Po Albertu Elisu…tvorcu REBT-a (Racionalno emotivno bihejvioralne terapije)…postoji trinaest kriterijuma psihološkog zdravlja:

1. Zainteresovanost za sebe
2. Zainteresovanost za druge ljude
3. Samo-usmerenost (odgovornost za sopstveni život)
4. Visoka tolerancija na frustraciju
5. Fleksibilnost
6. Prihvatanje neizvesnosti
7. Preuzimanje rizika
8. Posvećenost kreativnim težnjama
9. Naučno mišljenje
10. Neutopijsko mišljenje
11. Odgovornost za svoje emocionalne poremećaje
12. Samoprihvatanje
13. Dugoročni hedonizam

Koliko mudro…
I koliko sveobuhvatno…
I koliko me samo raduje da je većinu ovih stvari…čak iako nisu bile prisutne u psihičkoj realnosti naših klijenata…moguće najpre postići a potom i učvrstiti i navežbati dugotrajnom psihoterapijom…
I onda gledati i naslađivati se kako sa svakim novim postignutim kriterijumom i njihovi životi postati neuporedivo lepši i lakši…sadržajniji i smisleniji…a na kraju i srećniji i zadovoljniji…
Kakva je to samo satisfakcija…
Kako je to divno zanimanje…

Ponovo sam danas imao priliku da držim predavanje iz psihijatrije studentima stomatologije u Pančevu i nakon dva puta po tri sata formalne priče sam sve zaključio sižeom iz mog omiljenog predavanja „Kako da ne upropastite svoj život tokom studiranja“…
Vrlo je prosto…
1. IŠKOLUJTE SE za zanimanje koje vam je zanimljivo…zabavno i inspirativno…koje ćete voleti da radite…u kome možete postati jako dobri…i imati satisfakciju da radite nešto važno i vredno…i u kome ćete jako dobro zarađivati…
2. PORASTITE kao čovek…u svakom smislu u kome jedan čovek može porasti…emancipujte se i proširite pogled na svet…postanite erudita i intelektualac sa velikim I…a ne samo fah idiot u oblasti koju studirate…naučite jezike i proputujte svet…otkrijte kulturu i umetnost…druge civilizacije i poglede na svet…muziku…filozofiju…i zavolite naučni princip kao najveličanstveniji način otkrivanja sveta…to jest naučite da više volite istinu nego sebe i svoje predrasude…i naučite kako da je otkrijete…što će vam neobično pomoći i da postanete mudri u donošenju onih najvažnijih životnih odluka…gde živeti…s kim živeti i zbog čega živeti…
3. NEMOJTE DA PROPADNETE…i da se budalasto zaletite u poroke i uobičajne ljudske mišolovke…tako lepe na kratko…a tako strašne i bolne na dugo…jer je najsurovija mana životnih postavki to što da biste nešto postigli u životu ponekad će vam trebati i dvadeset godina…a da propadnete možete i večeras…
4. ZABAVITE SE brate…naravno biće i posle prilika…ali nikad toliko…i nikad nećete više imati toliko energije…slobodnog vremena…hormona…želje sa ljubavlju…i poleta ka seksualnosti…zdravlja i tela koje može sve…i zanimljivih opcija oko sebe…a i nikada vam neće trebati manje uslova…komfora…novca i organizacije da biste se ludo proveli…
Ostalo je sve sasvim nebitno i fakultativno…
I sve će se kad tad stići…
I postići…
Ali Mladost je Dragocena Čarolija…
I tako je i treba tretirati…
Sa puno pažnje i ljubavi…
I ušmrknuti je onako do kraja nozdrva…
Ispiti taj Slatki Nektar do zadnje kapi…
I iskoristiti sve prilike do daske…
Još nisam razgovarao sa starijom osobom koja toga nije duboko svesna…
Kao i koliko sve brzo prođe…
I kako vreme samo proleti…
Zato je prava mudrost to u što mlađim godinama osvestiti…
Pa srećno vam bilo…
I držim palčeve…

U top pet rečenica koje sam ikada pročitao na interenetu je svakako i ova nepoznate autorke…
„I ja sam isto bila superiorna osuđivačka gromada dok mi se nije desilo skoro sve što sam mislila da nema šanse ikad da se desi.
Sad manje jedem govna“… 🤣
Životne nedaće i patnja nemaju maltene nijednu dobru i poželjnu osobinu…
Osim one da nam mogu pomoći da otkrijemo ko je od čega napravljen…
One zle čine još gorim…surovijim i bezosećajnijim…
A dobre još boljim…empatičnijim i dobronamernijim…
Ko šta u sebi posadi i zalije…to će mu i porasti…
Zato se one ni ne mogu bolje iskoristiti no da postanemo veći…dublji…širi…jači i benevolentniji ljudi…
Kako me samo ta činjenica da se na kraju krajeva mi u stari pitamo kakvi ćemo ljudi postati neobično raduje…
Kakva je to samo divna okolnost…

Sećam se koliko mi je bilo simpatično kada mi je još dok sam bio na specijalizaciji pacijent preduhovito rekao „Doktore ja možda jesam lud…ali nisam budala da se skroz upropastim lošim životnim odlukama“…
Urezalo mi se to…
I zbilja…
Ma koliko bili emocinalno nestabilni…i ma koliko nam raspoloženje variralo…od uobičajnih sinusoidnih varijacija koje ima svaki normalan čovek do bipolarnog poremećaja gde su te varijacije tektonske i zahtevaju ozbiljno medikamentozno lečenje…za sve nas važe dve spektakularno važne izreke…koje će nam uvek reći ljudi koji nas nedvosmisleno vole…
„U dobru se ne ponesi…u zlu se ne ponizi…“
I…
„Ko se čuva i Bog ga čuva“…
Iako starinske…
Ne verujem da su ikada bile aktuelnije…
I delotvornije…

Reče mi skoro klijent koji je odrastao u porodici samo sa mamom…sestrom i bakom…jer je tata nažalost dosta mlad preminuo…kako je iako odrastajući bez očinske figure u porodici…akumulirao toliko ljubavi…samopouzdanja i podrške od njih tri dok je bio dete da se i dalje malčice prenerazi kada je neko zao prema njemu i nešto ga baš i ne simpatiše i ne voli…i pokušava da ga na raznorazne načine unizi…
Jednostavno nije navikao…
I uvek će pre pomisliti da tom čoveku nešto nije dobro…da je možda samo tužan i neispunjen…nego da to ima veze sa njim samim…i samo će nasmešen odzviždati dalje ka svojim snovima…
Razmišljam…
Koliko sam samo do sada imao klijenata koje su roditelji materijalno obezbedili nekim raskošnim nasledstvom…
Ali ovoliko…
Odavno nisam video…
Bravo ta mamu…sestru i baku…
Kakva neprocenjiva investicija u najvrednije…