Ulica Đure Jakšića…danas…suncem obasjan pločnik…mala pekara/ poslastičarnica na uglu…svuda okolo lišće…u svim mogućim nijansama žutog… defiluje…
Posmatram…malu porodicu…sina i majku…
On…30-tak godina…gusta crna brada…neuredna crna kosa…nemarno obučen…naboranog čela…jede neke raskošne klub sendvice…ne uziva…ne smeje se…nešto ga muči…izjeda…
Majka…nekad gospođa…maniri…pristojnost…u svakom trenutku prisutni…izrastak neofarbane kose…nesklad između…starih skupih čizama…i nove jeftine jakne…pokušava da ga odobrovolji…da ga nasmeje…ona ne jede…“nije gladna“…
Sin je definitivno u nekoj muci…u najboljem slučaju je u nekim teškim životnim previranjima…možda kocka…možda se drogira…možda je ostavljen…ili je bolestan…možda se bori sa depresijom…ili je psihotičan…u najgorem slučaju…možda je ovih dana saznao kakvu tešku dijagnozu…sa lošom prognozom…
Ali… nije sam…tu je sa majkom…tu je njena bezgranična i bezuslovna ljubav…tu je subota prepodne …i jesen…i mala radost koju mu priređuje….možda samo relikvija srećnih dana…kada su se zajedno smejali…njihov mali ritual…
Čvsrto verujem da će danas prepodne nedaće za trenutak stati…da danas prepodne ljubav pobeđuje…
I da makar jedna tumorska ćelija…makar jedna tužna misao…ili makar jedna halucinacija…staju…nestaju… i beže…daleko… od ovih divnih ljudi…

Na putu ka bankomatu…i podizanju „dvodnevne radosti“…mali shop and go Maxi u Visegradskoj…
Iz njega izlazi covek srednjih godina…deluje zadovoljno…iako je u u bolesnickoj pidzami…ogrnut nekom tankom jaknicom…vidi se da je samo skoknuo…iz obliznjeg Klinickog centra…odeljenje tj. bolest tj. muka nepoznata…
Otvara kesu…prepunu neceg crnog…sa sporadicnim zutim tackama…
Bese mi neprijatno da zagledam…sta ga to tako raduje…cemu se to obradovao kao dete…
Tek…kad je prosao…okrenuh se…i shvatih da je ta radost…u stvari… ono voce tzv. „druge kategorije“…sto je jeftinije…kakav benigan naziv za one „crne banane“ okruzene jatom musica…sto trule po supermarketima…dok nekog…sirotog…ne usrece…
Prizor me rasturi…
Poseta bankomatu je bila kratka…sa nekim dubokim pomesanim osecanjima…zahvalnosti…besa…radosti…i ponizenja…
Sreca da ce taj osecaj …koji plata nudi…“kratko“ trajati…
Ali ce zato podsecanje da treba teziti skromnosti i zahvalnosti na onome sto imamo…trajati neuporedivo duze…

U povratku sa Kongresa…neraspolozen…i umoran…opterecen raznoraznim besmislicama…da iskuliram…zaputih se ulicom Svetozara Markovica…od Slavije ka Lazi…
Jedna pored druge…zgrade Neonatologije (gde se nedonoscad iz petinih zila bore za svaki novi udah)…i zgrada Gerontologije sa palijativnim zbrinjavanjem (gde se cestite starine iz petinih zila bore za svaki novi izdah)…gordo stoje…odisu staroscu i istorijom…
Ispred neonatologije…na plocniku sedi…mladi covek…neciji otac…pusi…i gleda u daljinu…milion sitnih zelja…pretocenih u samo jednu…
Ispred gerontologije…troje unuka…sa djackim torbama…zadirkujuci se jure u posetu…mozda danas dobijenu peticu…da unovce…poslednji put…
Izmedju pomenutih zgrada…veoma kratku distancu premoscava…oronuli pesacki prelaz…
Nekoliko sivih praznina…i jednom blistavih velicanstvenih belih crta…
Kao u filmu….jesenji list…narandzasto-zut…otkinut sa velelepnog hrasta u blizini…prelete od prve do druge zgrade…u sekundi vecnosti…ovlas dodirujuci dobre i lose linije…i uzimajuci delic boje od svake…neke manje… neke vise…odlete… nosen njemu sudjenim vetrom …i brzinom…u jedinom mogucem pravcu…
Pomislih za trenutak da je pokusavao da jedri ili mi se to samo ucinilo….
Ko ce ga znati?
I…
Kao da je…uopste…i vazno?

Sinoć, na kasi u Merkatoru… videh oca i sina…nasmejane….kako stoje u redu na kasi…
Otac napunio kese hranom i kućnim potrepštinama…zadovoljan…
Sin…još zadovoljniji…drži u rukama…(da mu slučajno neko ne ukrade ili da ne izgubi…kao da je najvrednija stvar na svetu…)
Kliska…ono plastično za sankanje…
Toliko sam se obradovao jutros…što je zabelelo…
Zamišljam jutro u njihovom domu…
i uzbuđenje…zadovoljstvo….normalnost…i sreću…
I razmišljam kako su, u direktoratima marketinga iPhona….Sony playstationa…Nike-a…skupih igraonica… i raznoraznih radionica za decu…, smrtno uplašeni…da se slučajno ponovo ne otkrije…u čemu je zaista tajna roditeljstva…
U maltene nematerijalnim stvarima…
U provedenom vremenu… posvećenosti… odgovornosti… bezuslovnom prihvatanju… i ljubavi…

Antisuicidalna ograda iznad Prokopa

Sto puta sam prosao ovuda a tek sad primetih antisuicidalnu ogradu iznad Prokopa…
Inace postavljanje istih je u Evropi neophodno da bi neki most ili visoka gradjevina dobila upotrebnu dozvolu…
Nekad zaista i delic sekunde znaci…
Podseti me na moje studentske vezbe…i pacijenta… zenu, veoma pristojnu majku dvoje sjajne dece…koja je zbog ekstremnih materijalnih i zivotnih poteskoca… jednog jutra legla na prugu Beograd Pancevo i cekala voz koji ce je pregaziti… i odvesti na neko „lakse“ mesto…
Medjutim, Srbija…voz je bio pokvaren…i kasnio…taman toliko…da joj sine jedna divna misao…da joj se vrati nada…da nadje resenje da premosti do ponedeljka…
Skoro sam je sreo…seta unuce…deluje mi kao najbolja baka Vracara…
Mozda nekome danas…sekund vaseg vremena promeni zivot…utrosite ga mudro…na ljubav i podrsku…nekome ko to zasluzuje…i kome je to potrebno…

Palačinkarnica Pinokio…Zemun…sigurno najbolje palačinke na svetu…naručujem…gužva je…čeka se oko 15 minuta…šta je tu je…kroz staklo posmatram radnice…
Za „onim okruglim na čemu se spremaju“…žena od 50-tak godina…sedoplava kosa…na njenoj majci je „nasmejani „pravi“ dečak Pinokio“… u potpunom neskladu sa borama na njenom licu…tamnim…ozbiljnim očima…i mislima koje su negde drugde…
Porudžbine besomučno stižu…ona vredno radi…spretne ruke…u brzini svetskog rekorda…prže jednu palačinku za drugom…
Deluje kao i mnoge od tih žena…gubitnika tranzicije…nekada cenjenih…za stalno zaposlenih…dostojanstvenih…sa onim smešnim frizurama…na 14 dana…friziranih…a sada zadovoljnih što imaju bilo kakav posao…pa i za 20-tak hiljada…29 dana mesečno…po 12-tak sati…kod privatnika…neprijavljene…
Zamišljam kako dolazi kući…kako ima npr. dva sinčića…koji se raduju kada je vide…trče joj u zagrljaj…pa još jutros je otišla…spremaju se da gledaju nešto zajedno…šta god porodično gledali subotom…njihov mali ritual…crtani…zvezde granda…porodični film…nebitno je…
Zamišljam kako sedaju na starinski trosed…ugađaju se…jedan pored nje…drugi leži u krilu…ona je možda prvi put tog dana…zaista i sela da odmori…
Mlađi sinčić…nekako stidljivo pita „Majko, mogu li palačinke?“
Uz osmeh…puna ponosa i ljubavi…ustaje…i odlazi u kuhinju…dečaci su presrećni…
Živele srpske majke…heroji!