to sve zauzdali…razumeli i obradili…
Zato smo im i potrebni mi odrasli kao regulativni i smirujući faktor…a ne kao neko ko nanosi bol…
Zamislite da dodjete kod prijatelja zato što ste uznemireni…plačete…bojite se i ne možete da se smirite…a on vas prebije…
Kako bi vam bilo?
Koliko bi vam to pomoglo?
Ako su deca zaista nesnosno nemirna…treba ih lečiti…
Ili treba da se lečimo mi…ukoliko više nemamo strpljenja i živaca…
Ili postoji hiljadu boljih načina vaspitavanja…
A pogotovo onaj stari i iskonski koji postulira da „deca ne slušaju…već imitiraju“…
I da će se uvek mnogo više postići sa Ljubavlju…Saosećanjem…Razumevanjem… Podrškom i Jasnim Granicama no sa batinama…
STOP NASILJU nad svima…
A pogotovo nad nejakima…
Dobrodošla Ljubavi…
Pogotovo prema onima kojima je zaista najpotrebnija…
Nema boljeg ulaganja od tog…
Ni za njih…sada…
Ni za sve nas…malo kasnije…

Ako jutros nismo ustali depresivni…to je zato što ili imamo zdravu genetiku…ili smo imali srećno detinjstvo…ili nam je sada život dobar…
Ili imamo čak i sve tri ove Ozbiljne Privilegije…
Ili smo neke dobili…a neke mukotrpno stvorili…
Ukoliko jesmo…
Najvažnije je okriti u čemu je tačno uzrok…
I onda to adekvatno i dovoljno dugo lečiti…
Genetiku lekovima…
Detinjstvo dugotrajnim psihoterapijama…
Život postepenim i upornim uređivanjem i rešavanjem problema koje imamo…izbegavanjem stranputica…i uvežbavanjem načina razmišljanja i rutina koje su dobre po nas…
Kakva god da je kombinacija Muke u uzrocima…uvek postoji kombinacija Lečenja koja je delotvorna…
Ta ideja da Spas uvek postoji me neobično raduje…
I kao profesionalca…
I kao čoveka…

„Ma mogla bih ja da smršam doktore lako…nego ne mogu da budem još i gladna…kad sam nervozna i tužna…
A često sam nervozna i tužna…“
Koliko sam samo puta čuo ovu rečenicu…
Zaista sam ubeđen da je barem polovina od svih onih kilograma koju su nam višak upravo ove etiologije…
To je s jedne strane potresno…
A s druge strane…tu se krije i lek…
Ili ćemo naći zdraviji i delotvorniji način da potisnemo i zaboravimo na nervozu i tugu…
Ili ćemo potražiti neki pravi i istinski način da budemo zadovoljni…opušteni i srećni…na duge staze…
Najčešće tako što ćemo se pozabaviti rešavanjem naših suštinskih problema…najbolje na njihovom samom izvoru…
A to je uvek moguće…
Čvrsto verujem da će nam onda odjedanput postati veoma lako da budemo i spolja taman onako kako i treba…
Taman onako kako i želimo…

Jedna od najvećih „nepravdi“ ovog sveta je da smo mi potpuno slobodni da se ponašamo kako god želimo…ali nažalost nikada nismo u potpunosti slobodni od posledica tog našeg ponašanja…
Tačno se po tome i može veoma precizno odrediti mera nečije naivnosti…
Naivni se uvek bakću sa posledicama…i njihovim rešavanjem…stalno se čudeći kako je moguće da im se ponovo isto dešava nakon potpuno identičnih odluka i ponašanja…koja stalno iznova i iznova ponavljaju…
A kao što svi vrlo dobro znamo…naknadna pamet nema neku veliku vrednost…nakon bitke…kad je sve potpuno jasno…
Mudrost je razmišljati na vreme…
I unapred…
Dok smo još u domenu uzroka…i biranja šta nam je činiti…
I dok još uvek mi kontrolišemo svoju sudbinu…
I pitamo se kako će nam biti…
Onaj majčinski savet „bolje sprečiti nego lečiti“…iako tako dosadan…ponekad je najskuplji…
Jer k’o što dobro znate…
Mir u duši je potpuno neprocenjiv…

Apropo toga šta će drugi ljudi misliti o meni…ništa me već godinama ne smiruje više od one predobre rečenice Patrijarha Pavla koji je svojevremeno izjavio – „mene da ponižava može bilo ko…a da se ponizim mogu samo ja“…
Neverovatno me činjenica da nam niko ništa u stvari ni ne može…ukoliko mu mi to ne dozvolimo…smiruje i opušta…
Zrelost je upravo to…
Da se ravnamo ka unutra…
Umesto da tražimo potvrdu spolja…
Kakav je to samo Moćni Štit…
Kakva je to samo Supermoć…

Jako volim onaj dalmatinski izraz „danas ima Mora“…koji označava činjenicu da je danas more nemirno…da ima velikih talasa…jake struje…da je vetar jak i nepredvidiv…i da je možda danas bolje samo ga hvaliti…diviti se snazi i lepoti…a držati se obale…
Kako lepo…
Kako neosuđivački…
Kako prihvatajuće…
Uvek mi je bilo fascinantno kako ljudi koji obožavaju…žive uz…za i od mora njega neće nazvati ružnim…nemirnim…opasnim…ili strašnim…
Već će samo reći ono njihovo milozvučno „ima Mora“…
Jednostavno poštuju ga…
I ne traže od njega ono što nije…
Dive mu se…
Uzimaju ono što je lepo…
A čuvaju se od opasnog…
I čekaju dane kada će sve biti bolje…i mirnije…
Čoveče kako mudro…
I zamislite samo da smo u stanju da kažemo…
Ima Žena…
Ima Muškarca…
Ima Ljubavi…
Ima Strasti…
Ima Života…
Kako bi nam samo svima lakše bilo…
Principi guštanja su sasvim isti…
Izbegni opasne…
Uživaj maksimalno u dobrim…
Poštuj Igru kao takvu…
Nadahni se lepotom…
I jako se zabavi dok još možeš…
Pravila su kao što vidite posve ista…
Ko je dobar Moreplovac…
Ko je lepo plovio…
Ko je izvukao živu glavu…
I ko je uspeo da obiđe Svet…
Imaće na kraju onaj posebno zadovoljni pogled ka Pučini…koji imaju svi stari Mornari…
I misao…koja bubnji duboko u grudima…
E dobro moje More…šta smo mi sve prošli…
Uprkos svemu…
Kako je samo vridilo…
Kako je samo bilo lepo…
Što me to uopšte i pitaš…
Naravno da može novi Đir…
Ionako…
Oduvek…
Navigare necesse est…
Ploviti se mora…