Najteži deo roditeljstva je pusititi sopstvene Ptiće da odlepršaju iz Gnezda…
To mogu samo roditelji koji su dovoljno zdravi da mogu da pronađu i neke druge identitete…mimo dece…zbog kojih je vredno živeti…
Oni koji su uspeli da zavole decu više od sebe…što je jako teško…ali je i suština roditeljstva…
I oni koji shvataju da se deca ne mogu zaštiti od svoje sudbine…pogotovo onih delova koje sami biraju…već je suština porodičnosti u tome da ptići imaju gde da se vrate kada se olupaju…i kad im je potrebno malo podrške i ljubavi…ili vremena da im zaraste slomljeno krilo…da se okrepe…pa da nastave dalje…
Ptić koji ostane predugo u gnezdu…je bezbedan…ali osakaćen…sa zakržljalim krilima…i sa potpuno neispunjenim potencijalom…
Ovom u brišućem letu se svašta može desiti…
Ali to više nije Ptić…već Orao…
Sa raskošnim i snažnim krilima…
A za takve Orlove se ne treba brinuti…
Već im se treba diviti…
Dok beskrajno lepi…dostojanstveni i neustrašivi jurcaju kroz oblak…
Ma koliko bilo opasno…
Samo to su zaista srećni Orlovi…
I samo tako Orlovi i treba da žive…
Srećan vam let!

Kada pođemo na Put…
Nama su u stvari potrebno samo četiri stvari:
1. Zdravlje…o kome je suludo pričati…jer se nikome ne putuje kad je bolestan…
2. Dobro raspoloženje…jer je onda svaki tren Prilika…sve je moguće…i život je lep…
3. Pasoš…s kojim možemo prelaziti lične Granice…i otići negde gde možemo proširiti svoje Vidike…i upoznati neke drugačije ljude…pa probrati baš one po našoj volji…a neke potom i jako zavoleti…
4. Novac…koji omugaćava slobodu…da sve bude baš onako kako mi volimo…i da nas niko ne može maltretirati…
Sve ostalo su trivijalnosti…
I potpuno rešive stvari…ukoliko imamo prethodne četiri..
Zanimljivo mi je…
Kako su aposolutno iste stvari potrebne da bismo imali i dobar i ispunjen život…
Što i ne čudi…
Jer je i to samo jedno obično Putovanje…
Doduše raskošno…
Stoga…
Čuvajmo se…
Zabavimo se…
Nadahnimo se…
Isprepletajmo se sa novim Stimulusima…
Proširimo se…
I napunimo se Dragocenim Uspomenama…
Većeg bogatstva od njih jednostavno nema…

Najveći problem sa ovom planetom je to što čim nekoga volite…čim vam je do nekoga stalo…odmah se za njega i sekirate…i bićete mnogo tužni ako mu se nešto desi…
To su ta mala slova na šestoj strani ugovora…koja nismo ni čitali…kad smo se radovali što smo nekoga zavoleli…
Stoga je možda i najvažnija stvar osvestiti da mi naše voljene ne možemo zaštitii od patnje…niti će prema njima život biti posebno nežan jer ih eto baš mi volimo…
To jednostavno nije moguće…
Pravila bivstvovanja na ovoj planeti prosto nisu takva…
Ono što možemo uraditi je da budemo uz njih BEZ OBZIRA NA SVE…
U kakvoj god muci sa se nadju…
I da ako treba i poginemo boreći se na njihovoj strani…protiv nebitno koliko jačeg neprijatelja…
Smiruje me to…
Volim onu staru mornarsku koja kaže da „ploviti se mora…živeti ne…“
Verujem da ista poslovica važi i sa glagolom voleti…
Samo protiv njega sve što je ružno na ovoj planeti nema nikakve šanse…

Tačno je zamišljam kako silazi niz stepenice Fakulteta dramskih umetnosti…
Kako sva drhti…
I kako su joj oči pune suza…
Kako daje sve od sebe da se ne sruši…
I kako joj je u glavi samo misao da li je moguće da ni iz trećeg puta nije uspela da upiše glumu…
I sada razmišlja da je sve gotovo…
Da ništa više nema smisla…
I da je možda najbolje da je ni nema…
Pošto joj na tim stepenicama deluje sasvim izvesno da nikada neće moći da bude srećna…
Razmišljam koliko su samo ta prva velika razočarenja u životu neopisivo bolna…
Posle čovek nekako ogugla…
I osvesti da ne može sve da ima…
I da u životu svi dobiju svoju porciju nesreće…muke…nepravde…i bola…
I da je to sve samo deo Igre…
Možda ona zaista i nije dovoljno talentovana…kao što se za mene ispostavilo da baš i nisam toliko dobar košarkaš koliko sam maštao da jesam…pa moradoh postati psihijatar…što i nije ispalo tako loše na kraju…
Ili nije ni bilo ponudjeno da tu prodje zbog svih specifikuma našeg vrlo nepoštenog…nameštenog…nepotističkog i korumpiranog društva…kao što ni meni nije uspelo kada sam pokušavao da se u državnom zdravstvu probijem kvalitetima koji su tu jednostavno potpuno bezvredni i nikome ne trebaju…
Jednostavno ne može Ruža da procveta u Pustinji…
Sreća je da uvek može da se presadi…
Možda je vreme za privatni fakultet…gde će učiti za sebe…i obići svaku letnju školu glume na svetu…pa će se kasnije probiti…na mala vrata…čistim talentom…trudom i lepotom…
Možda se tog dana samo nije snašla…kao ni Nikola Kojo prva dva puta…ali će joj treći pokušaj otvoriti vrata raja…samo ako bude uporna…i igraće u sto filmova…
Možda će početi baš od tih stepenica da snima za instagram ili youtube…uzeće privatne časove od nekoga jako dobrog učitelja…i postaće najpopularnija glumica za svoju dušu na Balkanu…pa kada postane imućna preko društvenih mreža…možda napravi predstavu ili film…onako čisto za svoj ćef…i uzme sve najbolje saradnike koje novac može platiti…i jako se potrudi…pa to postane najbolja stvar za gledanje u gradu…
Žao mi je što sam tek sa trideset i kusur shvatio da je u životu sve apropo Plana B…
Samo naivni misle da će se sve otvoriti iz prve…i da baš njih čeka crveni tepih u životu…
U životu je ponekad poenta samo ostati na nogama…
Uzeti vreme da se obližu sopstvene rane u nekom sigurnom prostoru…nakon padova…i ugruvavanja…
Pa potom potražiti u dubini duše ono što je zaista esencija naših želja…
I koje su to naše jezgrovne vrednosti…
Pa okrenuti Evropu naopačke da nam se ostvare one koje su moguće…kao što je prošle godine na Gaku žena rođena bez materice rodila sebi ćerku sa transplantiranom sestrinom matericom koja se već pokazala sa dve prelepe sestričine…
A za one koje su nemoguće i neostvarive poći za esencijom…u Zvečansku po nekog čija je jedina želje da ima nekog svog na ovom svetu…i da i on slavi Novu Godinu skromno u krugu porodice…kao da i postoji nešto basnoslovnije…ili u Gruziju po nekoga ko će pomoći da se to dete donese na svet…pa vam ga dati da ga čuvate i podižete…da ga volite više no sebe…što je i suština roditeljstva…ili na bilo koji drugi način koji pruža 2024-ta…
Izdrži Mila…
To je sve deo puta…
Život nije sprint…
Uvek je Maraton…
Pokunjena silaženja sa suzama u očima niz stepenice služe samo da se vežemo za glavnu junakinju…i da je motivišu da se još više trudi…
Kako bi Rasplet i Happy End u autobiografskom filmu bili besprekorni i moćni…
Sa onim feel good osećajem kada na kraju sve dođe na svoje…koji će motivisati gledaoce da se i oni pokrenu…
Pa ćemo pljeskati iz sve snage…kad se bude penjala uz Crvene Tepihe…
Nisam nikada probao kokain…
Niti ću…
Jer je to samo lepo ukrašena Dušolovka…
Manir ljudi koji žele da propadnu…
Samo su mi pričali pacijenti…i čitao sam u knjigama kakva je to Euforija…
Mi koji smo dovoljno pametni da se nećemo drogirati…i posledično jako napatiti…kada dejstvo hemije prestane…te Visine možemo dosegnuti samo kada nam posle dugo čekanja upali Plan B…
Ili Z…
Srećno bilo svim ljudima sa ogromnim neostvarenim željama u sebi…
Koji se i dalje trude i bore…
I koji nisu odustali…
Pustite nuklearne elektrane…
Veće Pokretačke Sile na ovoj planeti jednostavno nema…

Jako mi se dopao fazon koji nam je juče ispričao jedan predivni Profa iz Dablina tokom predavanja o lečenju teških oblika depresije…
Zamolio nas je da dignemo ruke svi mi u publici koji bismo želeli da nam istog trena uplati milion dolara na račun…
Naravno 100 % nas u publici je diglo ruke…
Potom je rekao da postoji samo jedna mala caka…
A to je da se svi ljudi koji budu prihvatili ovu ponudu neće probuditi ujutru…i zamolio nas je da nastavimo da držimo ruke u vazduhu svi mi koji i dalje pristajemo na ponudu…
Mislim da vam je jasno šta se desilo…
I da brže spuštanje par hiljada ruku nikada niste mogli videti…
I zaista i jeste tako…
Samo mi o tome ne razmišljamo na pravi način…
Fokusiramo se na nedaće…
Umesto na Prilike…
Nesvesni kolika je privilegija samo i disati…
I imati mogućnost da taj kiseonik utrošimo jureći za nečim što nam je zaista i važno…
Ovo Jutro u kome smo se jutros probudili nedvojbeno vredi više od milion dolara…
Stoga…
Drage kolege Milioneri…
Nasmešite se…
Zabacite ramena unazad…
I izvol’te…
Široko vam polje…
I nek vam je sa srećom…
Neka Jutra zaista imaju moć da promene sve…

Po pitanju straha od smrti uvek me je smirivala misao da će nam tamo biti isto kao što nam je bilo pre no što smo se i rodili…
Samo ćemo ovaj put živeti i dalje u srcima svih onih ljudi koji su nas voleli…
Malo li je to?

Što bi nas neko voleo ako ni mi to sami ne možemo?
Stoga je zavoleti sebe paradoksalno i najbrži način da dođemo i do nečije tuđe ljubavi…
Zamislite Hotelčić na Moru u koga ni sam vlasnik ne veruje…
Zapušten…mračan…sa nadrndanim i ubijenim u pojam personalom…bez trunke dobre energije i optimizma…i sa neobično lošom ponudom ugođaja i radosti…
A onda zamislite taj isti hotel ukoliko ga Vlasnik prihvati takvog kakvog ga je nasledio…najčešće ni kriv ni dužan…potpuno nesavršenog i sa sto mana…i sa hiljadu problema od spoljašnjosti do organizacije…ali koji jedno jutro ustane i kaže „pa dobro kakav si da si moj si…samo tebe imam…ne moraš biti savršen da bih te prihvatio…da bih se prema tebi domaćinski odnosio…ili makar kao prema nekome drugom koga jako volim…i pokušaću sad da od toga što imam stvorim najbolji mogući…
Od danas počinjemo kompletno renoviranje po uzoru na najbolje hotele koje znamo…radićemo sve isto što i oni…ne treba tu biti puno pametan…ljudi.su već odavno sve smislili…i daćemo sve od sebe da našim gostima pružimo kompletan ugođaj…možda nismo hilton…ali možemo to biti u svemu što je zaista važno…možemo biti neviđeno šarmatni…vazda nasmejani…i nestvarno gostoljubivi…i možemo napraviti ovaj hotel da bude baš po našoj meri…da nama i našim prijateljima u njemu bude opušteno…prijatno i lepo…
Pa možemo se čak i jako prolepšati…
Možemo upotpuniti naše sadržaje i ponudu…
Možemo napraviti bazen na krovu…zaposliti dobrog majstora za koktele…i dovesti dobre muzičare…pa redovno organizovati sjajan provod…i lude noći…
Možemo dati sve od sebe da ljudima dok su kod nas bude zaista dobro i zabavno…
I da se osećaju sasvim uvaženim…
I možemo nastaviti da se svaki dan malo po malo unapređujemo…
Sve dok ne budemo sasvim zadovoljni…time što smo postali…
Baš takvim da nam je sada sasvim lako da se zavolimo…i da smo ponosni što je to baš naš Hotelčić…
Što ima neki svoj autentični šarm…
I što ima dušu…“
Već vidim…
Uz pristupačnu cenu…malo dobrog marketinga…i otvaranja za nova tržišta…i par uspešnih sezona…koje će doneti samopouzdanje i elan…i sredstva za nova ulaganja…i spolja i unutra…čitav buljuk željnih turista koji stoje na vratima…
Pa ko zna…
Možda se nekome toliko dopadne pa odluči tu i da ostane…
I da se tu za stalno zaposli…
Da shvati da bi jako uživao da se pridruži tom velikom poduhvatu da ovaj Hotelčić ostvari svoj puni potencijal…što je možda i najbolja definicija ljubavi…
Samo se amateri vazda bakću pitanjem šta je to sa današnjim Leptirima…što ih nema…i što ne dolaze…
Majstori se uvek bave cvetanjem…
Rastom…razovojem i ulepšavanjem sopstvenih Cvetova…
A tu je uvek samo nebo bilo granica…
Kao što je neće biti ni u posledičnoj najezdi Leptira…

April u Beogradu…
Malena bašta sjajnog restorančića…
Pauza za ručak…
U pretrpanom ambulantnom danu…
I majka i ja…
Ja: „Majko…slušaj divne vesti…moj kum Petar…i braća Veselinović su postali konačno asistenti na medicini…znaš ih sve sa faksa…dolazili su kod nas sto puta…toliko sam srećan…evo i u našoj zemlji…konačno kvalitet da ispliva…ima nade…“
Majka: pogled u stranu…omanji gutljaj espresa…tihi uzdah…i ovlaš… „eto…a ti radi onu tvoju psihologiju“… 藍藍藍
Da ne bude zabune…
Niko na svijet nije dobio više ljubavi…podrške…razumevanja i pažnje od mene…
U nikoga nije toliko verovano…
I lako bih je kandidovao za svetsko prvenstvo najboljih majki na svetu…
I bila bi potpuni favorit…
Bez ikakve sumnje…
Ali…
Kao što znaju svi vraški privilegovani ljudi koji ih još uvek imaju…ili su ih makar nekad imali…
Niko neće moći ni tako lako da vam se popne na glavu… 
Iz čiste dobronamerne brige…
I iz čiste ljubavi…
Sa idejom da i dalje treba da zaštite nekoga koga mnogo vole…
Makar imao i četrdeset godina…
Živele majke!
Eto ga skoro evropski kongres…
Baš sam se uželeo priče o kapi u aprilu koju ipak treba da ponesem za svaki slučaj…
Papučama protiv smrtonosnih gljivica za bazen…
I probiotiku…
Samo se penjite…
U ovim godinama zvocanje postane pomalo smešan ritual protiv uroka…
I sve manje i manje smeta…
Samo nek ste vi nama žive i zdrave…
Još sto godina…
Nosićemo i kape i papuče… 