U teretani u kojoj treniram ja sam potpuno nevidljiv…
Prosto je…
Ja sam tu najstariji…najdeblji…najnezgodniji…najnespremniji…najslabiji…najzadihaniji…najgore obučeni…najmanje istetovirani…najjeftinijijim kolima doveženi lik…
I jednostavno ne postojim…
Uvek me to podseti na sve moje divne pacijente sa socijalnom anksioznošću koji veruju da će na svakom mestu na kome se pojave sve stati…i da će baš svi gledati samo u njih…i procenjivati ih od glave do pete…a i na sve one depresivne koji kažu ne mogu ja ovako debeo i zapušten na trening…štrčaću od tih zgodnih i srećnih ljudi…ne mogu to da podnesem…još jednu muku i poniženje…
Ja im obično kažem…da uopšte ne treba da se sekiraju…i da su generalno potpuno nebitni drugim ljudima…da će svako gledati svoja posla…i baviti se svojim demonima…te se džabe opterećuju…nikoga zaista nije briga za njih…što uopšte nije tolika šteta ako se sagleda na oslobađajući način…i da se socijalna anksioznost leči izlaganjem…a depresija pokretanjem na silu u smeru koji je dobar…dok inercija ne uradi svoje…
I onda ostajemo mi narcistični…navikli da u svemu budemo uspešni…i da u svemu pobedimo…koje ta nevidljivost podseća na to da baš i nismo nešto posebno…
Koliko me je to kao mlađeg samo bolelo…
Detinje i nesigurne verzije Vladimira Đurića su volele samo lepe i uspešne delove sebe…a ružne i neuspešne su pokušavale na sve načine da prikriju…i da potisnu…ali to je moja prošlost…
Naopako i da nije sa četrdeset godina…
Ja to sada mogu da posmatram fenomenološki…nekako sa strane…čak i kad sam ja u pitanju…(živela psihoterapija)…
Moji ružni delovi mene su sasvim ok…oni su uži koncept od mene…i ne mogu me definisati kao osobu…moj ružni šlauf na stomaku…ne čini mene celog ružnim i bezvrednim…i vremenom sam naučio da „volim čak i one delove mene kojima niko ne aplaudira“… (Rudy Francisco) i da sebe posmatram kao work in progress koji se može unapređivati…a ne nešto što zaslužuje etiketu ružan ili lep…
Ulepšljiv sam…
Ali i smršljiv…
Obogatljiv…
Unapredljiv…
I sve…
Mogu postati sve što želim…samo ako hoću…ali i ne moram…već se volim i prihvatam…ovakav kakav jesam…pitanje je samo kakav kvalitet života želim da imam…
A i da se ne lažemo…ostvarenost na drugim suštinskim i bitnim poljima…koja najviše vrednujem…dosta pomaže povodom toga…da ne moram u svemu ostalom biti dobar…imam na šta da se oslonim u teškim danima…i nekako smiruje i opušta…
Te volim moju teretanu…
Sve te istetovirane Apolone…i najk od glave do pete Afrodite…
Kuraže me i daju motivaciju…
Što i ja ne bih bio kao oni…
Ne da bih se zavoleo…
I dobio neko ljudsko pravo koje nemam sad…a koje oni zgodni imaju…
Ne…
To već sve radim i imam…
Već što i ja ne bih bolje izgledao…
Što i ja ne bih bio spremniji i zdraviji…
Što i ja ne bih mogao duže i lepše u nekim stvarima za koje je potrebna kondicija da uživam…
Što i ja ne bih duže živeo…
Jer ko voli i bezuslovno prihvata sebe…njemu je život uvek lep…a samim tim i prekratak…
Hvala moje zgodne kolege na jutrašnjoj inspiraciji…
I srećno nam svima bilo…
A moja nezgodna braćo i sestre…ljubitelji usrećenih i namirenih nepaca i stomaka…što neovično dobro razumem kao koncept življenja…
Dobro nam došli…
Znate već onaj genijalni Merlinov stih…
„Na vrhu uvek ima mesta…ako se krene sa dna“…
Videćete nije to toliko teška uzbrdica…
A kažu da je pogled prekrasan…
Javljam kako je… 🙂

Kad je moj dobar prijatelj sa fakulteta još tamo negde 2009-te godine…odmah nakon završavanja studija iz medicine…i osvešćivanja da na birou za nezaposlene u tom trenutku ima oko dve hiljade lekara…i da će mu se naš zdravstveni sistem i država obradovati kao majka mrtvom detetu…pošao trbuhom za kruhom u Norvešku da dobije sve ono što jedan vrhunski intelektualac i zaslužuje…desile su se sledeće stvari…
Bilo mu je enormno teško…
Sve sto je planirao nije ispalo onako kako je zamišljao…
Sve se izjalovilo od prvobitnih planova…i dogovora…
Sve što je moglo je pošlo po zlu…
Nigde nije mogao da nađe taj prvi posao kao medicnski tehničar iako je već uveliko bio lekar…malo zbog jezika…malo zbog loše sreće…
I svi ljudi od kojih je očekivao apriori da mu pomognu tu…i koji su mu to obećavali pre no što je došao…jer se „znaju“ su ga iskulirali…i vrlo često više odmogli…
I onda se našao u situaciji…pošto je Norveška ekstremno skupa…da ima na hlebu i vodi i pašteti da uzdrži još maksimalno dve nedelje…uz predinfarktno stanje od gladi…nespavanja i sekiracije…i da bude ili pukovnik ili pokojnik…
Jednostavno ili će naći neki bilo kakav posao kao tehničar…samo da premosti dok se papiri i jezik ne srede…ili će se vratiti ponižen i poražen i u enormnim dugovima za Beograd…da se verovatno obesi od muke…i nemanja opcija…jer su mu tadašnji karijerni izbori bili između „za zelen bor da se uhvatim i on bi se osušio“ i „od nemila do nedraga“…
Vreme je prolazilo…ništa se vezano za posao nije dešavalo…noći su bile besane…i onda je već pred istek poslednje plaćene kirije koju nije mogao da produži…i na ivici snage od gladi i nervoze…počeo da se sprema za povratak kući…
Kako to obično biva…život je mislio drugačije…
U jednoj od poslednjih noći otišao je na pivo sa taksistom koga je upoznao dok se vraćao sa aerodroma kada je dolazio…Podgoričaninom kakvi su i svi pravi Podgoričani…ljudinom od dva metra…sa nasmešenim pametnim i dobrim očima…britkim duhovitim osmehom uvek spremnim na šalu i provokaciju…i junačkim srcem u grudima…koji mu je dao broj i rekao…zovi ako ti nešto bude zatrebalo…znam kako je kad se ovde dođe…sve sam ja to prošao…neku godinu pre…
Popilo se pivo…moj drug je maltene zaplakao…kako i obično biva kada maligani otvore napaćenu dušu…i jednostavno su se razišli…pred zoru…
Nekoliko dana kasnije…moj drug se već u komemorativnoj atmosferi pakovao za aerodrom i za posmrtni marš uz koji će poći nazad kući…kada je telefon zazvonio i začuo se taj brzi…oštri i milozvučni podgorički akcenat koji tako volim – „Slušaj krālju ima jedan naš čo’ek tu iz Berana…vozi sanitet za jednu bolnicu za ove skandinavske đedove i babe što im sve nešto smeta…bi li ti to hteo radit’…dok ne staneš na noge…i ne premostiš…pozajmiću ti ja za sledeću kiriju“…
Šta mislite da se desilo posle?
Šta mislite ko sad u 2024-oj ima svoju privatnu kliniku?
Ko je milioner?
Ko jezdi sa naočarima za sunce ispred srećnih očiju u električnom poršeu dvosedu po onim fjordovima uz more kao reklama za upisivanje studija medicine?
Ko su kumovi?
Ko mu je glavni menadžer?
Takođe milioner?
Ko živi lepo…lagano…i opušteno…druži se…voli…i uživa na malom fudbalu četvrtkom…i na tom istom pivu…koje je sve promenilo?
Ko je kome krstio đecu?
Sećam se koliko sam se naježio kada mi je prijatelj prepričavao njihov razgovor nekoliko godina kasnije kada su slavili njegov polazak na specijalizaciju…i definitivno sređene papire…momenat od kog život postaje lagan…logičan i lep…“Đavole jedan podgorički što mi pomože onomad kada niko nije hteo a da nisi uopšte morao…“Čuš što…a viđelo se odmah da si ti Potencijal i Prilika no ti ne ide…nećemo šampionskog pastuva klati za kilo kobasica…sevap je pomoći…i meni su tako“…
I eto…
Život je tako nepredvidiv…
Ali ljudi jesu…
Obično nam oni od kojih to očekujemo neće pomoći…
Ali će to uraditi oni od kojih se to nikada nismo ni nadali…
I samim tim postati Naši Ljudi…
Bio sam sa obe strane…
Raduje me što počinje period života u kome ja mogu više pomagati…
I hvala Mojim Ličnim Podgoričanima što me ne puštiše onomad da mirno pođem u mrak…
Nema načina da im se na tome nekako zahvalim…
Osim da ja budem dobar čovek…
I da shvatim da je sada vreme da se to sve vraća nepoznatima…
Da se okrene novi krug…
Da se zavrti ono što ljudi i treba da rade oduvek…
Da se jedni na druge naslanjaju i podižu…
Jer ko smo mi da menjamo pravila koja ljude spašavaju još od pećinskog doba…
Život je težak…
Ali smo mi ljudi jači…
Ukoliko se volimo…podržavamo i čuvamo…
Ukoliko pružamo ruku jedni drugima…
Veće ljudske supermoći od toga jednostavno nema…
Srećno nam bilo…
Ma sa koje strane te ruke da smo…

Od svih stvari koje sam naučio na divnom Simpozijumu Alimsa (Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije) proteklog vikenda na Kopaoniku…gde sam imao priliku da budem pozvan da malo učim a mnogo više da uživam…najviše su mi se urezali nekoliko sasvim običnih stihova…koje je izgovorila jedna divna koleginica iz Susednog Sazvežđa i naše komšiljske zemlje na Moru…gde žive ljudi sa potpuno istim Dušama…povodima za Osmeh kao što su i naši…muzičkim ukusom…i smislom za politički nekorektan humor…nehajno izrečene tokom najobičnijeg časkanja uz kafu tokom doručka…tim savršeno sličnim i razumljivim a taman toliko različitim akcentom da sve bude nekako lepše i bolje…iz jedne božanstvene pesme…koju nikad pre nisam čuo…ali mislim da bi svako trebalo da je zna…

„Mamina najveća
dužnost – s tim se slaže
svako dete
jeste da dugo živi.
Ona je večni osmeh života,
i ne treba se ljutiti ako ponekad nešto i zgreši.
Doduše, poneku mamu trebalo bi uputiti
U to, kako da se smeši.“
M.Danojlić

Oduvek sam znao da među farmaceutima ima punog finog sveta…
To su obično najbolja deca iz najboljih porodica…ponekad smoždena svim tim štreberskim odricanjima koja su potrebna da bi neko za kratko vreme studiranja naučio sve što je i potrebno da bi posle mogli da nam spašavaju glavu kada nam je to najpotrebnije…
I da bi nas čuvali od svega…
Ali neke od njih su sjajno shvatile istinu veću od svih…da je naš posao samo delić nas…a da je biti Mama zanimanje važnije od svih…i mnogo širi koncept postojanja…
Da ne kažem sveti…
Divim se takvim ženama…
Reklamama za ono što žene i treba da budu…
Neobično sam takođe zahvalan i kolegi Isceljitelju Saši Matiću koji se u petak uveče pobrinuo da nasmeši 600 žena…
Bogami se smešilo od uveta do uveta u fanpitu…
Ne pitajte kako znam… 🙂
Brate Sale imao si se rašta i roditi…
Divim se ljudima kojima invaliditet nije postao identitet…
Jer činjenica da je Sale slep…je otprilike sedma stvar koja će vam pasti na pamet kad pomislite na njega…odmah nakon raskošnog talenta…savršenog sluha…moćnog glasa…duhovitosti…šarmantnosti i hrabrosti…da uprkos svemu ima život jako vredan življenja…
I blago porodicama svih tih Mama koje su ih dočekale u nedelju popodne…
Znate već da energija ne može nestati…
Već se ona samo može prebaciti iz jednog oblika u drugi…
Kakva je samo sreća da to važi i za dobru…
Možda čak i ponajviše…

Dok na jednoj malenoj pumpi nadomak Brusa točim gorivo i posmatram enormnu količinu nežnosti i pažnje sa kojom radnik na pumpi mazi i zavitlava svog krznenog prijatelja…izvrnutog na leđa sa sve četiri u vis…i potpuno oduševljenog tom jutarnjom igrarijom…ponekad pomislim da na ovom svetu ne postoji iskrenija ljubav od one između pumpadžija i pasa lutalica koji tu negde okolo žive…
Ljudskih i pasjih duša koje nikome nisu preterano bitne…ni važne…tu negde na kraj sveta…
Pored kojih većina nas samo projuri jureći za nekim svojim snovima…ne uplićući se preterano u neku interakciju sa njima…
Ova Krznena Duša će dobiti stran i hranu…toplo sklonište u onim prohladnim kišnim noćima…i nekoga svog da štiti…
A ova Uniformisana nekoga ko će mu se svaki dan iskreno obradovati kada dođe na posao…nekoga ko će ga voleti i prihvatati baš takvog kakav jeste…i nekoga ko će kao neka Dobra Talija rasterivati svu lošu energiju po pumpi…koju ponekad veliki broj ljudi u prolazu ostavlja za sobom…
Volim onu da je dobro svako zlo koje nas spaja…i čini boljim…
I odavno znam da su muka i patnja nešto po čemu je ovaj svet poznat širom galaksije…
Ali i dalje verujem u to da su Saborništvo Spram Muke i Ljubav…naše najveće zemaljske supermoći…
Hvala ovoj dvojici drugara koji su me na to danas podsetili…

Imam neki fetiš prema aerodromima…
Oduvek…
I pre kad su to bili baš retki događaji…
I sada…kada letim otprilike jednom mesečno…
S obzirom da najčešće ta putovanja budu zbog radosti…oni su obično mesta gde provod počinje…gde mogu da se opustim i da počnem sa uživanjem na max…
Volim ih zato što su kao neki Mikrokosmosi…u koje kada uđete u 4h ujutru…iz neke mirne i tihe noći…u jednom trenutku shvatite da se nalazite u jednoj užurbanoj košnici…gde svako negde juri i trči…potpuno nezavisno od doba noći ili dana…
Volim taj miks nacija…jezika…izgleda i stilova ponašanja…
Volim sve to da posmatram…
I da se nekako i ja osećam kao običan Zemljanin…Građanin Sveta…
Volim to podizanje perspektive na viši nivo…
Nekako mi se izdigne razmišljanje iznad levela niskog…prizemnog i bezveznog…
I zaista čvrsto verujem da je Putovanje smrtonosno prema zabludama…predrasudama…zatucanom…primitivnom…uskom…ružnom…zlom i glupom…
I da su zato predragocena…i neophodna…da bi nam um postao širok…a pogled bistar…od čega važnijeg ulaganja prosto nema…
A ono što najviše volim na aerodnomima je  jedan fenomen koji sam davno primetio…
Na aerodromima prosto nema osuđivanja…
Možete biti ko god želite…
Izgledati kako želite…
Ponašati se kako god želite…
Dok god naravno ne ugrožavate nikoga drugog…
I niko vam to neće zameriti…
Volim ful napucane žene…uvek spremne da upoznaju nekog ko ima šarm milionera i gestove pravog kavaljera…
Uglađene poslovne ljude…kojima nije teško da putuju s kraja na kraj sveta da bi ostvarili svoje ambicije…
Profesionalne sportiste sa dušom u nosu od još jednog gostovanja…
Razluđenu estradu koja ni ne zna gde će večeras izgovoriti dobroveče ****…jesmo li dobro?
Pijane grupe momaka…sa momačkih večeri…potpuno razvaljene iz izlazaka…i u punoj euforiji…još od sinoć…
Drugarice od 7 do 77 pobegle na vikend da konačno malo izduše…i odmore…od svih onih teških i napornih uloga i identiteta koje uspešne i dobre žene obično sebi nametnu ostalih 360 dana…koje ćete prepoznati po jutarnjim aperolima…neprestanoj priči i grohotu…
Ljubavnike koje ćete prepoznati po sjaju u očima i suptilnom kliberenju…koje imaju samo zaljubljeni ljudi…koji krišom rade nešto što baš i ne bi smelo da se radi…ali jako prija…
Opuštenu…naivnu i još uvek punu entuzijazma studentariju sa onim velikim bekpekovima na leđima…spremnu da udahnu ovaj život i osvoje svet…
Ljude koji spavaju po podu…ili stolicama…ili bukvalno bilo gde…na užas svakoga sa strahom od prljavštine…i bacila…iako se ovim pospanim nikada ništa nije desilo zbog toga što se baš i ne pridržavaju svih pravila asepse i antisepse…
Dečurliju iz generaciju Zed…sa hiljadu i jednim elektronskim gedžetom…slušalicama na ušima…i pogledima prikovamim za ekrane…koji sve ovo što sam napisao nikada neće ni primetiti…ali koji se jako zabavljaju radeći nešto njima drago…u digitalnom svetu…
Porodice…koje vidite da se vole…po nekim malim gestovima pažnje i nežnosti…ovlaš poljubcu…ili držanju za ruke…
Dečurliju koja jurca jašući kofere…i vrišteći od sreće…jer su maženi i paženi…i opet ih neko ko ih jako voli i čuva…vodi negde da uživaju…još više…najveće srećnike i pobednike te vraške lutrije ko će se gde roditi…
I sasvim obične ljude…koji bukvalno samo mirno postoje…i žive neke svoje živote…vrhove gausovih kriva čovečanstva…
Volim sve to da posmatram…
I zaista duboko verujem da je jedno od ultimativnih ljudskih prava da odaberemo svoj sopstveni sistem vrednosti i način življenja koji paše uz to…
I da onda njega eksploatišemo do daske…
Radeći stvar važniju od svih…
A to je da živimo život vredan življenja…
Onako baš za našu dušu…
Uvek ću se boriti za pravo svakoga čoveka na to…
Da živi kako god on hoće…dok god nikoga drugog ne ugrožava…
I jako ću čuvati moje lično pravo na to…
Zato i volim aerodrome…
Nigde mi nije toliko jasno da je nebitno što je život kratak…ukoliko ga živimo onako kako i treba da se živi…
Ko sam ja da se mešam ikome u to što je sam sebi odabrao…
Niko me na to ne podseća bolje od aerodroma…
Zato su mi i dragi…
Raskošni i veliki nam bili…
Pa se vidimo…
Negde po Kini…Kanadi…Novom Zelandu i Čileu…
Tek se spremam da uživam…
Ovih prvih četrdeset je bilo tek zagrevanje…
Pred poletanje…

Posmatram jutros simpatični par vršnjaka koji su se čuknuli na Brankovom mostu…kako se klibere…razmenjuju telefone i rešavaju tu uobičajnu gradsku neprijatnost na jedan dosta civilizovan način…k’o da smo u Ženevi…daleko bilo…
I setih se jednog od mojih najvećih stručnih uspeha tokom dosadašnje karijere…kada se moja klijentkinja…duboko ranjena usamljenošću i posledičnim osećajem da mora da njoj nešto grdno fali čim je niko neće…isto tako čuknula sa jednim simpatičnim bradonjom prilikom dolaska na seansu…pa potom izašla sa njim na kafu kako bi rešeli sve formalnosti…pa počela da se smeje na njegovo lupetanje…pa se zaljubila…pa verila…pa prestala da dolazi…što je i ultimativni cilj svake psihoterapije…
Da se rastanemo bolji…mirniji i srećniji no što smo se sreli…
Posle smo se zezali…kako ono što ja uvek kažem usamljenim ljudima „da im neće Aladin doleteti na ćilimu pod prozor i povesti ih u noć“ i da moraju da se ponude sreći…može i jeftinije da prođe…u ovo doba preskupih limara…
No dobro…
Lepo je ponekad biti i dobar u svom poslu…
Pomagati ljudima…
Sedeti u njihovom uglu tokom tih teških rundi sa uvek favorizovanim životom…
I radovati se na sav glas kad pobede…
Uostalom…
Pobedi se ne gleda u zube…

Ima nešto u tim jutrima u Beogradu…
Ima nešto u tim Tatama Rmpalijama od 2 metra i sto dvadeset kila…
Ima nešto u toj bradi…ramenima…i pivskom stomaku…
Ima nešto u tom roze rančiću za vrtić nehajno prebačenom preko ramena…koji na njemu više izgleda kao pederuša…
Ima nešto u toj velikoj šaci koja čvrsto drži malu…
Ima nešto u tim kovrdžama…osmehu…bezbrižnosti…trapavom hodu…kako već samo ćerkice od 5 godina idu u vrtić…
Ima nešto u tome kako joj pogled landara svuda…čas levo čas desno…čas pozadi…i u tome što zna da ni u šta neće lupiti dok zvrnda sa strane…jer šta joj se uopšte i može desiti dok je s tajom…
Ima nešto u tom hiljadu i jednom pitanju dok prolaze pored botaničke bašte u Takovskoj i gledaju slike ogromnih insekata na ogradi…“Tajo…je li ovo bogomojka…zašto je ovoliko velika na slici kad je ona u stvari mala…sećaš se videli smo je onda na Divčibarama…je li ona živi tu u našoj botaničkoj bašti…a kako je preskočila ogradu…da li ona plaća kartu 🙂 „…i još hiljadu drugih…na čije će tajino strpljivo odgovaranje stvoriti beskrajan broj novih visoko potentnih i beskrajno pametnih sinapsi u tom detinjem mozgu…koji će jednog dana kada poraste u ovakvim blagodarnim uslovima biti širok…intelektualan i najzabavniji za svakim kafanskim stolom…
Ima nešto u tome što ga posle ovog njihovog jutarnjeg rituala čeka užasan dan…gde će ga svi jahati…pritiskati…i maltretirati…dok pokušava da zaradi za nju…da joj ništa ne fali…i da bude bezbedna…
Ali ima nešto u tom vremenu za Njega…
U tom vremenu za Nju…
U tom vremenu za Njih…
Nikada nije ni bilo bitno kako nam je…dok imamo svoje zašto…
A za ovo dvoje se uopšte ne sekiram…
Naprotiv…
Da je više ovakvih Komšija…
Ovaj naš grad bi bio pravi pravcati Raj…