Ponekad je najučinkovitiji način da zaštitimo naše Grudi to da prestanemo da se zalećemo u zagrljaj ljudima sa Ledenim Šiljkom u grudima…
Ponosni vlasnik tog šiljka može biti naša mama…brat…žena…dečko…ćerka…ili prijatelj…
Kako se kome zalomi…
To je sasvim nevažno…
Mnogo je važnije koliko će nas boleti to stalno zaletanje i zarivanje do balčaka…
I koje će ožiljke to ostaviti na našoj Duši…ukoliko smo uporni i tvrdoglavi…
I želimo da dobijemo ljubav koju zaslužujemo…na putu do pakla koji smo popločali tom iskonskom dobrom namerom…da nas neko zavoli…
No dobro…
Duša je to…
Ako se nešto može okrpiti to je onda ona…
Važno je samo kojim ćemo je ljudima okružiti…
I ka kome ćemo trčati…
Onima koji šiju…
Ili onima koji paraju…deru…bodu…kvare ili bole…
Začudili biste se kako neki ljudi procvetaju kada odluče da zamene smrtonosne zagrljaje isceljujućim…
Jer znate već…
Često nije u Lali problem…
No u zemlji u kojoj je posađana…
I u redovnom zalivanju…
Kakva je samo komparativna prednost ljudi u odnosu na biljke to što imaju noge…
Grehota bi bilo to ne iskoristiti za trk u zagrljaje koji leče…

Od svih tih fensi nutricionističkih režima…načina ishrane i dijeta ubedljivo najbolja i najdelotvornija za sveukopno mentalno i fizičko zdravlje je…HEALTY PEOPLE DIJETA…
To znači da bez obzira koliko si lep…zgodan…dobar…sjajan…bogat…bitan…moćan…uspešan…pametan…zabavan…ili privlačan…ukoliko si loš za moju energiju…ukoliko mi crpiš životnu radost i sve ono što je lepo u meni…i ukoliko si loš po mene na duže staze…ti nećeš više postojati u mom životu…
Jednostavno si out…
Odstranjen…
Zbogom…
Ne konzumiram te više…
Ponekad je sebi priuštiti da provodimo vreme samo sa zdravim i dobrim ljudima…kada god to možemo…sasvim dovoljno da i nama samima bude veoma lako da i mi budemo zdravo i dobro…
Jer znate već…
Energija ne može da nestane…
Ona se samo prebacuje iz jednog oblika u drugi…
Zato je i važno čuvati kao malo vode na dlanu Ljude Punjače…Vetrenjače za dobro i smisleno…Hodajuće Smajlije…i naše lične Merline Čarobnjake sa kojima svaki provedeni trenutak donosi čaroliju…radost i lepo…
A kad smo toga prepuni…
Onda zaista i nije neki problem jesti Brokoli…

U top pet izjava koje sam čuo za ovih petnaest godina u psihijatriji…svakako mi je i odvala mog pacijenta…Rmpalije od dva metra…Ljudine iznutra…i Hercegovca kakav i treba da bude…koji mi je na pitanje – „Kako ste uspeli da preživite sve te životne brodolome za tako kratko vreme…i to što ste maltene ostali bez svega…na dnu…i ostavljeni od svih?“…a bogami je tako zaista i bilo po onom starom „ko ga kleo nije dangubio“…odgovorio sa…“A šta kako…tako sam vaspitan…i podignut…bolje malo Narcis nego Visibaba…neće Hercegovački Kamen tako lako pući…trebalo mi je samo malo vremena da se presaberem…da amortizujem sve udarce…da se adaptiram na novonastale okolnosti…i da uspem ponovo da okrenem neki milion…da povratim samopouzdanje…i da se dignem ka’ Feniks iz Pepela…“ 😀
O koliko mi je samo drag…
I koliko je samo istinita ona priča naših Profesora da se psihijatrija ne uči najbolje iz knjiga…već od pametnih i hrabrih pacijenta…koji prevazilazeći svoje Scile i Haribde…i pobeđujući svoje sopstvene demone…nama pokazuju put kako da pomognemo svim ostalim pacijentima…
Hvala vam na tome…
I hvala u ime svih budućih pacijenata…
Ne bih njihovim patnjama…mukama…bolu i problemima bio u koži…
Kad ih oduvamo k’o mače muškatlu…

Sećam se…kao da je juče bilo…svog prvog košarkaškog treninga…tamo negde sa 11 godina…kada nas je trener sve okupio negde oko centra na kraju termina…i rekao nam nešto što ću posle dugo pamtiti…“Deco…voleo bih nešto da zapamtite…kad date koš…srećni ste samo vi…kada dodate loptu i napravite asistenciju…srećni ste i vi i vaš drug…voleo bih da mi kao tim tako igramo košarku“…
Kakva mudrost…
Kakav lep prinicip…
Primenjiv i na sport i na sve ostalo…
Radost je jedna od retkih stvari koja se deljenjem umnožava…
I u igri…
I u drugarstvu…
I u porodičnosti…
I u poklanjanju…
I u ljubljenju…
I u seksu…
A pogotovo u ljubavi…
I dalje verujem da je najbolja definicija ljubavi da je to u stvari rad na potencijalima osobe koju voliš…
I da cilj ljubavi treba da bude da oboje procvetamo…
I da postanemo bolji…
I Cvet…
I Baštovan…
Stoga…
Kofice u ruke…
I srećno vam zalivanje…
I ne štedite…
Dajte što više lepog…dobrog…nežnog…i radosnog…
Brzo će Proleće…
Biće vam veoma brzo jasno zašto se taj trud i davanje uvek isplate…
I sa ove…
I sa one strane…
Kada budete šetali i divili se svom Raskošnom Lalarijumu…sasvim ponosni na to kakav ste car od Baštovana…čim ste ovako nešto lepo uspeli da stvorite…
Ljubav je upravo to…
Stvaranje najvažnijeg i najlepšeg maltene ni iz čega…
Zato je ona i najveće Majstorstvo…
I najdragocenije Postignuće…
I najveća Nagrada koju možemo dobiti na ovom svetu…

U povremenim ali značajnim terapijskim uspesima koje ponekad postižem u svojoj praksi svakako možemo izdvojiti i uspešno završen tretman nesanice kod mog mladog klijenta…Momčine k’o Jabuka…koji je kod mene došao u nekoj sušnoj i teškoj životnoj fazi…i kome sam rekao da mora san da prestane da mu bude najlepši deo dana…i popeo mu se na glavu da mora da nađe način da ulepša svoju javu…i da je ispuni nečim smislenim…lepim i dobrim…koji me je poslušao…krenuo…između ostalog…i na ples…na njemu našao devojku…😀 i to iz onog divnog udruženja „najbolje ribe u gradu“…u koju se zacopao do ušiju…i eno ga sad se verovatno u tri ujutru smeši u ekran…u svom krevetu…koji miriše na njene poruke i vrele dogovore šta će sve raditi jedno drugom kad se budu ponovo videli…i kako je bilo lepo prošli put…i srećan je kao dečak…čitajući Čaroliju koju ona zna da napravi sa slovima…i uživajući u osećaju u grudima koji zbog toga ima…jer život je lep zar ne…
I pevušeći novu pesmu koju mu je otkrila…
I tako po celu noć…evo već nedeljama…
Spava kad stigne i gde stigne…
Pre neki dan je zaspao na prozoru u GSP-u…kroz koji je blenuo…videći u svakoj lepoj ženi baš nju…i posmatrajući kako je ovo lep grad…kad je čovek zaljubljen…
Spavanje mu je sada postalo fakultativno…kao i kod svih srećnih…ispunjenih…i dobrim i smislenim životom izmorenih ljudi…koji su psihički dobro…i koji imaju toliko toga lepog da rade na javi…
Veći nam je sada problem kako da još malo ostane budan…
To ne možemo još da rešimo…ali radimo na tome…
Jer kaže gre’otica je propuštati svaki tren bez nje…
A i da ne upadne u neku otvorenu šahtu dok hoda…gleda u telefon i kliberi se…potpuno opčinjen tim njihovim novonastalim Paralelnim Univerzumom…
No…čvrsto verujem da i ovaj gore Zaljubljene razume…
I čuva…
Te nek i on malo pripomogne…
Psihoterapija je ovde već dala svoj maksimum… 😀

Između žena koje se ljute i grube su prema muškarcima kojima se ne diže ona stvar…i muškaraca koji se ljute i grubi su prema ženama koje ne mogu da rode nema nikakave razlike…
Idioti su odvajkada ravnomerno raspoređeni i među polovima…i među uzrastima…i među nivoima obrazovanja…
Ljutiti se na nešto što je mahom pod uticajem autonomnog nervnog sistema…koji se zove autonomni jer je autonoman (radi sam od sebe)…je suludo…i malo glupavo…a svakako potpuno kontraproduktivno…
Jer tu sve radi paradoksalno…
Najviše sam se znojio…kad sam sebi govorio „Đuriću…nemoj sad slučajno da si pustio ni kap znoja“…
I one stvari potpadaju pod tu paradoksalnost…
I erekcije i dece će najviše biti tamo gde ne treba…ili bolje rečeno tamo gde NE MORA da ih bude…
Ali meriti nečiju celokupnu ljudsku vrednost na osnovu toga koliko je mililitara krvi u nečijem penisu…i koliko je dece stvoreno u nečijoj materici je suludo…
Pa nismo mi hodajući penisi i materice…
Mi smo mnogo više od toga…
Neponovljivi i kompleksni univerzimi sa ljudskim pravima…
Žive duše koje osećaju…
Umovi koji mogu da misle…i da razumeju…
I svi zajedno treba malo da spustimo loptu…
Da budemo nežniji i više podržavajući…
Pristojniji i bolji…
A pogotovo prema suprotnim polovima…
Prosto je…
Ako ne možeš da pomogneš…nemoj da odmažeš…
Imaš pravo da budeš nestrpljiv i da odeš…ali ne da budeš zao i oštećujići i grub i bezobrazan…
I da se ljutiš što nečije telo ne radi baš onako kako si ti zamislio…jer bi ti tako bilo lepše i zgodnije…
Možeš da se potrudiš da olakšaš…i da podržiš…
I budi fin i dobar uvek…a pogotovo prema nekome ko nije ni za šta kriv…
To je kao da ismevaš nekoga što na rođenju nije dobio nešto što ti jesi…duboko ubeđen da ti to ne može biti uzeto…kao da si nešto posebno…
Ako postoji jedan razlog zašto je dobro što je život surov…to je onda to što će maltene svako dobiti kad tad porciju te surovosti…
Zato i ne treba trčati pred rudu…u oholosti…nadmenosti i ubeđenosti da će nama samima sve uvek ići od ruke…i ostalih organa…
Jer život je dug…
I niko nema tapiju na sreću…
Zato je saosećajnost imperativ…
A najlepše je što kada počnemo bezuslovno da prihvatamo sebe…i dozvolimo sebi da budemo nesavršeni i pogrešivi…i pustimo kontrolu nad svim što nije u našoj moći…i da sve mora biti onako kako smo mi zamislili…
Obično sve bude kako treba…
Njemu se digne…
Ona zatrudni…
A da ne pričam o svim kreativnim rešenjima koja su nam danas dostupna…
2024-ta je…
Sve je rešivo…
Uz malo truda i širokoumnosti…
I alternativnih pristupa…
Ukoliko se volimo…
Ukoliko se podržavamo…
Ukoliko smo nežni i saosećajni jedni prema drugima…
I ukoliko smo zajedno…
Spram bilo čega…
Šta nam onda uopšte i može biti na duge staze nerešiv problem?

Podseti me priča moje pacijentkinje o njenoj divnoj ginekološkinji…Profesorki i Carici…koliko volim Lekare sa velikim L…Legendice…Šmekere i Euridite…koji plene znanjem i gospodstvom…i profesionalce koji i dalje znaju holistički da sagledaju svoje pacijente…
Kada joj se ona požalila nakon redovnog ginekološkog pregleda…kako nema redovan seks…jer ovaj njen dečko stalno nešto zanoveta…i sve mu nešto smeta…te ugojila se…te nije dovoljno negovana…ni proaktivna…ni sređena…te on nema snage i volje…nikad nije trenutak i tako dalje…sa onim majčinsko/stručno/carsko/narodskim… „Dušo…a da ti promeniš malo Pevca…sa tobom je sve u redu…ovo dole ti je sve za divljenje…ko to ne može da shvati…možda i ne treba da bude tu…
A hormoni se obično sami od sebe srede…kad počneš da čuvaš sebe…staviš se na prvo mesto…i ponekad malo ugodiš sebi…izDušiš i odmoriš…ispavaš se i jedeš kako treba…te ti redovan seks sada…kao tvoj izabrani ginekolog i stručnjak iz oblasti ženskog zdravlja…naređujem i propisujem…
Do sledeće kontrole…
Da mi to Dušo obavezno oposliš…
Na ovaj ili onaj način…“ 😀
Koliko sam samo bio ponosan na sebe kad sam upisao medicinu…
Što ću se pridružiti tom Svetom Esnafu…
Koliko mi je samo drago da još ima Koleginica i Kolega…Carica i Careva…zbog kojih će neko dete i ovog juna poći na taj prijemni sa istom idejom…
Da pomaže…
Da leči…
Da smanjuje bol…
Da sedi sa nekim u muci…dok ne smisli šta će i kako će…da bude za mrvicu bolje i lakše…
Da podržava…
Da teši…
Da govori istinu…kakva god bila…
Da zasmeje nakon suza…
Da ne očajava…i onda kada su samo čuda još preostala…
I da dá sve od sebe…da svako ko je tog dana došao u njegovu ordinaciju…a niko tu bas srećan i ne dolazi…izađe za mrvicu smireniji…hrabriji i opušteniji…
A ponekad i radosniji…
Jedino se zbog toga medicina i treba upisivati…
Svi ostali razlozi su samo pošteno zasluženi garnirung…
I nagrada u vidu uvažavanja i poštovanja od strane društva…i lepog življenja…
I na ovom svetu…
A i na onom…

Razgovaram pre neki dan sa mojom prijateljicom koja kaže „Kako da pustim sina koji je u osnovnoj školi na ekskurziju…šta ako mu se tamo nešto desi?“…
Ja sam odgovorio vrlo prosto…i psihoterapijski…“Razumem da brineš…ali pravi rizik je zaista u tome da proživi život u kome mu se ništa nikad nije desilo…
Od te sudbine zaista nema gore…
Ne možeš ga spasiti od svega…
Ali ga možeš naučiti da se čuva i da uživa…
To zvuči kao dobar plan…za sledećih 5-6 godina dok se još nešto i pitaš…
Potom će ili biti ispušten…ili nesposoban za život…ili taman…
A to taman…to počinje od ovih benignih ekskurzija…
Pa se postepeno uvežbava i proširuje…u skladu sa godinama…“
Odgovor moje prijateljice je bio… „Ti i tvoja psihoterapija…sve vi znate…pametnjakovići…“ 😀
No eno malog na ekskurziji…
Trka se sa vozom u tunelu verovatno ko u lajanju na zvezde… 😀
I brži je…kako to i obično biva…
I eto ga nasmešenog spram svakog izazova koji će život nametnuti nešto kasnije…
Koji neće biti laki…
Ali će on znati da može da ih reši…
Da ima sebe…
Da je svašta već on i prošao…
I da ima kome da se vrati…
Šta se takvom Sinu uopšte i može i desiti…
Bolje nek se život zapita…
Kakve mu radosti sve može prirediti…
Mali će svakako i za njih biti spreman…

Čitao sam preko vikenda o tome da je Praskozorje najlepša srpska reč…
I zaista jeste…
Slažem se…
Jer kakve samo Zore mogu biti na ovom našem lepom Balkanu…
Jedna opšta prelepost…
Mada su psihijatrijske asocijacije uvek malo drugačije…te je mene to saznanje setilo na sjajnog Prof. Jovana Marića i njegovu tvrdnju da je ipak Ljubavnica najlepša srpska reč…jer se većinom sastoji od reči Ljubav…
Razmišljam onda da li je i reč Preljubnik u stvari lepa…jer ako malo fenomenološki razmislimo…može li ljubljenja uopšte i biti previše…ili je tu ipak samo (sedmo) nebo granica…i povremena dehidratacija…lako rešiva dobrim vinom…
No dobro…
Moramo nekad i drugim delovima razmišljati a ne samo onim srednjim i donjim…koji nam paradoksalno najviše radosti obično i donose…
Te ću ipak završiti i sa onom legendardnom doskočicom našeg divnog Prof. Boričića koji je mrtav ladan u našem udžbeniku iz patologije napisao da je „i dalje najbolja moguća kontracepcija odlučno ne…“ 😀
Odavno mislim…
Da je tačno odmeren i mudro izabran balans između broja odgovara koji počinju sa da ili ne…koje koristimo na sve suštinske životne dileme…ponekad i najbrži put do psihičkog blagostanja…
Dugovečnosti…
Osećaja ispunjenosti…
I Radosti…
Ne postoji važnije polje u kome u životu treba da zablistamo…
Majstori i Majstorice upravo u tome evo već milienijumima istrajavaju…