Priča mi pre neku nedelju klijent koji živi na nekom hladnom…dalekom i sasvim politički korektnom Severu kako mu je Lokalna Legendica koja ga zna od detinjstva…znate oni sredovečni likovi koji decenijama rade u onoj jednoj jedinoj trafici koja radi od 0 – 24 u naselju…Dobri Duhovi svakog kraja…koji su nam uvek tu kad nam nešto hitno zatreba u pola noći…uvek spremni na šalu ili malo podrške za tužne i usamljene…sada kada je bio u Srbiji…i krenuo…u neki ludi provod…zbog koga najviše i dolazi…i svratio da kupi sve ono što mu treba za veče…standardni paket…paklu cigara…žvake i kondome…Komša Dobri Duh rekao „Srećno komšo…lep provod želim…“ 😀 i namignuo mu na onaj muški sabornički način…kako muškarci vekovima svoju sabraću ispraćaju u štetu…nekako ponosni i na njih…i na sebe…koji su isto tako nekad harali…onolikim ženskim osmesima…
I kako mu je bio Talija…
I kako nema do Beograda Noću…
I kako se nigde ne oseća tako srećno…opušteno i pripadajuće tamo negde posle dva…kada harmonike…violine i gitare krenu…do daske…
I kako mu je Duša tu bila sasvim na mestu…
Eto…
„Sunce tuđeg neba neće vas grejati…“ u svojoj najčistijoj formi…
Na sasvim alternativni način…
Živele Komše – Dobri Duhovi…
Gradske Amajlije…