Kad baš više ne znam šta ću sa pacijentima koji su uporni u obezvređivanju sebe…ja im postavim jedno jednostavno pitanje – da li bi to što sebi konstantno ponavljaju u glavi napisali na transparent…i poneli na neki skup istomišljenika…i zastupali i branili to što je napisano životom?
Tipa…
Visoko iznad glave krupnim slovima „Žene koje nemaju decu nisu žene!“…ili „Siromašni muškarci nisu pravi muškarci!“…ili „Student koji je pao godinu ne treba da živi!“…ili „Ružni ljudi ne treba da imaju ljudska prava!“…
Obično je reakcija osmeh…
Shvatanje da su takve rečenice potpuno sulude…nenormalne…neistinite i neprihvatljive…
I duboki uvid da se prema sebi suviše surovo odnose…verovatno imitirajući bolesne…poremećene i oštećene članove svojih porodica koji su ih tako tretirali kad su bili suviše krhki i još nisu mogli samostalno da rezonuju…pa posadili klicu oštećenja i u sledeću generaciju…
No dobro…
Znate kako je sa Klicama…
Kad se uklone korov…paraziti…i nepovoljni faktori okoline…
Kad se doda malo sunca…vode i dohrane…
A tek ako se dodaju i oni presudni faktori dobri poznati svakom pravom baštovanu…kao što su Ljubav…Vera…Nada…Pažnja i Nega…
Da vidite samo te Cvetove…
Da vidite samo to Cvetanje…
Da vidite samo taj Polen svud u vazduhu…
Da vidite samo ta ogromna Cvetna Polja u sledećim generacijama…
Ako me nešto raduje u ovom pozivu to su onda ti prizori kojima povremeno svedočim…

Ponekad kada ne znam šta mi je činiti pribegnem jednom super triku koji sam pokupio na nekoj davnoj psihoterapijskoj edukaciji koja mi se urezala…
Zamislim za tren da čitam Memoare o životu Vladimira Đurića…tamo negde 2066-te…
I postavim sebi suštinsko pitanje – Šta bih voleo da pročitam?
Kog bih žanra voleo da je delo?
Kako bih voleo da se glavni junak ponaša…kako da izgleda…i kakve su mu krucijalne osobine?
Neverovatno je kako uvek znam odgovor na to pitanje…
I još je neverovatnije da tu nikada ne piše ono što obično radim u tom trenutku ponekad i danima (tipa ležao je…samosažaljevao se… jeo…kukao kako je život težak…i čekao da mu Aladinova lampa padne s neba u krilo…i reši sve probleme… 🙂 )…
Ko bi uostalom to uopšte i čitao…
Ja prvi ne bih…
Već je to uvek neka Avanutura…
Puno Borbe…neočekivanih preokreta i truda…
Nedaća i rešenja…
Muke i kreativnosti…
Osmeha…pameti…snage…upornosti i karaktera…
Nepredavanja i ustajanja iz nokdauna…
I na kraju…uprkos svim verovatnoćama… Happy End…sa puno Dobrog Osećaja u grudima…ponosa na glavnog junaka…i zaslužene Uživancije…
I onaj neprevaziđeni osećaj u grudima…“da vridilo je“…
Pa izvol’te…
Godina je tek krenula…
Šta će pisati u vašim Memoarima?
Olovke u ruke…
I raspišite se…
Nek to bude remek delo…
Nek vrca od uzbuđenja…
I nek vam je sa srećom…

Bio sam za vikend na CIM Forumu u Kotoru…festivalu medija i kreativnih industrija…
I sa sigurnošću mogu reći da je to najlepša konferencija na kojoj sam ikada bio…što je ogroman kompliment jer ja iste obožavam…i na raznorazne idem deset puta godišnje…
I da sam ja izgleda mnogo više za društvo umetnika…kreativaca i Opičenih Genijalaca no za doktore i farmaceute…
I da me se ovi jadni organizatori i domaćini sada neće tako lako ratosiljati kada su me opčinili dobrom energijom…fokusiranjem na druženje…povezivanje…osmeh i srce…i neviđenim gostoprimstvom onako iz dubine duše…
I razmišljam pre neku noć dok sam večerao u prelepoj konobi u starom gradu u Kotoru sa grupom ljudi koju sam to veče upoznao ali se nakon šale ili dve ispostavilo da smo u stvari rođeni u istom leglu po pitanju Duše…samo su nas razdvojili na porođaju…kao u onim španskim serijama…pa se eto sad u sedmoj sezoni otrkilo da smo u stvari braća i sestre…Huan Karlosi i Kasandre…jer je nemoguće da neko tako brzo tako puno počne da se kapira i razume po osmehu i pogledu…i da se onda šest sati neprestano smeje…dok nas obrazi ne zabole…i dok konobar nekoliko puta ne priđe i naljubaznije nas zamoli da budemo samo malčice tiši u grohotu…koji je budio uspavani Kotor oko nas u pola noći…koliko li je istih takvih ljudi tu sedelo i drugovalo kroz vekove…
Pilo dobro domaće vino…
Jelo hranu iz onih velikih ovala za po deset ljudi…kako jedino i treba da se jede…
Smejalo se…
Pogledavalo…
Želelo…
I dodirivalo ovlaš ispod stola…
Koliko li je tu bilo Čarobnih Noći…
I još čarobnijih trenutaka…
I koliko radosti…
I razmišljam koliko li je parova kroz sve te desetine hiljada noći samo tražilo priliku da ostanu sami…
Da se nekako neprimetno iskradu…kada pijana banda pođe negde dalje na muziku…
Da u povratku iz toaleta padne predobri prvi poljubac u rame ili u vrat…i da se pojavi onaj prvi ženski pogled iz porodice najlepših ikada koji govori „hoćeš li prestati više da pričaš i povesti me negde da budemo sami budalo draga?“…
Da se potom uhvate za ruke…od kog dodira pamet više neće imati apsolutno nikakav značaj u priči…
Da šmugnu u malenu uličicu…
Da nađu svoju Škuribandu…što je moja nova omiljena reč…Mesto Skriveno od Pogleda Znatiželjnika…
U neki Mrak…
Da se roze ženska haljina prisloni na zid još topao od dnevnog sunca…
Ali ni izbliza toliko koliko su ta tanana i prenežna ženska gola leđa čvrsto pripijena uz njega…sa jednim malenim mikroporstorom za mušku ruku…koja i treba da bude tu zbog slučajnih ogrebotina od grubog kamena…i da radi ono što muška ruka i treba najčešće da radi a to je da štiti i miluje…
Koliko li je potom takvih žena…teških malo iznad Perceta…bilo uzeto u naručje i poneto u neka Četira Zida…bogataška ili sirota…kao da je to uopšte ikada i bilo važno…kad su ljudi srećni…očarani i uzbuđeni…
I koliko li je tu onda bili Vatrometa…
Dodira…
Uzdaha…
Poljubaca…
Milovanja…
Nežnosti…
Siline…
I vreline…
Onog iskonskog ljudskog povezivanja…kome se raduje svaka ćelija u nama…
I koliko Vrhunaca u kojima sve postane logično…mirno…opušteno i srećno…
Razmišljam o svim tim jutrima…
O cvrkutu ptica u zoru…
I vetru sa Lovćena koji pomaže da se malčice rashlade…ako je to ikako moguće…
O svitanju kakvo i treba da bude…
O malenom mostiću na ulazu u zidine…i žuboru vode koja protiče ispod…i o tome koliko je to filmična i fantastična scena…u trenu dok se jutro budi…
I mislim se…
Pošto je tema konferencije bila od „Korijena do Koda“…
Što li će biti u budućnosti…
Hoće li nas sve zameniti Androidi…
U svemu bolji i uspešniji od nas…
I mislim se dok nazdravljamo onako kako i treba…svi u istih mah…da pukne…
Kako možda i hoće…
Ali zato da satima sede…
Da piju vino…druguju…smeju se i ljube…
Vala ne znam kako će…
To ćemo uvek moći samo mi…
To će nas vazda i spasiti…
Kao što i jeste…
Kroz vekove…
Hvala vam Divni Ljudi…
Na svoj dobroj Vibri…
I svoj predobroj Energiji koju ste mi zapakovali da ponesem nazad kući sa sobom u duši…
Malo mi vas je i žao…
Nećete me se rešiti do penzije…
A i tad ću hrliti ka vama sa štapom…
Kocku po kocku po kamenom kotorskom pločniku…😀

„Moje jezgrovno sećanje na Majku doktore…je kako sam ono baš mala…bukvalno devojčurak i nešto poluslinava i smrznuta a moja Mara mi fenom upumpava vruć vazduh pod maltene sve jorgane i ćebiće koje imamo u kući…koje je pre toga nabacala na mene…i paralelno me golica drugom rukom iz sve snage…kako bi se ugrejala u onim hladnim noćima devedesetih kad nije bilo grejanja…
To zacenjivanje od smeha koje smo imali…i te njene nasmešene oči pune ljubavi…i ta stalna sklonost duhovitoj i premudroj kreativnosti spram muke su me posle svuda pratile…gde god da sam se zaputila…
Ta scena i ideja da me neko baš jako voli i da mu je baš jako stalo da meni bude dobro…kakvi god da su nam realni životni uslovi bili…me je posle nekako uvek snažno grejala iznutra“…
Eto…
Čarolija psihoterapije…
Par rečenica…
A sve što treba znati o dovoljno dobrom roditeljstvu…
I Majčinstvu…
Najznačajnijem…najbitnijem i najvažnijem pozivu na svetu…

Po Albertu Elisu…tvorcu REBT-a (Racionalno emotivno bihejvioralne terapije)…postoji trinaest kriterijuma psihološkog zdravlja:

1. Zainteresovanost za sebe
2. Zainteresovanost za druge ljude
3. Samo-usmerenost (odgovornost za sopstveni život)
4. Visoka tolerancija na frustraciju
5. Fleksibilnost
6. Prihvatanje neizvesnosti
7. Preuzimanje rizika
8. Posvećenost kreativnim težnjama
9. Naučno mišljenje
10. Neutopijsko mišljenje
11. Odgovornost za svoje emocionalne poremećaje
12. Samoprihvatanje
13. Dugoročni hedonizam

Koliko mudro…
I koliko sveobuhvatno…
I koliko me samo raduje da je većinu ovih stvari…čak iako nisu bile prisutne u psihičkoj realnosti naših klijenata…moguće najpre postići a potom i učvrstiti i navežbati dugotrajnom psihoterapijom…
I onda gledati i naslađivati se kako sa svakim novim postignutim kriterijumom i njihovi životi postati neuporedivo lepši i lakši…sadržajniji i smisleniji…a na kraju i srećniji i zadovoljniji…
Kakva je to samo satisfakcija…
Kako je to divno zanimanje…

Ponovo sam danas imao priliku da držim predavanje iz psihijatrije studentima stomatologije u Pančevu i nakon dva puta po tri sata formalne priče sam sve zaključio sižeom iz mog omiljenog predavanja „Kako da ne upropastite svoj život tokom studiranja“…
Vrlo je prosto…
1. IŠKOLUJTE SE za zanimanje koje vam je zanimljivo…zabavno i inspirativno…koje ćete voleti da radite…u kome možete postati jako dobri…i imati satisfakciju da radite nešto važno i vredno…i u kome ćete jako dobro zarađivati…
2. PORASTITE kao čovek…u svakom smislu u kome jedan čovek može porasti…emancipujte se i proširite pogled na svet…postanite erudita i intelektualac sa velikim I…a ne samo fah idiot u oblasti koju studirate…naučite jezike i proputujte svet…otkrijte kulturu i umetnost…druge civilizacije i poglede na svet…muziku…filozofiju…i zavolite naučni princip kao najveličanstveniji način otkrivanja sveta…to jest naučite da više volite istinu nego sebe i svoje predrasude…i naučite kako da je otkrijete…što će vam neobično pomoći i da postanete mudri u donošenju onih najvažnijih životnih odluka…gde živeti…s kim živeti i zbog čega živeti…
3. NEMOJTE DA PROPADNETE…i da se budalasto zaletite u poroke i uobičajne ljudske mišolovke…tako lepe na kratko…a tako strašne i bolne na dugo…jer je najsurovija mana životnih postavki to što da biste nešto postigli u životu ponekad će vam trebati i dvadeset godina…a da propadnete možete i večeras…
4. ZABAVITE SE brate…naravno biće i posle prilika…ali nikad toliko…i nikad nećete više imati toliko energije…slobodnog vremena…hormona…želje sa ljubavlju…i poleta ka seksualnosti…zdravlja i tela koje može sve…i zanimljivih opcija oko sebe…a i nikada vam neće trebati manje uslova…komfora…novca i organizacije da biste se ludo proveli…
Ostalo je sve sasvim nebitno i fakultativno…
I sve će se kad tad stići…
I postići…
Ali Mladost je Dragocena Čarolija…
I tako je i treba tretirati…
Sa puno pažnje i ljubavi…
I ušmrknuti je onako do kraja nozdrva…
Ispiti taj Slatki Nektar do zadnje kapi…
I iskoristiti sve prilike do daske…
Još nisam razgovarao sa starijom osobom koja toga nije duboko svesna…
Kao i koliko sve brzo prođe…
I kako vreme samo proleti…
Zato je prava mudrost to u što mlađim godinama osvestiti…
Pa srećno vam bilo…
I držim palčeve…

U top pet rečenica koje sam ikada pročitao na interenetu je svakako i ova nepoznate autorke…
„I ja sam isto bila superiorna osuđivačka gromada dok mi se nije desilo skoro sve što sam mislila da nema šanse ikad da se desi.
Sad manje jedem govna“… 🤣
Životne nedaće i patnja nemaju maltene nijednu dobru i poželjnu osobinu…
Osim one da nam mogu pomoći da otkrijemo ko je od čega napravljen…
One zle čine još gorim…surovijim i bezosećajnijim…
A dobre još boljim…empatičnijim i dobronamernijim…
Ko šta u sebi posadi i zalije…to će mu i porasti…
Zato se one ni ne mogu bolje iskoristiti no da postanemo veći…dublji…širi…jači i benevolentniji ljudi…
Kako me samo ta činjenica da se na kraju krajeva mi u stari pitamo kakvi ćemo ljudi postati neobično raduje…
Kakva je to samo divna okolnost…