Jedna od retkih prednosti toga što mi je ove godine auto više kod majstora nego kod mene samog je to da mogu posetiti neka mesta na kojima nisam sigurno bio preko deset godina…a koja obično zaobilazite kolima…kao što je na primer Autokomanda…ona autobuska stanica gde izlaze svi provincijalci koji dolaze u Beograd sa juga…
Koliko sam samo puta tu i sam izašao kada sam bio student…
I kako sam je samo voleo…
Kao što danas volim trenutak kada jednaput mesečno kročim kroz ona pokretna vrata aerodroma Nikola Tesla…jer znam da neka nova Avantura počinje…tada sam voleo trenutak kade se autobus zaustavi na Autokomandi…i ja kročim na onaj večito izrovani asfalt na stanici iz autobusa…postanem nekako veliki i samostalan…i pomalo Beograđanin…a još više uzbuđen…jer provod počinje…a i kome suštinski život nije lep i uzbudljiv kad je student…i kad vam u grudima bubnji junačko mladalačko srce i radoznali um koji u svemu vidi nešto lepo…a nemate preterano ni briga ni pameti…koje sve pokvare…
No danas me je nešto drugo fasciniralo…
Vi ne verujete koliko je na toj stanici danas bilo Ljubavi…
Momak koji se nasmešio od uha do uha…ugasio tek zapaljenu cigaretu…raširio ruke i iz sve snage ščepao prelepu kovrdžavu devojku iz Niša…maltene sa stepenica autobusa…
Majka i ćerka…možda brucoškinja…koje su izašle iz autobusa iz Velike Plane…možda prvi put u Beogradu…nesnađene i blago prepadnute svom tom bukom i haosom na stanici…ali zajedno…sa tim nameštanjem kragne na njenoj…čini se novoj jakni za studije…da mezimčetu ne bude slučajno hladno…koje samo majke rade sa toliko nežnosti…od 6 minuta života pa do 106 godine svojih mladunaca…koje obožavaju…
Rmpalija od dva metra koji čeka hranu iz Vranja…verovatno nesvestan da i ako se obogati…i obiđe sve one preskupe Michelin star restorane po svetu…nikad ništa neće više voleti i u nečemu uživati od majkine gibanice i kolača od višanja…spakovnih sa puno pažnje…i poslatih po autobusu…sa puno ljubavi…i dobrih namera…
Zaljubljeni par rokera u onim crnim jaknama…iz šaraga…koji u poslednjem milisekundu iskaču pre no što će autobus nastaviti dalje…jer nisu ni primetili da su stigli…i da treba da izađu…ko i svi zacopani tetrebi…ko da je njima i bitno gde će nastaviti da se ljube…
I njih dvoje…nezavisni…ali opet tako slični…dok silaze iz autobusa iz Požarevca…jedno za drugim…lepi…mladi…nasmešeni…elegantni…i čini mi se nekako preterano sigurni u sebe…i odrasli…kao i svi ljudi koje možda niko ovde i ne čeka…ali koji u sebi imaju duboko fundiran osećaj da su vredni…da su voljeni…da mogu i da imaju gde i da se vrate ako im trenutno baš i ne ide…koji mi deluju kao da će osvojiti Beograd dok silaze…mada bih se bojao i za Pariz i Njujork…ogrnuti plaštom samopouzdanja i ljubavi iz kuće…koje imaju samo ljudi koje su jako voleli od začeća do trenutka kada su pošli na fakultet…pa to nose sada u sebi…i svuda…i za koje se nikad ne treba sekirati…
Kažem vam…
Jedno spektakularno mesto…
Jedan tako običan dan…
I tako uobičajne životne priče…
A opet toliko božanstveno lepo…
Uostalom…
Prosto je…
Šta god da vas muči…i čega god da se bojite…i šta god da vam je činiti odgovor je uvek samo jedan…
A to je Ljubav…
Ili nekoga volite…
Ili ste srećnik najveći od svih pa vas neko voli…
Ali veće i važnije stvari na ovome svetu jednostavno nema…
Hvala majstor Bane…
Nemoj baš sad da se opuštaš… 😉

Iako su Afere ponekad najčestitiji…najčistiji…najiskreniji…najzanimljiviji…najlepši…najzabavniji…najvatreniji i najuzbudljiviji način kako se odrasli…zauzeti i porodični ljudi mogu zabaviti…nadahnuti…prolepšati… nauživati…izdušiti…i proživeti…one kriju u sebi jednu veoma neprijatnu činjenicu…
A to je da je Niša u kojoj ljudi na duge staze u aferama mogu biti srećni ekstaordinarno uska i mala…
Mikrometarska bukvalno…
Prvi način kako neko zauzet može postati nesrećan je to da mu se neko drugi jako dopadne a da ga taj neko uopšte i neće…pa da onda pati za njim…
Drugi je da ga hoće…ali da mu onda kada ga konačno i osvoji vrlo brzo dosadi ili postane naporan…zahtevan i problematičan…ili shvati da to jednostavno nije to…pa se razočara…
Treći je da mu se toliko dopadne pa da onda mora da rasturi sve ono što je godinama gradio i sticao…i da unesreći barem nekoliko generacija svoje najbliže porodice…i da okrene čitav svoj život naopačke da bi sebi ugodio…
Četvrti način je da i nekako krene u sve to i da onda shvati da onog sekunda kada vam ljubavnica ili ljubavnik postanu novi muž ili žena…tog momenta će se desiti ista stvar kao kada otkupite službeni auto i on postane vaš…ili kupite kuću na moru…ili se preselite u neki grad koji obožavate turistički…ili pokrenete sopstveni biznis…uglavnom sve ono što vas je radovalo neće više biti toliko lepo…a sto novih muka…obaveza…izazova i problema će se pojaviti…i početi da akumulira…
Ljubavništvo je i lepo jer se tu samo lepe stvari rade…
A život sa nekim je potpuno druga stvar…i tu uvek ima i ružnog…i neprijatnog…i teškog…
To su uvek babe i žabe…
Neuporedive stvari…
I ne treba ih nikada mešati…
I na kraju…a možda i najgore…taj neko će shvatiti u dubini duše onu vrlo tešku i bolnu izreku „bolje nikad nego kasno“…i da je tog nekog čekao celi svoj život…ili da je sada baš pravo vreme za njih takve kakvi su u međuvremenu postali i poželeće sve sa njim…zaljubiti se na max…a taj neko će ga ostaviti nakon što ga je dublje upoznao…ili iz svojih ličnih proračuna šta mu je bolje činiti…što sa sobom nosi i onu ne tako retku tragikomičnu situaciju kada vas ostavi ljubavnik/ca a rođenom mužu/ženi ne možete da kažete zašto ste danima tužni…a vama sve lađe potonule…i suza suzu stiže…😀
I to sve potpada pod ono iskonsko…
Ko uđe kajaće se…
Ko ne uđe kajaće se…
I sve je to samo život…
Pa pola poezije…muzike i umetnosti vam je o nesrećnim i zabranjenim ljubavima…
No…
Ta uska Niša može biti dvojaka…
Ili da tačno znate šta vam treba…kao ljudi koju su se oženili i udali za muškarce i žene „za ženidbu i udaju“…izrodili sa njima decu i stvorili sebi lep život…po pitanju materijalnog…ugodnog i bezbednog…nemaju nikakve velike probleme…samo im je povremeno dosadno i suvoparno…pa se povremeno zabave za svoju dušu…bezbedno…obazrivo…odmereno…mudro i diskretno…i budu ponovo mladi…i ludi i živi…sa ljudima koji su možda iz istih takvih brakova došli…napune baterije…udahnu novu energiju i lepršavost…i još brže se vrate svojoj kući…svom miru i uređenom životu…a ukoliko primete da nešto počinje da liči na neki od gornjih mračnih scenarija…momentalno te odnose prekidaju i iz toga beže glavom bez obzira…jer uvek na prvom mestu čuvaju sebe i svoje…
Ili da u trenutku kada vam je brak odavno klinički mrtav i već uveliko razmišljate o razvodu zbog sebe samog…naletite na Nekog Svog…koji je potpuno vrednosno i ljudski isti kao i vi…i želi i raduje se istim stvarima…i koji je u takvoj životnoj fazi i poziciji i mogućnostima da sa njim možete makar deceniju pred vama zamisliti život iz snova…razvedete se civilizovano i prijateljski od svog sada već bivšeg partnera koga više ne volite…ne razvedete se od svoje dece ukoliko ih imate i ostanete posvećen roditelj i saborac u roditeljstvu…i uzdignute glave…pošteno i čestito i hrabro krenete u novi život…
I onda bude ono divno Đoletovo…
„Hajde povedi me, Crni Labude,
ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me,
sad sam spreman, sad mogu poći…“
I uz mnogo sreće ubodete Đzekpot…
No dobro…
Iako nakon ovog posta deluje da je sve možda mračno i teško…
Najlepša stvar vezana za ljubav…afere…seksualnost i brakove je što su problemi vezani za to uvek na kraju krajeva rešivi…
Za razliku od mnogih drugih o kojima pričamo na psihoterapiji…
Ili ćemo se mi promeniti…
Ili će se promeniti naše okolnosti…
Nekad se bojimo što neke stvari nisu večne…a to je možda i najveća komparativna prednost života…
Ta stalna promenjivost…
I nepredviljivost…
I to što u čemu god bili…uvek tu imamo sebe…
I mogućnost da od sutra okrenemo novi list…i krenemo ka nekoj svojoj odabranoj sreći…
Pa kud puklo da puklo…
A da vam iskreno kažem pitanje je kakav bi svet i bio da toga svega nema…
I da li bi ga uopšte i bilo…
Uvek mi je bila draga ona primorska „da nije Ljubavi ne bi svita bilo“…
Kakva je to samo istina…
E sad što se Ljubav i Regule baš nešto i ne mirišu…
To svakako zna da bude razorno…
Ali i prelepo…
I nadam se da će svako uspeti da nađe sebi svoju sreću…
A pogotovo da će pre no što počne da se sekira pod stare dane da li će i kada umreti…biti čvrsto ubeđen da je makar neko vreme zaista i živeo…
I imati širok osmeh preko lica…i neki čudni mir i spokoj…koji uvek znači samo jedno…
Da vridilo je…

Priča mi pre neku nedelju jedan moj sjajni klijent kako ga je ostavila devojka u koju je zaljubljen do ušiju zbog nekih nepremostivih okolnosti koje su im se isprečile…i koje je u njegovom slučaju maltene nemoguće izmeniti…
I kako mu je ona velikodušno ponudila drugarstvo…umesto ljubavi…i svega…
A da je njemu pomisao na to u prvom momentu bila kao da ga neko poziva na letovanje u njegovu raskošnu kuću na litici pored mora sa samo jednim jedinim uslovom da nikako i nikada ne sme da zapliva u moru…da je to najstrože zabranjeno…
No da je potom uradio ono što pravi muškarci i rade…
Poravnao misli i dušu sa taman dovoljno bijelog vina…
Da sve postane jasnije…
Stavio sluške na uši…
Odvrnuo par onih njegovih najskupljih tužnoljubavnih na max…
Malčice dehidrirao u visini očiju…
I shvatio da je možda drugarstvo i sasvim OK…
I kako je od tog trenutka počeo da joj traži Novo Mesto u duši…
Da preuređuje…lupa zidove i renovira čitave spratove koje je u poslednjih nekoliko meseci uređivao baš po njenom ukusu…dok ju je zamišljao kao Gazdaricu…i vlasnicu te Tanane Nekretnine…a kako joj sada pravi jedan Gostinski Sobičak ni na nebu ni na zemlji u kome će uvek biti dobrodošla kao Prijatelj…
Jer prosto je…
Što bi rekao veliki Neruda…
Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti…
I prava je ljubav u stvari pustiti nekoga da radi tačno ono što želi…
Da nađe sebi mesto pod Suncem i pusti Korenje baš tamo gde misli da će mu biti dobro…
I da procveta u svom punom kapacitetu…
Ubrati cvet je uvek mnogo više ljubav prema sebi…egozam i sujeta…no prema njemu samom…
No diviti mu se kako je raskošan baš tu gde mu je dobro…ili gde će mu tek biti.. je uvek odlika pravih ljubitelja biljki…
No isto važi i za ljude…
A pogotovo za žene…
Što su raskošnije to ih više treba pustiti na miru…
Da ništa ne moraju…
Da bude baš onako kako one žele…
I samo im se diviti…
Greote…
A tako mi je lepršao nedeljama…
Sad mi je kao onaj rođendanski helijumski balon tri dana nakon proslave za koju je kupljen… 
No biće on dobro siguran sam…
Nikad se ne sekiram za ljude koji na odbacivanje reaguju konstrukcijom i rastom a ne destrukcijom…
Ti uvek na kraju budu dobro…
I neuništivi su…
K’o bubašvabe…
Ali ako me je nekada bilo sramota da naplatim seansu…
To je bilo tada…
Jer ja zbilja odavno nisam čuo ništa mudrije…dublje i lepše…
Niti više naučio…
Zamislite samo…
Kakav bi ovaj svet bio kada bi svako od nas razmišljao tako da umesto što pokušavamo da promenimo ljude koje volimo…počnemo da preuređujemo mesto za njih u našoj Duši…
Koliko bi tu srećnih i nasmešenih gostiju bilo…
Kakav bi to samo bio Raskošni Hotel…
Sa neograničenim brojem zvezdica…
I besprekornom ocenom na bookingu…
Pogotovo ako pričamo o Velikim Dušama…
U njima uvek ima mesta za sve…