Postoji jedna fascinantna priča vezana za Mitohondrije…male nuklearne elektrane u svakoj našoj ćeliji…koje nas snabdevaju svom energijom potrebnom za život…
A to je da one imaju jedinstven DNK…koji je isključivo majčinski…a ne mešani kao sav ostali DNK…
Jednostavno je potpuno isti između majke i deteta…
Razmišljam nešto…
Uz malo pesničke slobode…
Da je možda onda u tom DNK tajna…
I da se tu nalazi sve ono što je lepo na ovom svetu…
Što je poteklo još od Prve Žene…
Sva ona Majčinska Ljubav…Podrška… Saosećanje…Lepota…Nežnost i Snaga…
Koliko mi je lepa ta pomisao…
I koliko samo važnu stvar u sebi sve naše Žene nose…
Hajde raspršite to kao neki Maslačak…
Ništa nam na ovoj planeti nije potrebnije…

Kada sam pošao na svoj prvi ispit na medicini…na ozloglašenu hemiju…rođena sestra koju jako volim…i koja je desetak godina pre završila taj isti fakultet kao jedan od najboljih studenata…mi je dala malu ikonicu Bogorodice…da me čuva i da bude tu sa mnom…i rekla da me voli ma šta bude…i da zna da sam ja pametan…i da ću se snaći već nekako…
Šta mislite koja ikonica Bogorodice nikada nije pala ispit…
I ko je svih 36 puta izvlačio nekako sasvim ok pitanja…kod nekakako sasvim ok profesora…
I kome su se stranice u glavi samo otvarale pred očima…
E sad da li je to do Bogorodice ili do mene…koji sam okopnio učeći kao mazga svih šest godina…
Ja ne znam…
Eno je u kolima danas…
Još se ne slupah…
Ali i ne vozim nikada brzo…
Ali zato čvrsto verujem da vera u Boga uvek najbolje funkcioniše kada damo sve od sebe i uradimo sve što je do nas na ovome svetu da ostvarimo sebi neku želju…pa se onda pomolimo i Ovome Gore da pomogne…da dà svoj final touch…da nas malo pogura…i da nas malo pričuva…
Meni to radi…
Evo četrdeseta godina…
I niko me neće ubediti da ta kombinacija nije ubedljivo najbolja…
Jer jedno bez drugoga jednostavno ne ide…
Pokušajte…
Možda i vama tako upali…

Valjalo bi Dekretom dozvoliti odraslim ljudima kojima roditelji nisu slavili rođendane da u odraslom dobu imaju pravo da ga slave dvaput godišnje…
Ma šta dva puta…
Jednom mesečno ako treba…
Sve dok ne nadoknade…
Uskraćenu radost…pažnju…podršku i ljubav…
Jer nema tog deteta koje ne zaslužuje Svećicu…makar i na kocki čokolade…
Ili crtež olovkom sa porukom ljubavi…ako se nema za više…
Ako nekoga nisu voleli dok je bio mali…to svakako ne znači da taj neko ne zaslužuje tu privilegiju…
Naprotiv…
On je zaslužuje i ponajviše…jer mu je najpotrebnija…
A to da je svako zaslužuje ljubav je aksiom…to se ne dokazuje…to je osnovno ljudsko pravo svih nas…
I to samo znači da je Roda omašila vrata…
Zbunila se nešto…
I da su isporučeni na mesto koje možda tako Dragocenu Pošiljku ni ne zaslužuje…
I oni za to nikako ne mogu biti krivi…
Stoga…
Ponekad je najbolja osveta i pobeda nad lošim detinjstvom odbaciti glupe i ružne običaje iz njega…
Pogodite čija je pacijentkinja sinoć sama sebe izvela na Tortu…
I kako samo jedva čekam da vidim pun sto dogodine…sve te osmehe…poljupce i zagrljaje…
Pardon…
Sledećeg meseca tačnije…
U Oporavku Duše smo…
Na liniju ćemo paziti dogodine…
Srećan Mesecdan Mila…

Sećam se kada sam negde na faksu pročitao da u Beloj Smrti…kada se ljudi smrznu u nekom kijametu zavejani…pred sam kraj agonije nastupa jedan kratki intermeco radosti…kada ljudima koji su sate proveli na minusu odjedanput postane paradoksalno jako toplo…imaju osećaj kao da su pored vatre…i sve im postane lagano…lepo…lako i divno…
Sve dok u toj smrtonosnoj milini ne zaspu…
Obično ih tako blažene i nađu kad otopli…
Stoga…
Dok boli i dok je još jako teško i neprijatno verovatno smo još uvek živi…
Pravo je pitanje kako pronaći taj bukvalno poslednji atom snage da još jedanput ustanemo i pokrenemo se…
Jer inercija je i raj i pakao…
Zavisi samo u kom smeru smo se zaputili…

Većina ljudi je čula za Roršahov tekst…ili makar videla u filmovima kako ljudi kod psihologa gledaju one neke neobične razmazane mrlje na papiru a potom svojom ličnošću ili patologijom daju njima neko značenje…tipa ovde vidim vuka…ili neku karakondžulu…ili mamu…ili ženske grudi…pa onda psiholog to tumači…i daje svoje stručno mišljenje…koje će jako pomoći u daljoj dijagnostici…
Nedefinisana mrlja dobija smisao i neko značenje uz pomoć projekcije unutrašnjih psiholoških sadržaja osobe koja na nju gleda…
Ili narodski rečeno…svako će u mrlji videti ono kakav je on ili kako mu je u duši…
Ono što manji broj ljudi zna je da su i neke druge životne situacije takođe samo jedan običan Roršah…
Kad god nešto kažemo…uradimo ili jednostavno jesmo…mi postajemo Hodajuća Roršahova Mrlja…na koju će svako moći da isprojektuje svoje nesvesne i svesne sadržaje…sve lepo i ružno što ima u sebi…i sve kako mu je trenutno u duši…
I to vrlo verovatno neće imati ama baš nikakve veze sa time ko smo…kakvi smo…kako izgledamo i kako se ponašamo…
I nekad će to biti dobro po nas…a nekada ćemo dobiti sasvim bezrazložno i ničim izazvano po nosu…
Nekome ćemo biti mrlja iz raja a nekome iz pakla…
I to je jednostavno tako…
No dobro…
Važno je toga biti svestan…
I ne obazirati se previše…
Mišljenje je k’o dupe…svako ga ima…
I nikad jedno posebno o nama…ma koliko u tom trenutku delovalo važno…neće odrediti našu sudbinu ako mi postanemo sebi lepa…zgodna i šarena mrlja…kojoj se dobri…zdravi…pametni i duhoviti ljudi nasmeše od srca kada je vide…a onda se maksimalno potrudimo da izbegnemo sve one koji u svemu vide ružno…glupo i opasno…
I navežbamo naš način gledanja i razmišljanja…koji će nam na duge staze donositi mir…sreću…radost…i blagostanje…
A da se bogami i mi sami sebi obradujemo…
Kad god se pogledamo u ogledalu…
Pozdrav od jedne doduše glomazne…ali sasvim dobronamerne mrlje…i izvol’te molim vas…
Slobodno se isprojektujte maksimalno u komentarima…
Navikao sam… 😉

Najteži deo psihoterapijskog poziva je što je smrt tu jednostavno sveprisutna tema…
Ili naš klijent umire…
Ili živi tako da će skoro umreti…
Ili mu neko njegov umire…ili je već umro…
Ili se jako boji da će umreti…
Jedna od posledica neprestane borbe sa tim prokleto neravnopravnim protivnikom…koga još niko nije pobedio…je i svakako naša profesionalna deformacija…da nekako sve gledamo kroz tu prizmu…
Pa mi je bilo presmešno kad je jedna divna Profesorka iz Poljske na ovom sada evropskom kongresu u Beogradu prepričala Basnu o Cvrčku i Mravu ali na psihoterapijski način…
Priča počinje standardno…
Mrav se celo leto ubija od posla…štedi…odriče se svega…zlopati se i preskače svaku priliku da se malo opusti ili zabavi…
kako bi spremio zimnicu…a Cvrčak se non stop zeza…ono pun gas…provod…juri za cvrčinama…izlazi svako veče…generalno živi kao da sutra ne postoji…i maksimalno uživa u svakoj sekundi…
I jedan dan s jeseni dođe njihova komšinica i obojicu ih poprska Raidom… 
Šta mislite ko je smireniji i opušteniji pošao na onaj svet?
Ko je bolje prošao?
Ko je mudriji ispao?
Ko ga je bolje živeo?
Najveća komparativna prednost smrti nad životom je to što se ona pita kad će doći…
Ma koliko se mi trudili…i pazili…i pokušavali da iskontrolišemo budućnost…
To još niko nije uspeo…
Naše je svakako da je maksimalno odgodimo tamo gde se mi pitamo…
Ali situacije u kojima smrt uvek gubi su…
Život sa smislom…
Radost…
Uživanje u Malim Čarobnim Trenucima…i Danima za Dušu…
Grohot…
Prijateljstvo…
Ljubav…
Uspomene…
I Sećanje na Ljude koji su znali da žive…
Tu smrt nema nikakvu moć…
Tu mi držimo banku…

Potpuno me je fascinirala činjenica koju sam pročitao u pomorskom muzeju u Lisabonu da najsmrtonosniji delovi svetskih mora za pomorce nisu oni gde duvaju jaki vetrovi i gde su česta nevremena…već naprotiv po zlu poznati predeli oko Ekvatora gde ponekad mesecima ne pirne ni dašak vetra…
Klasične smrtonosne zamke za brodove i posade na njima koje će tu veoma brzo ostati bez hrane i vode…nedugo zatim i bez razuma…a potom i bez života…
O kad biste samo znali koliko to isto važi i za ljude…
Ponekad je Mrtvo More u životima mojih pacijenata smrtonosnije od svakog mogućeg Predela Oluja…
To čekanje…dosada…i neprestano mučenje koje nigde ne vodi…dok se život i sve što je lepo u njemu polako gasi…a vreme odradi ono što najbolje ume…jednostavno istekne…
Prava je sreća da su naši životi neuporedivo više pod našim uticajem od okeana…
A i razdaljine od tuge do sreće su mnogo kraće…
Nećete verovati kakve sve Lavine Radosti par koraka u dobrom smeru mogu pokrenuti…
Tako da…dame i gospodo…ne čekajte povoljan vetar…nego vesla u ruke…i zapnite iz petnih žila…
Obično sreća drema baš tu negde iza ćoška…

Epoha društvenih mreža je donela jedan zanimljiv paradoks…gledajući druge najviše tražimo neku njihovu nesavršenost…manu…slabost ili ranjivost…a opet je to svakako nešto što po svaku cenu želimo da sakrijemo na nama samima…
I onda dođemo do toga da je to sve jedna šarena laža…da nam je mentalno zdravlje nikada gore…i da smo nikad više nominalno povezani a u stvari nikad više usamljeni…
Jer ko još voli savršene…
Pa pogledajte samo svoje kumove na primer…sto mana…a svakome bih život dao…
Ili vaš omiljeni tim…
Nikada nisam podnosio ljude koji navijaju za favorite…jak provod…onoliko…
Ali za Davida ću uvek…iz petinih žila…
Ljudi se od vajkada povezuju na nivou ranjivosti i saborništva pred mukom…i po zajedničkom načinu zabaljanja…proslavljanja i deljenja radosti…kao i na osnovu borbe za iste vrednosti…
Iako sam ogroman pobornik kontracepcije…jer na psihoterapiji uvek imamo dve grupe klijenata…one koji nikako ne mogu da zatrudne i one koji to već uveliko jesu ali sa nekim sa kim to nikako i nikada nisu smeli…razumem i poentu da je svakako mnogo lepše bez ičega između nas…
Između nas potpuno nesavršenih…ali nas koji se jako volimo…uvažavamo…podržavamo i do daske uživamo…
Potpuno je isto i u prijateljstvu…
A pogotovo u ljubavi…

Volim onu od Vilhelma Buša da je „zavist najiskreniji oblik priznanja“…
Takođe…
Jako mi je lepa i izreka Navala Ravikanta koja kaže da je „želja u stvari samo ugovor koji potpisujemo sami sa sobom da ćemo biti nesrećni sve dok ne dobijemo to što želimo“…
Zato i treba biti jako obazriv po pitanju želja…
Neke su smrtonosne…
A neke oživljujuće do poslednjeg atoma u našem telu…
Sublimacijom ove dve izreke možemo doći do prostog zaključka da zavist koju osećamo prema nekome samo treba iskorstiti kao Putokaz u kom smeru mi lično treba jako da se potrudimo…
Naravno…
Ukoliko vredi plaćene cene…
Jer pazi kome zavidiš…
O kako sam samo zavideo bogatašima dok mi nisu postali pacijenti…
I vidi pod trbušnjaci… 🙂
A ako je ta želja dobro probrana…važna i najvrednija na svetu…toliko da sasvim vredi da budemo jako nesrećni dok nam se ona ne ostvari…
Šta onda čekamo…
Izvol’te dame i gospodo…
Od nečeg se i mora umreti…
Važno je imati zbog čega…i to onda uraditi sa osmehom…na bojnom polju koje smo sami sebi odabrali…
Kad ne budemo više mogli nogama ka njoj…
Uvek nam preostaju nokti koje možemo čvrsto zagrebati na putu ka našoj sreći…
A tada obično i ovaj odozgor’ zapevuši onu božanstvenu da ne zna želja šta je nemoguće…